Izvor: Politika, 08.Maj.2011, 00:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U gradovima tesno, u selu – besno
Iako su Srbi među prvima u Evropi po broju kvadrata u odnosu na broj stanovnika ne možemo se pohvaliti komforom. Od dva miliona i devetsto hiljada stanova i kuća u Srbiji za obnovu je „zrelo” milion i trista hiljada
Iako smo po broju kuća i stanova među prvima u Evropi po komforu značajno zaostajemo za najrazvijenijim zemljama. U našim gradovima prave se mali stanovi, au selima kuće propadaju zato što o njima nema ko da brine. To bi bio osnovni zaključak iz razgovora >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa arhitektama i građevinskim inženjerima koji su upućeni u problematiku stanovanja u Srbiji.
– Danas se grade jako malo stanovi. U proseku, od deset stanova osam su jednosobni do 45 kvadrata, najviše do 50. Kada bismo imali bolji standard onda bi na tržištu bila veća potražnja za većim stanovima od 60 do 80 kvadrata mada po površini u odnosu na evropska merila ioni potpadaju pod socijalno stanovanje – kaže dr Igor Marić, direktor Instituta za arhitekturu i urbanizam Srbije.
Komfor u Srbiji je jako relativan pojam: imamo dosta starih kuća koje su nastajale u neko drugo vreme, kada su važili drugi standardi i propisi. Salonski stanovi koji su najviše građeni između dva rata imali su oko sto kvadrata, ali sa današnje tačke gledišta oni su neuslovni i nekomforni: sa mračnim predsobljima, velikom dnevnom sobom i malom spavaćom sobom koju je većina porodica pretvorila u kuhinje. Nekada se radio slušao u sedam, struja gasila u devet uveče, a danas su navike promenjene, svaki član porodice ima svoj zaseban ritam života i potreban mu je zaseban prostor.
Sami sebe kontrolišu
– Posle rata građeni su socijalni stanovi, nešto kvalitetniji nego danas. Sada se grade stanovi za tržište i svaki investitor želi da izvuče što veći profit nauštrb kvaliteta, instalacija, zidova, zvučne izolacije – ističe dr Marić i podseća da su se šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina podizale stambene zgrade koje su garantovale minimum komfora. Iza takve gradnje stajala je država kroz stambene zadruge i preduzeća, dok danas privatne firme brinu isključivo o profitu. Nekada je proizvođač stanova bio i korisnik pa je zato vodio računa o kvalitetu stana, a danas misli pre svega na profit jer gradi stanove za druge. Investitor sam kontroliše izgradnju, a tehnički prijem objekta je takođe pod znakom pitanja jer uvek neki nazovi društveni pa čak i politički razlozi uslovljavaju da se objektu da zeleno svetlo za useljenje.
Šta učiniti da se poboljša naša stambena izgradnja? Pooštravanje kontrole građevinske delatnosti čini se kao najvažniji prvi korak.
– Predlažem da se ponovo donesu propisi, koji su određivali minimum komfora. Na tržištu se mora urediti koliko jedna garsonjera treba da ima kvadrata, a koliko jednosoban ili dvosoban stan. Ne može garsonjera da se svede na 17 kvadrata, trebalo bi da ima makar 25-26, jednosoban stan 35 kvadrata – objašnjava dr Marić.
Normativi za projektovanje stambenih zgrada iz 1983. godine određivali su kolika je kvadratura ostave, sobe, hodnika, protivpožarnih stepenica. I tada su oni na vrhu socijalne lestvice bili u prilici da dođu do većeg komfora, dobijali su stanove sa ugrađenim plakarima, drvo je bilo boljeg kvaliteta, viši plafoni. Primer su stambene jedinice u beogradskoj Njegoševoj ulici ili na Dorćolu, kako prolazi vreme to su sve lepši delovi prestonice. Nažalost, u poslednjih dvadeset godina stanovi su lošeg kvaliteta zbog nepoštovanja postojećih propisa ali i nedostatka onih propisa i pravila koji uslovljavaju kvalitetniju izgradnju.
