Izvor: Politika, 11.Maj.2015, 08:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U društvu dobrih pesnika
Trebinjac koji je u Beogradu započeo karijeru lekara, za samo dve decenije rada u zemunskom porodilištu – ako bismo sve te novorođene bebe pokušali da prebrojimo – pomogao je „jednom osrednjem gradu” da dođe na svet, danas uživa u društvu unuka Maše i Nađe i ne prestaje da čita knjige
Kad čovek svaki čas govori o velikanu iz Jasne Poljane Tolstoju, citira ga, podseća na Dučićeve stihove, šta sagovornik da pomisli nego da sedi sa književnikom ili pesnikom. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Profesor dr Radoslav Ninković, ili samo doktor Rade, kako smo ga decenijama oslovljavali dok je sarađivao u „Politici”, pisce je oduvek voleo, a medicini ostao veran.
Rodio se tačno kada je počeo Drugi svetski rat, 1939. godine. Mama i tata, kako se to kaže, bili su prosečan svet. Imao je i brata koji je mlad umro, a od tri sestre dve žive u Crnoj Gori, treća u Bileći, svaka sa svojom porodicom, unucima, jedna ima i praunuke...
– Svuda nas ima – smeje se sada već penzionisani lekar, ginekolog-akušer i hirurg, profesor dr Ninković.
– Čovek se mora negde roditi, kao da je važno gde. Tako je Andrić odgovarao kada su mu pominjali rodni Travnik a potom i Višegrad u kome je živeo od druge godine. Trebinjac sam, tamo sam se rodio, učio osnovnu školu i maturirao. I rado se sećam tih mladalačkih dana, ideala, gimnazija koju sam završio bila je jedna od boljih u Bosni i Hercegovini, profesori izuzetno strogi, ali časni i pošteni ljudi. Došao sam u Beograd 1959. i upisao Medicinski fakultet, završio ga, ubrzo dobio specijalizaciju iz ginekologije i akušerstva u Zemunskoj bolnici, danas Kliničko-bolničkom centru – skraćuje svoju biografiju dr Ninković.
– U toj bolnici sam prošao sve, od lekara na specijalizaciji, šefa odeljenja, načelnika, rukovodio porodilištem dve decenije i tako redom do direktora u dva mandata. Kada se sve sabere, bilo je tačno 35 godina 2006. kada sam otišao u penziju. Procenio sam situaciju 2000. godine, jer svaki čovek mora da ima socijalnu inteligenciju da u datom trenutku reaguje, pa kada su rekli da dotadašnje garniture ne mogu više da ostanu na mestima gde jesu, rekao sam sekretarici da moje stvari iz direktorske sobe prenese u načelničku prostoriju i nastavio normalno da radim. Ne pripadam, niti sam pripadao ijednoj stranci sem svojoj struci, tako da nisam imao problema niti bilo kakvih neprijatnosti – vraća se doktor nakratko u vreme kada je DOS „oslobađao” institucije i preduzeća relikta prošlosti.
– Šta bih ja kao lekar radio u nekoj stranci? Čerčil je lepo rekao da je demokratija loš vid vladavine, ali sigurno najbolji od svih kada već nema idealnog društva. I Čuen Laj, drugi u Kini posle Mao Cedunga, na pitanje o francuskoj buržoaskoj revoluciji, koja je, podsetimo se, bila 1789. uzvratio je da je malo vremena prošlo da bi dao neki sud o njoj. Za sve je potrebno vreme, a lično sam ubeđen da je čovek najkorisniji ako se posveti struci, to mu niko ne može oduzeti. Ako je radan i vredan dostićiće svoje visine, naravno i padove. Ali, svako će vam reći „da je u njegovo vreme bilo najteže”. Pre devedesetih socijalizam, koji je prevaziđen, imao je dobrih strana. Besplatno školovanje, lečenje. Još kada se setim da sam bio mlad, pun zanosa... Kako vreme protiče, čovek se spusti na svoju meru – zaključuje doktor.
I još nešto često ponavljam roditeljima, kad je reč o deci i mladima. Recite im svoje mišljenje, a izbor neka bude njihov. Tako je najbolje – smatra Ninković.
Šta sada radi, pitamo ga, posećuje li kolege u Zemunu, u bolnici.
