Izvor: Politika, 08.Jan.2012, 00:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tračare bi bili sjajni pisci
Naš je život naš zadatak i svaka osoba treba da vidi, oseti i proživi ono što je njoj važno i specifično i da ne dozvoli da bude klonirani pojedinac kome je neko nametnuo ono što je taj neko hteo, kaže psiholog Ljubica Uvodić-Vranić, povodom svoje nove knjige „Avantura lične promene”.
Podnaslov „Priručnik za odrasle koji još žele da rastu” nagoveštava stav zagrebačke autorke da čovek nikada ne sme da prestane da radi na sebi, u čemu mu pomaže i pomenuti naslov >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iz žanra popularne psihologije.
– Treba učiti celog života. Možemo čitati, pričati sa osobama u koje imamo poverenja, pisati, crtati, pevati... Važno je da ne ćutimo i ne kiselimo svoju muku u sebi, već da je podelimo sa drugima da bi se ta muka smanjila. A ako se radi o veselju koje delimo, onda se to veselje udvostručuje, objašnjava naša sagovornica koja vodi „Petkom u pet”, udruženje za poboljšanje kvaliteta života.
– Htela sam da pošaljem poruku čitaocima, a time podsetim i sebe, da ne smemo da budemo saboteri svojih života. Umesto toga, upustimo se u avanturu lične promene.
Upravo su promena, rad na sebi i potraga za kvalitetnijim životom ram u koji autorka stavlja sve pojmove koje obrađuje: netolerancija, nedostatak samopouzdanja, inaćenje, ogovaranje, nasedanje na provokacije... Psihičko zdravlje opisuje kao detelinu sa četiri lista. Srećan je onaj ko je pronašao način kako da se emocionalno puni, aktivno živi, neguje samopouzdanje i čuva granice svoje ličnosti.
– Moramo da čuvamo svoje granice. Ljudi često žele da radimo ono što ne želimo. Hoće da nas „poprave” odnosno učine sebi sličnima. A mali princ kaže: „Drugačiji si – obogaćuješ me!”
Još jedna od pouka je i da dva i dva nisu uvek četiri i da ne treba žaliti sa propuštenim autobusom – nikada ne znate koga ćete sresti baš zato što ste zakasnili!
Kao profesor psihologije i praktičar koji godinama potpomaže psihički razvoj ljudi, Uvodić-Vranić je prošle godine u Zagrebu proglašena „šampionkom zdravlja”. Kako bi čitaocima objasnila na šta tačno misli, često navodi niz primera. Autorka knjiga „Prijatelju, kako si” i „Kako se dobro posvađati”, u svom poslednjem naslovu pominje i svoju majku. Ona je, piše Uvodić-Vranić, život podredila mužu i deci odričući se svojih želja, pa je, veruje autorka, to verovatno i razlog zašto nije poživela dovoljno dugo da uživa u uspehu svoje ćerke.
– Ima večnih tema o kojima puno znamo, ali o kojima i dalje pišemo jer ih nismo savladali. Tako se uvek iznova pitamo o ljubavi, poverenju, ljubomori, svađi... Antigona i Dezdemona, Ana Karenjina i onaj nesrećni mladić „Lovac u žitu” – još uvek su oko nas.
Prema njenom iskustvu, jedan od najboljih načina da sebi zagorčate život jeste da budete netolerantni.
– Netolerantni nas često zaraze. Onda im se svetimo što su bili netolerantni tako što i mi prema njima bivamo netolerantni. Zvuči paradoksalno? Pa i jeste. I opasno.
Konačno, ko želi da upropasti život sebi i drugima, najbolje da izabere hobi zvani ogovaranje. Uvodić-Vranić primećuje da ljudi skloni tračevima u stvari vape za dobrom pričom. Trebaju li onda malo više da čitaju kako bi knjigama ugasili žeđ umesto što spletkama pale požare?
– Najbolje da čitaju štampu! Žuta štampa je puna „istinitih” priča, ako će se tako sami sebi činiti boljima upoređujući se sa razotkrivenima, kaže kroz šalu i dodaje da je još bolje da maštu ne rasipaju uzalud već da napišu svoje priče:
– Umesto da budu ogovarači postaće pisci! Ako im izdavači ne prihvate rukopis, makar su iskoristili biblioterapiju da iskažu svoje neobuzdane i raskošne talente izmišljanja.
J. Stevanović
-----------------------------------------------------------
Mužu dragi, šta još mogu da uradim za tebe
Da bismo sačuvali živce, stvari često treba da okrenemo na šalu. Evo primera iz knjige.
Muž zove suprugu sa posla i pita je šta radi. Njena prva pomisao je: „Mučim se kao idiot, pospremam tvoje čarape i odeću koja se nalazi po celom stanu i pritom odgovaram na pitanja tvoje dosadne majke. Ti bi zaista mogao u povratku kupiti makar...”
Umesto toga, da bi izbegla svađu, a opet rekla šta misli, žena kaže: „Bila sam u prodavnici da nam kupim nešto za ručkić, pa sam malo pospremala naše gnezdo, malo sam se ispričala sa tvojom majkom, sad joj idem u apoteku... Radim li dovoljno ili da još nešto izmislim? A kad smo već kod izmišljanja, izmisli neku salatu na povratku kući”.
objavljeno: 08.01.2012
.jpg)