– Sada je tržišna privreda i nikoga nije briga u kakvom će stanu neko da stanuje, ali ljudi su laici i ipak ih treba zaštititi, jer oni tek kasnije shvate sve mane svog izbora. Niko se ne može osećati srećno ako mu je dnevni boravak manji od sedam kvadrata, ili ako mu je širina sobe manja od dva i po metra – ističe dr Igor Marić koji predlaže da se korisnici i kupci stanova udruže i da nadgledaju kvalitet izgradnje.
Ranije je bilo lakše kontrolisati kvalitet jer su investitori iznajmljivali firmu koja je gradila stanove za njih, tako da su bili jako zainteresovani da za što manje novca dobiju što bolje stanove. Danas je situacija obrnuta, privatni preduzimači nastoje da ih stanovi manje koštaju i da ih prodaju što skuplje. Kvalitet vodovodnih cevi, tišleraja, zvučne izolacije je zato pod velikim znakom pitanja.
Narodni arhitekta
I starost mnogih kuća je takođe problem. Stručnjaci ukazuju da su mnoge neupotrebljive – mnoge jesu dobro opremljene, najčešće su ih gradili gastarbajteri, ali nisu korišćene i po dvadeset i više godina. Oštećene vodovodne cevi, istruleo parket, krov koji prokišnjava, vlaga... Građevinci ističu da na svakih pedeset godina treba ozbiljno rekonstruisati kuću koja ima stalne stanare, a na 25 do 30 godina rentijerske kuće. Kad se kaže rekonstrukcija misli se pre svega na podove, struju, instalacije, prozore. Međutim, da to može biti i šansa za podsticaj privrednog razvoja uverava nas Goran Rodić, sekretar Udruženja Privredne komore Srbije za građevinarstvo i stambenu privredu.
On kaže da je od dva miliona i devetsto hiljada stanova i kuća u Srbiji za obnovu zrelo milion i trista hiljada. Njihovo dovođenje u red i energetske uštede koje bi iz toga proizašle iziskuju investicije od skoro pet milijardi dolara.
– Kada bi se otvorile kreditne linije pod povoljnim uslovima tako da mesečna rata ne pređe pedeset evra mnoga domaćinstva bi se uključila, a to bi znatno oživelo i građevinsku industriju, pospešio bi se razvoj manjih građevinskih firmi, građevinaca, vodovodžija, izolatera. Bolja izolacija na kućama bi smanjila seču šuma, smanjio bi se i uvoz mazuta, uštedela energija, to je veliki investicioni potencijal –ističe Rodić.
Poznato je da su se pre nekoliko godina građani Austrije na referendumu izjasnili da ugrade toplotnu izolaciju na kućama kako bi uštedeli energiju i izbegli gradnju nuklearnih elektrana, što se, s obzirom na dešavanja u Japanu, pokazalo kao dalekovido.
Zgrade u Srbiji progutaju čak 48 odsto ukupne potrošnje energije. I dok prosečna godišnja potrošnja u evropskim gradovima iznosi 138 kilovat-sati po kvadratnom metru, kod nas se potroši 230 kilovat-sati. Prema podacima Agencije za energetsku efikasnost, od ukupne potrošnje energije u Srbiji pola odlazi na stambene i poslovne zgrade. U evropskim gradovima insistira se na štednji energije u zgradama, dok se kod nas o energetskim uštedama još ne razmišlja.
Naša država bi imala mnogo više koristi ako bi podsticala ovakav vid uštede energije stimulativnim merama. Recimo, ako bi država kreditirala pod povoljnim uslovima ugradnju termoizolacije i ako bi se prepolovio PDV na izolacioni materijal imali bi svi koristi.
Za poboljšanje komfora potrebno je niz mera a jedna od takvih bila bi, po rečima dr Igora Marića, da svaka opština odredi arhitektu koji bi honorarno radio sa građanima sat nedeljno ili mesečno i pomagao im stručnim savetima: kako da sruše pola zida, smeju li da dozidaju terasu i kako…
On bi imao ovlašćenje i da ispred opštine izdaje odobrenja i daje saglasnost, besplatno crta projekte i skice. Tako bi se spoljne i unutrašnje promene izgleda stanova i zgrada odvijale pod stručnim okom i bile usaglašene, jer ako se terase zastakljuju onda je važno da svi stanari zgrade učine to na isti način, promene bi bile iskontrolisane, a dodatni rad stručnjaka platila bi opština. I u mesnoj zajednici, ako postoji veći problem u naselju mogli bi da se okupe građani i da pozovu na sastanak inženjera i arhitektu na konsultacije. Nažalost, kod nas je taj vid komunikacije zamro, problemi se retko rešavaju zajednički, kao što se to nekada činilo u stambenim naseljima i blokovima i kod nas, ili kao što se i danas tako radi u evropskim zemljama.
