Izvor: Politika, 12.Maj.2014, 10:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tumori u glavi sve veći
Nažalost, često obolevaju mlađi ljudi, pa i deca, što je, po mišljenju prof. dr Danice Grujičić, načelnice Odeljenja za neuroonkologiju u Kliničkom centru Srbije, posledica zagađenja i loše ishrane
Neuroonkologija već svojim imenom najavljuje „tešku temu” – operacije na mozgu za koje je kriv kancer koji se iz tela proširio na glavu. Prof. dr Danica Grujičić, načelnik Odeljenja za neuroonkologiju u Institutu za neurohirurgiju Kliničkog centra Srbije, srećom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svojom pozitivnom energijom i tridesetogodišnjim iskustvom najpre ohrabri svakog pacijenta.
– Vrlo mi je važno da se čovek ne oseti kao osuđenik u bolnici, već da shvati da smo svi mi tu da bi njemu bilo dobro i da izađe zdrav. Načelnici, zahvaljujući donacijama, mogu mnogo toga da poprave. Nama su posle uspešnih operacija pacijenti ili njihova porodica dali kompjuter, cveće u saksiji, fontanu, neki su nam krečili, poklonili radijatore – pokazala nam je doktorka zaista lepo uređene sobe.
– Mnoge će možda uvrediti, ali smatram da naši lekari mogu da urade sve operacije zbog kojih se pacijenti često šalju u inostranstvo. Mnogo je jeftinije kupiti opremu i dati je ovdašnjim specijalistima. Uostalom, da smo pre sedam godina nabavili gama nož, on bi se do sada pet puta isplatio i ne bismo pacijente sa metastazom slali u Tursku kod dr Seldžuka Pekera, sjajnog stručnjaka, koji radi ono što i mi znamo. Da bi bio dostupan svima, gama nož bi morao da bude kupljen državnoj klinici – dodaje dr Grujičić.
Maligna ćelija traži svoj put
Vratimo se teškim dijagnozama i svakodnevnom radu neurohirurga.
– U poslednjih desetak godina promenila se priroda metastaskih tumora, pogotovo u mozgu. Nekada je najčešće tu bila metastaza karcinoma dojke. Da li zato što se sada češće radi skrining ili što se u ranijoj fazi otkriva tumor dojke, možda zbog vrlo efikasnih lekova kojima se on bolje leči, tek rak dojke je postao kao hronična bolest s kojom se živi. Međutim, na drugoj strani drastično je porastao broj pacijenata koji imaju metastaze karcinoma debelog creva u mozgu, što je nekada bila prava retkost – podseća načelnica Neuroonkologije.
Karcinom pluća, ipak, i dalje je najčešći razlog metastatskih procesa u glavi, po čemu, nažalost, pratimo svet, a ovo što se događa s obolevanjem debelog creva možemo povezati jedino sa načinom ishrane i nezdravom hranom, tvrdi naša sagovornica.
– Ljudi duže žive, veća je verovatnoća da će maligna ćelija naći svoj put do mozga. Događa se da u plućima postoje vrlo male, čak i neprepoznate metastaze, a da se na mozgu pojave simptomatske metastaze koje stvaraju probleme. Kad je reč o malignim tumorima na mozgu, moje kolege i ja smo primetili da se oni sve češće javljaju među mladim ljudima. Nekada su najgori primeri viđani na pacijentima starijim od pedeset godina, sada obolevaju i tridesetogodišnjaci. Što je najgore, ni deca nisu pošteđena, što se ranije smatralo slučajnošću – ističe doktorka.
Čime možemo da objasnimo sve opisano? Dr Danica Grujičić prvo pominje zatrovanost, pre svega okruženja u kojem živimo i hrane koju jedemo.