– Taman posla, samo da im smetam. Koga nema bez njega se može i neka se niko ne zanosi da je nezamenljiv. Čovek mora svesno da se pripremi za penziju, da se okrene onome za šta nije imao vremena dok je bio aktivan. Ja sam radio od jutra do sutra, operisao, porađao, lečio. Nikada nisam ni pokušavao da utvrdim koliko je to pacijentkinja i beba bilo, ali jedan osrednji grad, reklo bi se. Završio sam 20 knjiga, iako toliko knjiga nije lako pročitati a kamoli napisati. Penzija nije kraj života. Mada je Dučić primetio da je starost velika ljudska nesreća koju svako želi i moli boga da doživi. Ja sam oduvek mnogo čitao, pa i sada. Knjiga koju jednom pročitate i protokom vremena ne zasluži da je ponovo otvorite nije bila vredna ni prvog čitanja, negde je zabeležio novinar Predrag Milojević. Volim da se vratim delima Ive Andrića, ponekad zazvučim kao književni kritičar, ali to nije bitno. Slavni Trebinjac Jovan Dučić nije mnogo mario za kritiku i kritičare koje je smatrao prefinjenim čitaocima koji su zbog sujete imali potrebu da obnaroduju svoje mišljenje – prelazimo u literaturu, kao da razgovaramo sa nekim ko je završio književnost a ne medicinu.
– Pre dve godine sam razgovarajući sa Dobricom Ćosićem zaključio da više nema pisaca poput njega ili Andrića, Crnjanskog, Kiša. Uveren sam da se takvo stvaralaštvo obnavlja u ciklusima. Danas ljudi malo čitaju, duhovno su siromašni, pa mi je smešno kada govore o kursu za brzo čitanje. To možda nekome treba da se brže upozna sa materijalom pred sastanak, a ja u knjigama uživam, vraćam se na likove, podsećam događaja. Čemu brzo čitanje? – pita se doktor.
Unuke su za njega sada posebna priča. Kaže da dok je mlad retko ko uspeva da se posveti svojoj deci, što je bio slučaj i sa doktorom Ninkovićem. Za Mašu i Nađu on sada ima vremena, one su trajna vrednost života, oplemenjuju, ističe. Rođene su u zemunskom porodilištu, što njihovom dedi posebno znači.
– Jednim osmehom deca vraćaju roditeljima za sve neprospavane noći i sve muke. Imati potomstvo je dragocenost, video sam u bolnici sa koliko upornosti se pacijentkinje bore da ga dobiju – ne zaboravlja dr Ninković.
Nema sumnje da je radeći kao ginekolog život posvetio ženama.
– Moje kolege i ja smo privilegovani jer prisustvujemo rađanju, novom životu. Rađanje je najuzvišeniji čin u životu svake žene, zato je i njen organizam posebno sazdan. Ali, materinstvo mora da bude briga celog društva koje bi svoju politiku trebalo da kreira tako da doprinese njenoj emancipaciji, zdravstvenoj zaštiti i pomogne potomstvu. Ranije je smrtnost bila velika, i majki i beba, ali usavršavanjem tehnike i medicina je napredovala. Ipak, mi živimo u vremenu koje obeležava izumiranje ovog naroda, jer ako na 2,7 pobačaja dođe jedan porođaj, takva nacija nema biološku perspektivu. Izumiranje nacije je gore od ratnih strahota. Doduše, depopulacija ili smanjenje stanovništva karakteristično je za mnoge visokorazvijene zemlje, izmišljeni su toliki programi za povećanje nataliteta, ali komformističko društvo nameće svoja pravila: škola, diploma, zaposlenje, a dete tek na kraju. Kada sam ja počinjao da studiram za nas je stara prvorotka bila žena koja je imala više od 27 godina, u Evropi je granica bila 30, a u Americi 35 godina. Danas je ovo treće važeće pravilo, jer se sve izmenilo. Pravo je čoveka da odlučuje kada će rađati decu, ali liberalizacija pobačaja imala je za cilj da otrgne od nestručnih ruku i mogućih nevolja ženu koja ne želi da rodi. Setimo se samo da je još u starom Rimu prekid trudnoće smatran teškim krivičnim delom i kažnjavan smrću. A evo dokle smo stigli... – podseća iskusni lekar.
Na poslu profesor Ninković se, dakle, posvetio ženama. I kod kuće su ga takođe čekale njih dve: Maja, supruga, izuzetna, pravnica, intelektualka za primer, podrška, i ćerka Monika, briljantan đak, u indeksu isključivo desetke, danas profesor na Pravnom fakultetu Union univerziteta. Udata je za kolegu i mama dve lepotice čije slike deda Rade ima u novčaniku.
Monika nije razmišljala o medicini, pravo je prevagnulo, i to je dr Radoslavu Ninkoviću izuzetno drago, iskreno priznaje. Mada je to zapravo struka kojoj se posvetila njena mama Maja.
