Izvor: Glas javnosti, 24.Jul.2009, 04:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U glavi čuva 5.000 pesama
Miroslav Matić (65), poljoprivrednik iz sela Trbosilje kod Loznice, svaki trenutak slobodan od seoskih poslova koristi da dođe u Banju Koviljaču, gde u banjskom parku već godinama gusla i narodu priče pripoveda. Odeven u čojane čakšire, gumene opanke i sa šajkačom na glavi izaziva znatiželju prolaznika, pojući pesme od Kosovskog boja, pa sve do današnjih dana.
Gusla Matić od malena, pesme je sastavljao sam još u momačkim danima, ali za početak ozbiljnog rada sam računa >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << 1980. godinu, kada mu je „iz glave izašla“ pesma o Titovoj smrti, koja počine stihom: „Glas sirene iz plavoga voza, oprašta se od Josipa Broza“.
Miroslav priznaje da je veliki Titov poštovalac.
- Za Tite sam kuću dig’o, za četiri meseca. Sve što imam urađeno je u njegovo vreme, a sada ne mogu ni ve-ce da sredim-priča Miroslav, koji u svojim pesmama, ukazuje i na srpsku neslogu, stihovima poput:“Daj nam Bože da pametan sudi, da se naši opamete ljudi, nek prestanu prepirke i svađe i pametan među njima nađe“.
Miroslav je poljoprivrednik i sa svojom porodicom obrađuje 10 hektara zemlje. Ali, nije zadovoljan, jer i pored napornog rada od zemlje ne dobiju ni onoliko koliko u nju ulože. Neke velike vajde, kaže, nema ni od pesama, ali čim pronađe vremena, eto njega u Banji Koviljači, u koju dolazi već 20 godina. Nađe se poneki znatiželjnik, pa kupi knjigu ili ostavi nešto novca na gusle... Sve je to premalo, da bi guslaru omogućilo da sve pesme koje mu stoje u glavi pretoči na papir.
A, mnogo ih je, jer Miroslav tvrdi da ih, brat bratu, napamet zna više od 5.000 - i to samo svojih. Tek tridesetak njih uspeo je tokom godina das objavi u četiri knjižice. Ne može da nađe izdavača, a štampanje jedne knjižice košta ga 60 dinara. Prodaje ih po 100 dinara ili za koliko ko da. Do sada nije imao nijednu javnu promociju u nekoj od kulturnih ustanova ovoga kraja, gde bi široj javnosti predstavio svoj pesnički opus.
- Ja sam sluginog sluge sin, čovek siroma’. Da je to napisao neki bogataš, dobio bi dosad stan u Beogradu. Neće niko da pomogne, jer u Srbiji niko više ne voli gunj i šajkaču. Ali Srbija se, brale, ne brani sa gitarom, već guslama, koje su naš instrument- govori Miroslav, pa opet kroz stihove upozorava: „Poslednji su na udaru sati, oj Srbine daj se veri vrati“.
U razgovoru ga je teško nadgovoriti, jer priča brzo i u stihovima. Priznaje, ipak, da s godinama pomalo i zaboravlja, te da bi bilo krajnje vreme da „sve što mu je u glavi bude negde i zapisano“.
