Izvor: Glas javnosti, 19.Nov.2008, 11:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tipovanje na put u pakao
Već se mesecima u Gornjem Milanovcu, gradu u kojem ima sve više narkomana, priča o tajnoj kladionici među uživaocima droge, a suština je - tipovanje ko će se prvi predozirati!
- Ma, to je samo delimično tačno! Kladionica ne postoji, ali postojalo je i postoji nagađanje među nama narkomanima ko je sledeći ko će da se overi zbog prevelike količine ili lošeg kvaliteta droge - kaže N. L. (24), koji tvrdi da je već godinu dana „čist“, ali i dalje ima strah od „rovca“ >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << u glavi, odnosno, krize koja ga uhvati s vremena na vreme.
- Razloga za ta narkomanska nagađanja ima, jer je u Gornjem Milanovcu poslednjih desetak godina od droge umrlo mnogo mladih ljudi, od kojih sam poznavao bar šestoricu jer sam se s njima družio i drogirao. E, sada, problem u ovom gradu, kao i svuda, što se o drogi kao problemu među mladima, mada među zavisnicima ima i mnogo starijih, govori tek onda kada se neko overi i završi na gradskom groblju i ako se tako nastavi, onda će i ubuduće biti mnogo umrlica sa slikama narkomana. Dakle, kladionica ne postoji, ali postoji nagađanje, a ja sam jedan od onih koji je bio vrlo visoko na toj listi.
Priča mladića koji je prihvatio da otvoreno govori za Glas o problemu droge je klasična - počeo je sa marihuanom, a završio sa iglom i heroinom na samom dnu života.
TRLJAJUĆI NOS
Droga ti je takva, kaže N. L. - prvo ti zezaš nju jer uzimaš kada ti hoćeš, posle se zezate zajedno jer ti je lepo kada je uzimaš, a na kraju ona zeza tebe jer više ne možeš bez nje.
- Na najboljem sam putu da ostavim drogu, ali problem sa drogom je zaista veliki jer je sve rasprostranjenija među omladinom. Ali, bez iznenađenja, i među našim starijim, ozbiljnim, uglednim i uglađenim sugrađanima koji se bave ozbiljnim poslovima, uglavnom je reč o novokomponovanim biznismenima, mnogo je onih koji s vremena na vreme odlaze u toalet i vraćaju se nesvesno trljajući nos.
- Počeo sam sa pušenjem trave još u osnovnoj školi, a razlog je bila dečja znatiželja i želja da budem važan u društvu. Travu smo pušili svuda - nasred ulice, u parku, u školskom dvorištu... a onda, uobičajeno, prešao sam na heroin. U početku sam ušmrkavao, ali vrlo brzo sam prešao na iglu i tu je bio kraj svega lepog u mom životu i životima mojih najbližih. Ne samo da sam veoma brzo postao narkoman najgore vrste, već sam postao najgori lažov, lopov, prevarant... kome ništa nije bilo sveto, samo da bih se domogao novca za četvrku. Ma, i sada me je sramota toga da sam bio spreman i sa pokrova rođenog oca da ukradem da bih imao za drogu. Sa krađama sam počeo u kući svojih roditelja, odakle sam ukrao preko pola kilograma porodičnog nakita, tehniku, sve što je imalo vrednosti, a moglo je da se proda, dok na kraju nisam došao dotle da sam prodavao sa sebe! Jaknu, duks, patike... Narkoman ti je takav da će nekome da poliže noge samo da bi se domogao doze. Pa, eto, u to vreme mi je za heroin bilo potrebno između 1.500 i 2.000 tadašnjih maraka mesečno i ja sam to morao nekako da nađem. Kasnije sam, i to je deo puta narkomana, postao i diler, kako bih obezbedio doze za sebe. Heroin sam kupovao na strani, najčešće u Beogradu, Čačku i Kragujevcu, gde je bio čistiji, sekao ga praškom za pecivo, šećerom u prahu, a drugi su to radili i mišomorom da bih imao drogu za sebe. Neke devojke iz grada, to sa sigurnošću mogu da tvrdim, prodavale su sebe, odnosno, prostituisale su se kako bi došle do droge. Istina, nekoliko puta sam pokušavao uz pomoć porodice da vratim dušu koju sam prodao đavolu, ali bezuspešno. Bežao sam sa lečenja da bih se drogirao, sve do jednog dana kada sam se tako uradio da sam jedva preživeo „fleš„. Nakon toga sam stao ispred ogledala i u ogledalu sam video ništa, nulu od čoveka koji je bio prljav, zapušten, sa pravom odbačen od svih, i nešto nalik čoveku koji je već zakoračio u raku. Tada sam presekao i sam, bez ičijeg nagovora, javio sam se lekaru, ispričao mu sve do najsitnijih detalja i odlučio da se „očistim“.
Prema rečima sagovornika sa bogatim narkomanskim iskustvom, iskrenost i rešenost da se nešto postigne su jedini put ka povratku normalnom životu bez igle i lažnih iluzija.
- Već godinu dana ne uzimam drogu, ali još ne mogu reći da sam potpuno „čist“ jer mi se s vremena na vreme javi „rovac u glavi“, kako mi narkomani kažemo za krize koje periodično nailaze. Zasada se sa „rovcem“ uspešno borim i mislim da ću se izboriti, a on, prema iskustvima drugih, iz glave izlazi tek posle dve-tri godine od poslednjeg drogiranja, ali zna i posle toga da bude uporan. U međuvremenu sam našao posao, porodica je u potpunosti uz mene, izgleda apsurdno, ali pomažu mi i drugovi koji se i dalje drogiraju tako što me ne zovu, što mi ne nude drogu, što izbegavaju da mi priđu na ulici jer u suštini bi i oni hteli da pođu mojim putem i da se vrate normalnom životu. Sve je, ipak, u mojoj želji da ispravim mnoge gluposti koje su me odvukle na dno života.