– Verujem da su majke obolele dece bile izložene tim lošim uticajima dok su bile u drugom stanju i, nažalost, moram da priznam da očekujem i povećanje broja obolelih. Mislim pre svega na uticaj bombardovanja kojem smo bili izloženi pre 15 godina i istovremenog rušenja mnogih hemijskih postrojenja. Nije nam objašnjeno gde su te otrovne materije otišle, da li u vodu, zemlju, u vazduh… Ne čudi da stanovništvo nema poverenja u neka sporadična saopštenja, zbog čega mislim da bi nova vlada mogla nešto da preduzme, okupljajući ekipu toksikologa, ekologa, veterinara, stručnjaka… da kažu šta je, gde i koliko zagađeno. To je, u krajnjem slučaju, i briga za potomstvo, jer tek za trideset-četrdeset godina mi ćemo videti posledice bačenih bombi – upozorava doktorka.
Operacije urađene, pare neisplaćene
– Da se ja pitam, zabranila bih brzu hranu. Pogledajte koliko je gojazne dece danas oko nas. Ali da se vratim u operacionu salu i pomenem nešto što bih nazvala monstruoznim tumorima, ni nalik onim od pre trideset godina, s obzirom na to da od 1981. godine radim na ovoj klinici. Nisu oni svaki put maligni, ali jesu vrlo veliki, pa je nemoguća njihova radikalna operacija. Čini mi se da je porasla pojava tumora među mališanima do treće godine života kojima se ne može pomoći drugačije sem hirurški, uz eventualno neki citostatik. Tako mali pacijenti ne mogu na zračnu terapiju poput starijih, iako ona zaustavlja rast tumora koji nije u celosti otklonjen – objašnjava doktorka Grujičić.
Boljke su sve komplikovanije. Srećom, tehnologija napreduje.
– Od države smo dobili aparate kojima možemo bolje da radimo. Problem je što u kući nemamo neurofiziologa, stručnjaka koji prati šta se događa s rukom ili nogom pacijenta, nervima i upozorava hirurga da na vreme stane ako primeti da će mu oštetiti neki centar u mozgu. Za to moramo da angažujemo ljude sa strane, obučene za taj vrlo odgovoran posao. U poslednja tri meseca, Klinički centar im nije platio oko 70 operacija, dakle ono što su već uradili i zbog toga ćemo, po svoj prilici, ostati bez neuromonitoringa. Za mesec dana – 40.000 dinara za svakog od te dvojice – navodi konkretno doktorka, plašeći se da zbog neplaćenog monitoringa ne stanu operacije.
S druge strane, operisani pacijenti imali su pravo da traže operaciju u inostranstvu o trošku našeg fonda, što bi se merilo milionima evra, s obzirom na to da se takva operacija na zapadu plaća oko 30.000 evra.
– Na primer, operišući tumor na slušnom živcu, radim na regiji u mozgu vrlo bitnoj za pomeranje ruke i noge, i zašto da rizikujem da obogaljim operisanog, da ne može da ustane posle operacije. A da ne računamo koliko bi naše socijalno koštao kasnije taj bez potrebe napravljen invalid. Da bi se neko od naših lekara sada obučio za praćenje monitoringa, potrebno je oko godinu i po dana – kaže prof. dr Grujičić.
Iako su liste čekanja pojava uobičajena u našem zdravstvu, u Institutu za neurohirurgiju ih nema.
– Naši pacijenti ne mogu da čekaju. Maligni tumor mozga ne može da ostane tamo gde jeste ni dve nedelje, a ne tri meseca. Operišemo i pre i posle podne i nikome nije obračunat prekovremeni rad. Kada uđem u salu, moram biti spremna da ostanem ceo dan bez obzira na to što ima operacija koje su gotove za sat i onih koje potraju šest sati. Nema zakazanih sastanaka, ne sme biti žurbe. Mom pacijentu pripada sve moje vreme tog dana. Zašto? Najpre pacijenta uvodimo u anesteziju, priključujemo monitoring, stavljamo katetere, otvaramo mesto koje će biti operisano, za šta je potrebno sat i po vremena, i onda stojim tri-četiri sata i operišem pod mikroskopom. Prvo unutar tumora, jer bi njegovo izvlačenje povuklo i okolno tkivo, što se ne sme preduzimati – opisuje profesorka radni dan neurohirurga.
Da je reč o vrhunskim lekarima veštih ruku, potvrđuje i sama:
– Tek posle dve decenije provedene u sali stekla sam iskustvo i sigurnost da mogu da kažem da ću rešiti stanje pacijenta, bez obzira na komplikacije. Pomenula sam cene u inostranstvu, pa neka se zna da moja operacija ovde košta koliko i frizura u boljem frizerskom salonu – ističe prof. dr Danica Grujičić.
