Izvor: Story, 06.Dec.2014, 20:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Toni Parsons: Žene su za mene potpuna misterija
Britanski autor čitanih i voljenih romana Toni Parsons otkriva da je pornografija promenila svet više od društvenih mreža, zašto piše o stvarima kojih se plaši i kako uspeva da kreira ubedljive ženske likove, a da pritom nije odgonetnuo zagonetku nežnijeg pola
Toni Parsons, foto: Marina Lopičić
Popularni britanski pisac Toni Parsons, autor bestselera Čovek i dečak, boravio je u Beogradu tokom Sajma knjiga kao gost izdavačke kuće Laguna >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << , koja je nedavno objavila njegov prvi kriminalistički roman Jedan po jedan. Družeći se sa beogradskim novinarima, Parsons je otkrio kako se odlučio da promeni književni žanr i stvori lik detektiva Maksa Vulfa, koliko autobiografskih elemenata ima u njegovim romanima, zašto piše hiljadu reči svakoga dana i kako se oseća u koži slavnog i cenjenog književnika.
S: Proslavili ste se emotivnim romanima o muško-ženskim odnosima, a zatim iznenadili publiku kriminalističkim trilerom Jedan po jedan. Kako ste se odlučili na taj korak?
- Pre četiri godine reditelj Sem Mendes, kome se mnogo svideo moj roman Čovek i dečak, pozvao me da vidim njegov novi film i otkrio da će snimati nastavak o Džejmsu Bondu. Ispričao mi je da opet čita knjige Ijana Fleminga koje je voleo kao dečak, pa sam pomislio da bih i ja to mogao ponovo da uradim. Čim sam pročitao prvu, shvatio sam da želim da stvorim junaka kakav je Bond. Morao sam sebi da dokažem kako mogu da napišem krimić.
S: Kako uspevate tako dobro da opišete osećanja i muško-ženske odnose?
- Ne znam, žene su i dalje velika misterija za mene. Imam ćerku od 12 godina i uopšte je ne razumem, ona je za mene nerešiva zagonetka. Imam i dosta starijeg sina i oduvek sam smatrao da njega mnogo bolje shvatam. Što sam stariji, sve mi je jasnije koliko malo razumem žene. A to je dobra polazna tačka za pisanje. Što se tiče mog odnosa sa ćerkom, mislim da očevi imaju drugačiji odnos sa sinovima. Ćerke pobuđuju drugačije, pre svega zaštitničke nagone. Za svoje ženske likove koristim stvarne žene kao nadahnuće i mnogi dijalozi u mojim knjigama stvarno su izgovoreni u realnom životu. Možda to daje mojim knjigama notu ubedljivosti.
S: Koliko autobiografskog ima u vašim knjigama?
- U svakoj knjizi postoji nešto autobiografsko, ali to nije obavezno i nešto što sam proživeo. Često pišem o nečemu čega se plašim, od čega strepim, nekom gubitku, nesreći…
S: Koliko su društvene mreže promenile muško-ženske odnose?
- To nisu uradile društvene mreže, već pornografija. Slobodan pristup pornografiji mladim dečacima potpuno izvrće sliku njihovog budućeg odnosa prema ženama, sliku polnosti uopšte. Moja generacija razmišljala je o tome kako da razgovara sa devojčicama, bili smo nevešti, nezgrapni, trebalo je da savladamo jedan novi jezik da bismo komunicirali sa suprotnim polom. Današnji mladići gledaju pornografiju koja je potpuno dostupna, kao tekuća voda, i to u velikoj meri menja odnose među polovima. Posledice toga uskoro će se osetiti.
Društvene mreže izmenile su odnose jer sada postoji nova vrsta nasilja. Nekada davno, ako je neko želeo da vas maltretira, morao je da vas sačeka iza ćoška, a onda ste imali šansu da ga zviznete po nosu i pobegnete. Danas možete da maltretirate nekog iz bezbednosti svoje sobe. Ne verujem u anonimnost na internetu i mislim da ljudi ne bi ni tu trebalo da govore ono što ne bi rekli javno. Pokušao sam da u svom romanu prikažem sadašnje vreme i bilo je neophodno da se dotaknem društvenih mreža i postavim pitanje da li bi moj ubica koristio Twitter. Odgovor je – da, svakako. Da je Džek Trbosek danas živ, sigurno bi tvitovao o svojim zločinima.
S: Vaš sin napustio je školu rano, a to ste uradili i vi. Veoma mladi ušli ste u svet rokenrola i droga. Šta danas mislite o tome?
- Napustio sam školu sa 16, čim su ostavili vrata otvorena (smeh). Moj sin to je uradio ipak nešto kasnije. Sa rokenrolom i drogama sreo sam se kao mladić, a danas se to tinejdžerima dešava mnogo ranije, sa 13, 14, 15 godina, dok su još zaista deca. Mene su u tim godinama zanimali samo muzika, fudbal i devojčice, a oni moraju da donose neke zaista važne odluke. Naše doba bilo je malo nevinije, prvo smo imali detinjstvo, a tek onda ulazili u te pomalo nejasne životne situacije.
S: Kako pišete, imate li neku rutinu?
- Pišem hiljadu reči dnevno, svejedno da li mi za to treba 20 minuta ili 20 sati. Kada to uradim, završio sam posao. Pisanje romana je maraton, morate da nađete sopstveni tempo i da ga se držite kako biste preživeli do kraja tog velikog posla. Pisanje zahteva snažnu volju, kao i planinarenje. Jednostavno, ne smete da odustanete. Kao i u ljubavi, da biste bili pisac, ne treba da vas vole svi, dovoljno je da samo jedna osoba veruje u vas.
S: Postali ste uzor mnogim mladim piscima i novinarima. Kako je biti Toni Parsons?
- Teško mi je da to definišem. Pisac je dobar koliko je dobra njegova poslednja knjiga. Prilično je teško stalno se dokazivati i biti bolji od samog sebe. Tajna je u tome da postaviš standard i nikada ne ideš ispod njega. I naravno, da se trudiš da uvek budeš bolji.
Razgovarala: Vera Nikolić