Ipak, doktor Rade o porodici kaže dve-tri rečenice pa brzo prelazi u društvo dobrih pesnika, na svoje kolege, dane detinjstva.
– Moja gimnazija u Trebinju je osnovana veoma kasno, 1921. godine, imala je u početku dva odeljenja i u njima su učila tri buduća elitna profesora univerziteta od kojih su dvojica postali i članovi akademije nauka. Dr Voja Danilović je vanserijski lekar, drugi je bio Ekrem Čamo, predsednik bosanske akademije nauka. Taj dinarsko-violentni tip je vrlo sposoban, radan, prodoran, uspešan, darovit, što je primetio Jovan Cvijić i stavio ovaj tip ljudi iznad onih iz drugih krajeva naše zemlje – skreće nam doktor pažnju na svoje korene.
I koga posle da čudi što je profesoru Radoslavu Ninkoviću dan trajao 25 sati, što i danas dušu napaja lepom književnošću, što citira pesnike, izgleda vitalno kao tek penzionisani gospodin, kome ni infarkt pre nekoliko godina nije pomrsio planove. Blago Maši i Nađi...
------------------------------------------------------
Pio kafu i sa direktorom i sa novinarima
– Napisao sam 20 knjiga, od toga deset za lekare na specijalizaciji i postdiplomce i u isto vreme deset stručno popularnih knjiga – podseća doktor. Uz to, stotine tekstova profesora dr Radoslava Ninkovića ostalo je na stranicama „Politike”, stručnih – o materinstvu, trudnoći, abortusu i drugim ženskim problemima, ipak pisanih da ih svaki čitalac razume. Baš kao i Tolstojevu rečenicu koju rado citira da „nikad žena nije bliža smrti nego u momentu kada daruje život”. Počeo je da piše za naš list krajem sedamdesetih, čim je doktorirao, sarađujući najpre sa Olgom Vasiljević, urednicom Ženske strane, potom Draganom Bukumirović, Radovanom Popovićem, Duškom Dimitrijevićem. Pokazuje nam i staru saradničku legitimaciju. Ipak, za sve koji su onda radili u našoj kući on je bio samo „doktor Rade”, uvek dobro raspoložen, ljubazan, spreman da objasni, pomogne... s kojim su kafu rado pili i direktor i novinari. Tako je uvek prvi saznavao kada će povišica ili regres i aktivno učestvovao u širenju lepih vesti. Jednom sedmično je dolazio u redakciju da donese tekstove koje je dogovorio, uvek na vreme, prekucane, čiste, bez slovnih grešaka. Kad neko ima sijaset obaveza na poslu a dođe kući i sedne da piše za novine, jasno je da smo morali da ga pitamo –zar mu to nije bilo dosadno.
–I Miro Radojčić me je presretao sa tim: „Stvarno, a što se trudiš da pišeš?” Međutim, uvek se setim jednog engleskog lekara, velikog autoriteta u struci, koji je pisao u štampi, kako je sam tvrdio, da bi narod prihvatio njegovo znanje. Nešto kao prosvetiteljski trud, jer kasnije su mi tekstove tražili i u listu „Dvoje”, „Praktična žena”, „Nada”, „Ana”. I nikada mi zbog toga nije zamerio ni jedan kolega, niti u njima našao grešku – seća se naš sagovornik šaleći se da bi iz današnje perspektive neko mogao da primeti kako je „nekada Ninković uzurpirao silni medijski prostor”.
------------------------------------------------------
Zašto bez slika
– Jedanaest godina živim sam otkako je moja supruga Maja umrla, sve porodične fotografije ostale su spakovane u kutiji iza knjiga u biblioteci i dok naredne godine ne budemo sve to sklanjali zbog krečenja, ja ne mogu do njih da dođem. To je razlog što ne mogu da vam dam slike iz albuma, ali Mašinu i Nađinu sliku imam evo u novčaniku – objasnio je doktor zašto će nas ostaviti bez slika iz porodičnog albuma, ali stavljajući dve fotografije na sto.
------------------------------------------------------
Bilo je i nagrada
– Od države sam dobio Orden zasluga za narod i 1990. Oktobarsku nagradu grada Beograda za knjigu „Materinstvo”. I struka me je uvažavala jer sam od Srpskog lekarskog društva dobio povelju i medalju „Dr Nikola Hadži Nikolić” ustanovljenu po imenu prvog srpskog ginekologa. Predavao sam kao gostujući profesor na Univerzitetu u Kragujevcu i potom na Ju-Es-Ej Medikal skulu, ali čim sam ispunio uslove za penziju povukao sam se – ističe dr Ninković.