-------------------------------------------------------------
Nedostaju još tri sale
Neurohirurzi kubure sa salama za operacije. U Institutu za neurohirurgiju, koji je jedna od većih specijalizovanih ustanova u Evropi, ponosno podvlači dr Grujičić, postoje tri sale i radi 30 neurohirurga.
– Da imamo više sala mogli bismo da postanemo edukativni centar za Evropu. Odlično sarađujemo s italijanskim kolegama, s profesorom Kapabjankom, recimo, pa njihovi lekari ovde provedu po šest meseci i odlaze sa vrlo bogatim iskustvom. Mogao bi to da bude korak ka nekim budućim pacijentima koji bi iz inostranstva dolazili kod nas na operaciju. Uradili smo projekat za još tri sale, konkurisaćemo u mnogim fondovima i svuda gde ima nade da dobijemo novac, jer bi srpska neurohirurgija njihovim otvaranjem i opremanjem bila obezbeđena u naredna dva veka. Sigurna sam – uverava prof. dr Danica Grujičić.
-------------------------------------------------------------
Kako pomoći sebi
U poplavi bolesti nije lako plivati. Doktorka Grujičić podvlači da bi svako morao jednom godišnje da ode kod lekara na kontrolu. To znači da uradi analizu krvi i urina i zatraži mikroskopsku proveru stolice i utvrdi da nema možda krvi u stolici. Ukoliko je sve u redu, to je dovoljno. Žene bi bez izuzetka morale da ode na pregled dojki i kod ginekologa, ali s obzirom na to da naši lekari opšte prakse od pisanja recepata nemaju vremena da se bave svojim poslom, bilo bi dobro da svaka tri meseca žena sama „prepipa” grudi, savetuje dr Grujičić. Muškarci, osim kontrole kod urologa, posebno ako su prevalili četrdesetu, trebalo bi da urade i PSA test, koji pokazuje da li je sa prostatom sve u redu. Oni mlađi, čim primete neku promenu na genitalijama, morali bi da potraže savet lekara. Pet hiljada novootkrivenih slučajeva raka pluća godišnje za doktorku Grujičić su znak da bi valjalo razmisliti i o vraćanju fluorografisanja.
-------------------------------------------------------------
Porodični lekar pa ostali
– Zdravstveni sistem trebalo bi da polazi od porodičnog lekara. Kao na Kubi, recimo. Mnogi lekari opšte prakse su odlični dijagnostičari, ali od kucanja šifri i recepata ne stižu da rade kako treba. A tek specijalističke službe u domovima zdravlja, na koje se čeka mesecima, pa 130.000 hitnih pacijenata godišnje završi u Urgentnom centru. To iziskuje kompletnu promenu sistema zdravstva – smatra doktorka.
-------------------------------------------------------------
Zdrava Srbija
Dr Danica Grujičić predsedava udruženju građana „Zdrava Srbija”, koje je, posle svih administrativnih peripetija, počelo da funkcioniše u januaru ove godine, s ciljem da objedini mnogo stručnjaka iz zdravstva, obrazovanja, nauke i kulture, jer su to četiri oblasti po kojima se, kaže, prepoznaje svaki narod.
– Zdravstvo sam već opisala, obrazovanje je loše, posebno fakultetsko, s privatnim univerzitetima. Kvalitet nastave opada, malo je praktičnog znanja. Naučnici odlaze, nije dovoljna jedna Vinča, a decu, sudeći po novinama, podstičemo da sutra budu zvezde estrade a ne istraživači u institutima. Bolje je da od malih nogu slušaju klasičnu muziku, gledaju dobre filmove, poput „Montevidea” – preporučuje.
Doktorka Grujičić rado bi pod krovom „Zdrave Srbije” videla sva udruženja građana. Ona lokalna, koja rešavaju problem vodovoda, ulice, osvetljenja i rade za opšte dobro, a ne za svoju fotelju i članstvo u nekom upravnom odboru.
Rajna Popović
objavljeno: 12.05.2014.
