Izvor: Glas javnosti, 23.Avg.2009, 02:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U “Ludoj kući„ se i pije i živi
Na kraju grada, preko puta pretposlednje stanice tramvaja 7,9,11, ispod velikih platana i solitera nalazi se kafana „Luda Kuća“. Pronašli su je bežeći od komercijalizovanih splavova savske noćobdije i boemi.
- Ima najbolju baštu u gradu! - reći će vam lokal-patriotski stanovnici blokova.
Ona daje dušu bloku, tu se skupljaju svi koji su antiprotivni, rekao bi Ćopić. Što nije živ Brančilo, pa da je opiše.
Ujutru čitamo novine
Kad uđeš, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << čekaju te zabranjene slike zabranjenih ljudi i gusle, instrument koji nije dobio licencu za Evropu.
Volšebno nekad usred zimske tišine velegradskog predgrađa odjeknu gusle.
Naravno nisu svi sa svima tu prijatelji, ali je mreža prijateljstava i kumstava toliko premrežila i uvezala sve goste da se sada svi stalni posetioci osećaju kao zavereničko bratstvo u odnosu na sav ostali grad.
Sa zida se osmehuju Radovan, Ratko, Šešelj, Martić, Sloba. I naravno Bata Kapetan u maršalskoj uniformi.
Pišući kolumne u Dugi uvek ostavim nekoliko redova za mudrove iz „Lude Kuće.“
Na zidu je slika koju je uradio neko od slikara Dragana Dabića. Ujutru svi zajedno čitamo novine, Močinu i moju kolumnu u Kuriru i zajednički donosimo stav da više ovako ne može.
Prvi stiže Brda sa zlatnim rotvajlerom, Bendzijem, zatim Toma majstor za kola, onda vodoinstalateri braća Pavić, pilot major Keza, kojeg slušaju viskovi, i tek onda ostali.
Preko dana dolazi pet šest pilota, onda slikari Žak, Pjer, Mlađo, Čvorak.
Radovana privukle gusle
Legenda urbanog Beograda inženjer Nikola Pavlivić zvani Bata Kapetan dolazi čak iz Kumodraža na nekoliko dana.
Na nekoliko dana stigne I pesnik Slobodan Bovan sa Čukaričke padine. U svim kafanama se pije samo se u Ludoj kući živi.
Dugo su gosti Lude kuće gledali neobičnog čoveka duge srebrene brade i kose sa crnim ili belim šeširom kako dolazi u samoposlugu preko puta pre nego što je prvi put seo u kafanu.
Bio je to Radovan Karadžić.
Privukao ga je zvuk gusala.
Miško Kovjanić, vlasnik kafana koji svaka dva sata viče turu za celu kafanu, priča da je stidljivo ušao i pitao da li može da sluša gusle. Cele noći su se guslari smenjivali pevajući pesme ponajviše one novije: Romanijo ne imala grana, ako izdaš brata Radovana.
Tajanstveni gost koji je rekao da je neuropsihijatar koji se bavi alternativnom medicinom, i koji je dugo živeo u Americi zapisivao je reči pesme.
A znate li neku o Mladiću, pitao je. Nisu znali.
Miško mu je pričao da je rođen u blizini Karadžićevog sela. I kako poznaje familiju Karadžića.
Niko ni naslutiti nije mogao da je jedan od najtraženijih begunaca tu među nama. U stvari, to je bilo i teško naslutiti, jer on nije ni bežao već tihovao.
Pričao mi je Aleksa Buha da su Radovanu, Momiru Bulataoviću i njemu prilikom posete Ženevi ponudili satove merače krvnog pritiska. Uz pomoć bio energije Radovan je svoj pritisak sveo na 40/30. Posramljeni Švajcarci odneli su satove izvinjavajući se da je došlo do neke greške. Ali nije bilo greške.
Od Čorbe i Lidije do Luke i Sonje
Kada je uhapšen Radovan i odveden u Hag počela je prava opsada Lude kuće. Preko tri stotine stranih novinara upisalo se u knjigu gostiju.
Počeli su da se pojavljuju i novi gosti.
Komšije ili radoznalci.
Stizali su sa svih strana. Kelnerica Dara iz kolašinskog Lipova, i kelner Dule iz druge avenije u Andrijevici davali su intervjue za najpoznatije svetske novinare. Čak su i klinci iz komšiluka palili novinare da je sa njima igrao košarku.
U zimu je stigao još jedan čuven gost. Rodio se Petar Kovjanić. Gazda Miško je u pedeset i nekoj godini dobio je dugo željenog sina. Pila je kafanska gulija sedam dana, a onda nastavila.
NJegova slika se našla takođe na zidu.
Kafana je okrečena, terasa ofarbana, donesene nove stoličarke sa natpisom Luda kuća. Kelner Duka je odmah nekim novinarima prodao dve.
Odjednom su svi znali gde je Luda kuća.
Došla juče i Lidija Vukićević. Stigo Luka Karadžić. Prvi put kad je kad se vraćala iz Haga došla je i Sonja Karadžić. Turističke agencije uvrstili su Ludu kuću u paket za razgledanje grada.
Nije se ništa promenilo ali nije ništa nije ostalo isto.
Neku noć je svratio i Bora Čorba.
Kad počne suđenje Radovanu stići će i televizor.
Komšinica u papučama dovede svoju gošću iz drugog dela grada i stidljivo pita da li može da razgleda.
A kad se zatvori kafana i stoličarke unesu kupimo piće u samoposluzi i nastavi da se razvija priča. Kojoj nigde kraja. Ko nekad u „Bermudskom trouglu“
- Ova kuća nije luda al se zove tako! - peva uz gitaru Dušan Silni, fudbalski trener i kantautor.
