Izvor: Politika, 19.Feb.2011, 23:53   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ted ne gubi nadu

U gradu Saut Sent Pol u Minesoti Todor Trklja već 37 godina nastoji da sačuva istorijsko zdanje koje svedoči o doseljavanju Srba u Ameriku

Od stalnog dipisnika

Mineapolis – U naselju skromnih drvenih kuća, na uglu 4. avenije i 3. ulice varoši Saut Sent Pol, ističe se zdanje od tamne, prepečene cigle. Sneg, koji ovde padne u decembru, a istopi se tek u aprilu – donekle zaklanja prave dimenzije kuće na čijem pročelju je od vremena po sredini >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << napukla mermerna ploča sa uklesanim natpisom „SERBIAN HOME” („Srpski dom”). Glavni ulaz se ne koristi, jedno od stakala na dvokrilnim vratima je zamenjeno šperpločom, a na vratima je upozorenje da je neovlašćen ulazak kršenje zakona.

Na desnoj strani zgrade je još jedna, znatno manja, ploča na kojoj je uklesana brojka „1924”, a odmah pored nje bronzani zvanični znak na kojem je reljefno obaveštenje Departmenta za unutrašnje poslove američke vlade da je „Srpski dom uveden u registar istorijskih zdanja”.

Povod za odlazak u državu Minesotu, sletanje na aerodrom koji opslužuje njena dva najveća grada, „blizance” Mineapolis i Sent Pol, prvi na desnoj, a drugi na levoj obali Misisipija, reke koja je ovde, na početku 3.730 kilometara dugog puta na jug, do Meksičkog zaliva, još samo skroman vodeni tok – upravo je ovo nesumnjivo istorijsko zdanje i 37 godina duga borba jednog čoveka da ga sačuva.

Od Teda (u komunikaciji sa „našima” Todora) Trklje pre dolaska sam dobio nekoliko mejlova, koja je na srpski preveo njegov mlađi prijatelj i saradnik Vladimir Vukomanović. Još prošle godine Todor mi je skrenuo pažnju na jednu zanimljivu sliku koja se nalazi u Srpskom domu, a pre oko mesec dana njegova ćerka Don (Zora) je u redakciju „Politike” poslala tekst sa prve strane lokalnog lista koji detaljno opisuje napore njenog oca da se izbori da Srpski dom postane živi muzej doseljavanja Srba u Ameriku i njihovog života u novom svetu.

Upoznajem se, konačno, sa domaćinom. Todor Trklja ima oštre, reklo bi se tipično hercegovačke crte lica. Sa 74 godine kretanje mu otežava operisani kuk, ali mu je telo vitalno, a duh pogotovo.

Kao Amerikanac iz druge generacije doseljenih Srba, nije savladao srpski jezik. Njegov otac Vaso i njegova generacija, oni koji su ovde iz Hercegovine stigli trbuhom za kruhom i radili uglavnom u ovdašnjim najvećim američkim klanicama, održavali su vezu sa domovinom, ali njihova deca su želela da što pre postanu pravi Amerikanci. Ted, odnosno Todor, pravog Srbina u sebi je otkrio tek kasnije.

Srpski dom je istorijskim zdanjem proglašen 1992, ali Todor Trklja sada svu energiju koju ima – i sav svoj novac – ulaže da spreči da ta kuća postane istorija. Ona odavno nije više mesto okupljanja lokalnih američkih Srba, koji su u Sent Polu inače podeljeni, pola njih ide isključivo u jednu od dve srpske pravoslavne crkve, a pola samo u drugu. Ali jeste veoma impresivan muzej srpskog postojanja u ovom delu Amerike.

Problem je nastao kada se nakupilo mnogo neplaćenog poreza na zgradu, pa je ona prešla u ruke države. Država je, pak, novostečenu imovinu prodala jednom preduzimaču, koji je nameravao da je spolja ostavi istom, ali da unutra izgradi stanove koje bi prodao. Pošto je uvideo da bi za te stanove bilo malo zainteresovanih, odustao je od te zamisli.

