Izvor: Politika, 29.Maj.2011, 01:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tvrda je kaldrma dušanovačka…
Popularni Manda je kao na pokretnoj traci: ide iz uloge u ulogu, sa scene na scenu, sa malog na veliki ekran... Oni što ih je pitao „jesu li zaljubiška” već su odrasli, a on je postao tata četvoro dece
U protekle četiri godine bio sam baš lepo raspoređen po TV kanalima i pozorištima, i to je ono što je najlepše u ovom poslu – primećuje Milorad Mandić, poznatiji kao Manda, koji ni nakon dvadeset pet godina, nikad, niti je rekao, niti će moći da izgovori – „Sad >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << znam kako se stvara uloga da bi bila primećena i zapamćena” iako je uvek pobrao simpatije velikog dela publike.
Dok su gledaoci kraj malih ekrana strepeli da li će se Milašin (Radašinov brat „po babine linije”) oporaviti posle transplantacije bubrega u TV seriji „Selo gori, a baba se češlja”, Milorad Mandić Manda se, svojim izuzetnim glumačkim umećem, u međuvremenu već uveliko trudio da udahne život u neki novi lik, koji glumi u predstavama „Bogojavljenska noć”, „Let iznad kukavičjeg gnezda”, „Ljubavnik velikog stila”, „Svinjski otac”, „Petar Pan”, komediji „Put oko sveta”, serijama „Ulica lipa”, „Premijer”… Ili vodi kviz poput onog nekad „Uzmi ili ostavi” na B 92 ili ovog najnovijeg „Ja volim Srbiju” na Prvoj srpskoj televiziji…
I tako, kao na pokretnoj traci. Od kako je zasnovao radni odnos, ide iz uloge u ulogu, sa scene na scenu, sa malog na veliki ekran... A, gde je tu njegov privatni život? Stigao je, bogme, Manda dva puta da se oženi i četvoro dece da izrodi. Sedamnaestogodišnji Filip, Marija od osamnaest leta i Marko kome je dvadeset jedna godina, rođeni su u prvom braku, a iz drugogsa glumicom Anastasijom, ima Andriju, klinca od četiri i po. A, onda se postavlja logično pitanje. Kad taj čovek spava?
– Zavisi. Kad nemam obaveze, volim ujutru da leškarim i dremuckam bar do osam. Ranije nisam imao običaj da spavam danju, ali sam ubacio i jedan sat popodne, ako imam vremena do predstave. U početku uz Andriju, a posle sam se osamostalio. Na to me je moja Anastasija naterala, s obzirom na količinu posla koju sam imao poslednjih nekoliko godina – izgovara, dok mu se „brk” smeška..
Deca su mu razlog opstajanja
– Na narodna veselja i svadbe po familiji ne idem, jer smo svi matori, a deca još nisu počela da se žene i udaju. Nekad sam išao na pecanje, sada nemam vremena. Bavio sam se i sportom, ali sam prestao, jer se rekreiram i stičem kondiciju na pozorišnoj sceni tokom snimanja koja često traju od dvanaest, do šesnaest sati dnevno. Tu sam potpuno utreniran – odgovara šeretski. Ipak, nastavlja ozbiljnijim tonom:
– Priznajem, postoje izvori gde „punim baterije”. Nekad se vidim sa mojim drugarima, nekad pogledam dobar film, a povremeno odem i na premijeru da ispratim šta su moje kolege uradile... Ali, deca su sav razlog mog opstajanja. Oni su ta dodatna energija za sve bitke koje slede. Pa, i za poraze. Onda se okrenem i pogledam, pa kažem, moram zbog njih. Ako sam ja slab, neće valjati. Različitih su uzrasta, ali se slažu. Najmlađi je mezimče. On je dete koje dosta ljubavi dobija, a ume ljubav i da pruži. Za jedno njegovo „Volim te najviše na svetu”, kakav god umor da pritiska bilo koga od nas, istog sekunda se sve zaboravi – priznaje glumac.
– Najsrećniji sam kad s njima odem na godišnji odmor. Govorim o doživljaju, nije važna destinacija. Gde god da smo, samo da smo zajedno. Planirao sam da ove sezone kampujemo negde na moru, ali kako stvari stoje, nisam siguran da ću u skorije vreme uspeti da ostvarim tu svoju nameru – kaže Manda, nadajući se da će ipak smisliti kako da stvori uslove.
Mada ga karijera melje, jer mukotrpno radi na više projekata da bi obezbedio pristojan život svojoj porodici, spreman je na žrtvovanje, nespavanje, putovanja, iscrpljujuća snimanja...
– Rođen sam u Beogradu. Na Dušanovcu sam prohodao. Tu sam proverio, i sa sigurnošću mogu da potvrdim, da je kaldrma veoma tvrda, pogotovo kad se čelom udari. Ja sam, eto, život počeo na neravnom terenu. To me stalno prati i, hteo – ne hteo, moram da se snalazim i balansiram nad svim tim preprekama. Onda sam se preselio u Novi Beograd, kod „Fontane” i tamo sam proveo mladost sve do odlaska u vojsku. Imali smo lepo odrastanje. Stekao sam puno, puno, puno prijatelja za sva vremena. Nisu iz ove profesije, a da budem iskren, i više volim, jer su kao obični ljudi, koliko-toliko ostali normalni, što kažem i za sebe. Nadam se da jesam – dodaje onako usput, sa upitnim pogledom.
Ma koliko je uvek spreman za šalu i komiku, Manda je čovek koji nadasve poštuje red i zakon, a to dokazuje i za volanom.
– Poštujem saobraćajne propise, vezujem pojas, ne prekoračujem ograničenja brzine, palim svetla, redovno idem na servis... –počeo je s dozom ironije, a onda se najednom uozbiljio.