----------------------------------------
Bez diskriminacije
Dr Igor Marić predlaže da država subvencioniše kupovinu stanova mladih bračnih parova jer je to od neprocenjive važnosti za opstanak mladih brakova. On se takođe zalaže da se pomaže mladima bez obzira na nivo obrazovanja i titule jer su svi mladi ljudi potrebni ovoj državi bez obzira da li se bave naukom ili nekim zanatom.
Podsticanje pretežno mladih naučnih radnika na račun onih sa srednjom stručnom spremom je destimulativno za jedno društvo, kaže direktor Instituta za arhitekturu i urbanizam Srbije.
-------------------------------------------------------
Porez na krečenje
Stambene zgrade su sada prešle u privatno vlasništvo, ali problem je što nemamo zakonski okvir za zajedničku brigu o njima. Zgrada sa više od deset stanova tretira se kao preduzeće, i za nju se obrazuju skupštine stanara. Ako je skupština donela odluku da se plaćaju određena sredstva za održavanje zgrade izvan onoga što potpada pod Infostan, mora da se angažuje agencija da obavi računovodstvene usluge. Skupština stanara mora da otvori i žiro-račun jer po zakonu posluje kao malo preduzeće i potpada pod fiskalnu politiku države. Problem je i ako neko od stanara ne želi da plaća održavanje – ne postoje instrumenti da ga neko na to natera da izdvoji novac za krečenje, popravljanje fasade, krova…
-----------------------------------------
Statistika
U Srbiji u proseku svaki stanovnik ima na raspolaganju dvadeset kvadrata. Najviše je dvosobnih stanova, nešto preko milion, trosobnih oko 770.000, jednosobnih 550.000, dok sedmosobnih ima oko 16. 000.
Od ukupno 2.865.000 stanova koji se prostiru na 190 miliona kvadrata u 27.000 objekata nema električne energije, kupatilo nema više od pola miliona stambenih jedinica, bez vodovoda je blizu 300.000 objekata, a na centralno grejanje je priključeno 780.000 stanova.
Najviše stambenih jedinica ima u prestonici, oko 650.000.
----------------------------------------
Život u minijaturi
Beograd i Njujork porede po otvorenosti prema pridošlicama, ali postoji još sličnosti. Kada bi se raspisao konkurs za izbor najmanjeg stana oba grada bi se našla na vrhu liste. Naime, kako su mediji nedavno objavili Njujorčanka Felis Koen živi pored Central parka u svom „mikroapartmanu” od osam kvadrata. Kako bi uštedela na prostoru Felis je slagala stvari jedne na druge, pa je i krevet postavila na vrh ormana. U početku je imala problem od klaustrofobije, ali se vremenom navikla pa je čak počela da prima i goste u svoj stančić u najelitnijem delu Njujorka čija stanarina mesečno košta 700 dolara. Na petom spratu zgrade na beogradskim Terazijama ima četiri minijaturne „gajbe”, a najveća je od 12 kvadrata.
Najmanji stan ima samo deset kvadrata i vlasništvo je Slobodana Baštanina koji je prodao trosoban stan od 28 kvadrata na Dorćolu i preselio se na Terazije, a za ostatak novca kupio je kuću pored Dunava u Staroj Pazovi gde provodi vikende. Preko nedelje vreme provodi u Beogradu sa komšijama, rođacima i prijateljima (može ukupno petoro da ih stane), a mesta se našlo i za cipelar sa fiokama, mali frižider na kojem je televizor, krevet, orman, naspram ormana radni sto do koga je radna ploča sa rešoom sa dve ringle, pa sudopera i kuhinjski element iznad. Centralno grejanje, klima, Internet, Slobodan ima sve što mu treba, još samo da nabavi veš mašinu, ali prvo mora da joj izmisli mesto.
Dragoljub Stevanović
objavljeno: 08.05.2011.
.jpg)