Todor Trklja je u međuvremenu pronašao jednog prijatelja, Amerikanca, penzionisanog kardiologa, koji je pozajmio novac da se Dom otkupi. Potom je uložio svu svoju ušteđevinu da se popravi krov, okreče dve velike sale i jedna pretvori u muzejski prostor, na galeriji preuredi mala crkva i potpuno renovira kotlarnica.

Plan mu je da deo Doma bude profesionalni muzej, a deo ostane mesto okupljanja Amerikanaca srpskog porekla. Gradske vlasti međutim odbijaju da izdaju dozvolu za klupski deo, jer Dom nema sopstveni parking. Parking je i uslov da u Domu može da se toči piće, kako bi okupljanje u njemu bilo i prilika za opuštanje u društvu „sa svojima”.

Problem parkinga je u međuvremenu postao rešiv, pošto je pomenuti kardiolog, koji želi da ostane anoniman, pozajmio još para da se otkupi i susedna zgrada sa velikim placem. Ali, dug je time samo povećan – narastao je do oko 240.000 dolara ne bašprevelika svota za američke standarde, a rok za dogovoren povraćaj se približava.

U Domu su najupečatljiviji prizori minulih vremena.

U prizemlju, u velikoj sali u koju su posle napornog dana, Srbi koji su tek postajali Amerikanci svraćali na rakiju, pivo i na sarmu spremanu na još dobro očuvanom šporetu na gas sa čak 10 ringli, nalazi se mala pozornica, stolovi koji čekaju goste, mnoštvo slika i starih fotografija na zidovima...

Ali, ono glavno je na spratu. Nešto između muzeja i antikvarnice: na hiljade predmeta koje su ovdašnje srpske kuće poklanjale kad su ih menjale za modernije, mnoštvo fotografija, medalja, knjiga, staklarije, dva klavira, gusle, zastave, grbovi, stare medalje i ikone...

Na policama su knjige Tita i Đilasa, jedne pored drugih. Na posebnim mestima je jedna nevelika kopija na platnu u ulju čuvenih „Seoba” Paje Jovanovića, napravljena u 19. veku. U susedstvu su fotografije dinastije Karađorđević i naravno, Draže Mihailovića. Pored slike u ulju Svetog Save, iz 18. veka, je i portret Njegoša, kojeg je nedavno uradila umetnica sa Tajvana Su Li. Nedaleko odatle je jedna od prvih kolor reprodukcija „Hercegovačkog roblja” Jaroslava Čermaka iz 1886. godine. I još nebrojeni eksponati koji su u kutijama, iza zavese na velikoj bini.

Tu je i velika, panoramska fotografija sa otvaranja Doma, ispred koga pozira nekoliko stotina Srba, praktično cela prva generacija imigranata čija su imena navedena, zajedno sa iznosima koje su priložili za njegovu izgradnju. U fono-arhivi su trake sa glasovima oko 50 srpskih pesnika koji su ovde svraćali...

– Ovde je najviše predmeta koji svedoče o dolasku Srba u Ameriku u 20. veku” – pomalo setno konstatuje Todor Trklja, koji je tri godine bio američki vojnik, vodio biznis prostornog uređenja, trgovao antikvitetima i slikama...

– Imamo mnogo toga što moramo da sačuvamo, ali za to je potreban novac – kaže domaćin.

Dobijanje statusa neprofitnog muzeja, za šta se Todor izborio prošle godine, situaciju olakšava, jer nema više poreza, ali je ne rešava.

– Ima mnogo bogatih Srba u svetu i Americi, nadamo se da će nam neki od njih pomoći da sprečimo da srpska kultura ovde potpuno umre. Bilo bi veoma žalosno ako bi sve ovo nestalo – ali mi možemo da učinimo samo onoliko koliko možemo – sleže ramenima Trklja.

Milan Mišić

objavljeno: 20.02.2011.

Nastavak na Politika...