– Dešavalo se da me policija i zaustavi, ali samo kad je neka rutinska kontrola. Čim me prepoznaju, bog zna kako mi vraćaju dokumenta, međutim, onda ja insistiram da ih pogledaju. Isto je bilo i onih godina kada nije bilo goriva. Stojim u redu, moj automobil je, recimo, trideset peti, a ovaj „pumpadžija”, kad me vidi, maše da dođem napred. Ma, kakvi! – seća se. – Da posle svi pričaju kako sam bahat. Nisam to koristio. Ja živim život poput svih ljudi u ovoj Srbiji. To što sam neka javna ličnost, ne odvaja me od problema, niti sam bilo čega pošteđen. Kao i svi ostali, bijem iste bitke za opstanak porodice.
Pokušaj razbibrige
Kad provrti film, a ima tu mnogo toga, sama pomisao na te situacije vraća ga u ono nemilo vremerata, bombardovanja, kriza, nestašica, nemaština..., koje nikad neće zaboraviti.
– Preživljavamo posledice svega toga što nas je snašlo. Neko to podnosi tako što se nasmeje tri puta u toku dana, neko samo jednom, a neko nijednom. Ne verujem da je iko to zaboravio, samo je potisnuo. Postoji opravdan strah da se to ponovi, jer niko nije siguran šta će „dežurnom policajcu” pasti na pamet – misli se.
Mada je miroljubiv čovek, u retkim situacijama Manda ume i da„pokaže zube”.
– Ne dam nikom da mi dira porodicu! Tu moju tvrđavicu branim onoliko snažno koliko je neko snažno napada. Međutim, glumački posao, i uopšte ovaj način života, oduzima ti privatnost i neke trenutke mira i odmora na koje ima pravo svaki građanin ove Srbije. Da recimo, sedne na klupu u parku i da ga niko ništa ne pita. Ovako, kad si javna ličnost, ako si uzeo čašu pitaju se: „Šta pije onaj tamo”? Mnogi bi i da započnu komunikaciju po svaku cenu ili bar da se slikaju, bez obzira što u tom trenutku Anastasija i ja šetamo našeg sina Andriju. Tad ih najljubaznije zamolim da to ostave za neku drugu priliku – dodaje Manda.
Mnogo lakše podnosim kad me startuju u kafani, dok sedim sa prijateljima. „Jao, brate ovo, jao brate ono...” Ko zna koju muku taj muči, pa onda ajde, saslušaj ga. I to je cena ovog zanata – zaključuje i na licu mesta pokazuje razumevanje za grupicu dečaka i devojčica, koja ga je saletela za autogram i fotografisanje, dok u bašti „Zvezdara teatra” razgovaramo.
Kad ga primete, ljudi, ipak, uglavnom nastoje da mu izađu u susret bilo da je u pošti, banci, ili samoposluzi... Verovatno zahvalni za neke lepe trenutke koje su doživeli gledajući filmove, serije ili pozorišne predstave u kojima je igrao. On kaže da svoju popularnost u te svrhe nikada nije koristio, a i šarm štedi za neke starije dane, ako ga kojim slučajem zaborave.
Glumu je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi profesora Vladimira Jeftovića, a po završetku studija dobio je i stalni angažman u beogradskom dečjem pozorištu „Boško Buha”, na nacionalnoj televiziji je snimio više od dvesta sedamdeset priča pod nazivom „Bajka za laku noć” i šest godina je vodio emisiju za decu „S one strane duge”, što ga je uz Branka Kockicu učinilo najpopularnijim glumcem i zabavljačem najmlađih. Mnogi sigurno pamte i ono njegovo čuveno pitanje koje je upućivao tim razdraganim klincima: „Jesi se zaljubiška?”
Šta ga je privuklo tom žanru?
– Svako ko je sa toliko mašte i bezbrižnosti proživljavao svoje detinjstvo kao ja, iskreno žali za tim vremenima. Uvek kažem da se nisam dovoljno naigrao, ni našljapkao po baricama, niti se valjao po pesku i peo po drveću. A, radio sam to svaki dan. Tvrdim da smo mi rasli sa mnogo više mašte i emocija, mada se već tada naslućivalo prilično problematično vreme međuljudskih odnosa, hajde reći ću i rasturanja prijateljstava i porodica, zahvaljujući čemu su najveći ceh plaćali mališani. To je bio pokušaj razbibrige, dok još moderne tehnologije nisu toliko uzele maha. Kad ih sada sretnem, a oni su već odrasli ljudi, ali pamte i podsećaju me da su bili gosti u tim emisijama u kojima je neko recitovao, neko pevao, slikao ili imitirao, beskrajno su mi zahvalni za taj jedan snimak na video kaseti koji imaju za sva vremena i koju puštaju svojoj deci. Takvih emisija, na žalost, više nema. Nemam nikakve planove, međutim, ukoliko neko kaže: „Vidi, ne bi bilo loše da napravimo neki dečji program”, sešću da razmislim. Uvek je zanimljivije pričati i igrati se s klincima, nego slušati raznorazna lupetanja matorih, koje više, da budem iskren, i ne razumem šta hoće i od života, i od sebe.
------------------------------------
I za, i protiv
U pojedinim filmovima dosta se psuje. Da li mu smeta i koliko je tome sklon i izvan scenarija?
– Naravno ne koristim ih u javnim nastupima i kad se obraćam deci. Bilo bi besmisleno baš toliko banalizovati srpski jezik. Ali psovke su sastavni deo našeg govora i ne vidim ništa ružno u tome. E, sad, nekima stoji, i kad opsuju to bude smešno, a nekome uopšte ne leži, pa se onda ljudi zgražavaju – smatra umetnik.
Dana Stanković
objavljeno: 29.05.2011.
