Izvor: Glas javnosti, 05.Avg.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tamo gde se legu međedi
Rajko Sović, bivši šumar, zna Goliju kao poslednji ćošak svoje kolibe, sastavljene od crnih brvana na čijem krovu stoji nakrivljeni limeni, zarđali odžak. Prekjuče u podne, nas dvojica izgubimo se u šumi daleko ispod Jankovog kamena, iznad Brusničke reke, stanemo, pa nikud. Okolo, golijska šuma kao najdublja sibirska tajga, gore nebo, levo i desno dve jaruge... Rajko je stajao nasred šumskog puta, u stvari uzane zemljane staze koju su raznele plahe letnje kiše, češao se iza uveta, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << obrtao se levo i desno, pokušavajući da se priseti ide li se u Koliješnicu ‘’tamo ili ‘vamo’’, ili možda nizbrdo. Zamakao je posle iza prvih kleka, potrajalo je neko vreme, onda se oznojen vratio:
- ‘Vamo je...
U golijskoj dubokoj šumetini sumrak je u po bela dana. Omoričetine od po trideset metara u visinu paraju nebesa. Bije vlaga i studen iz potoka i dubodolina, lome se bregovi puni kleka i čečarića na sve strane, a Rajko zastane, pokazuje rukom u čestar pa kaže:
- Vidiš one sajvane dolje? Dolje, ispod one ćave... Dolje imaju rupetine u kojima se legu međedi... Viđo ja tragove...
Posle, nismo još dugo išli niza stranu, dade Bog, izbismo na čistinu. Ogreja nas Sunce. Pravo na neku livadu, obešenu u strančini. Ispod livade šumetina, u šumi čuje se reka, preko čestar kroz koji se ništa ne vidi, na ivici brega
usred livade vide se šuplji, daščani krovovi kuća i koliba... Iza nepregledne plavičaste šume.
- Ovo ti je nekad bila Koliješnica - kaže Rajko tužno na stazici iznad onih drvenih kuća.
- Evo, ako mi ne veruješ, ima ovde i groblje, i na groblju spomenici i na kamenu imena, da vidiš ko je sve nekad ovde živeo... Božovići, domaćini, dobri ljudi, gostoprimljivi, znali su poslednji zalogaj ljeba u kući sa prolaznikom da podijele...
Na groblju u Koliješnici nakrivili se beli krstovi pobodeni u zemlju. Dva velika spomenika podignuta, vidi se, u skorije vreme, malo iza groblja tri trešnje, povelike, ali bez roda... Malo ispod groblja drvena štala samo što nije pala. Crni rogovi vire ispod rukom tesanih dasaka kojima je nekad bila pokrivena, vrata uvezana lancem... Oko štale koprive i trnje do pojasa...
Na julskoj pripeci, pod suncem koje nemilosrdno prži sve pred sobom, na seoskom trgu u pristranku, u stvari na mestu gde se spajaju staze koje vode od kuća, štala, koliba, ambara, ni muva da zukne. Samo, kad dune vetar, pokrene se parče takte obešeno o zarđali ekser na ambaru ispod štale, začuje se onda na tren zvuk sličan cviljenju pričepljenog mačeta, a onda se sve utiša dok ponovo od severa ne dune vetar i ona takta ne počne da cvili.
Iz Koliješnice poslednji ljudi, meštani, starosedoci, otišli su pre koju godinu. Jedni put Ivanjice, Kraljeva, drugi su na groblju na ravančici iznad kuća, pod onim nakrivljenim krstovima, ispod zamandaljene kuće...
Rajko stoji, sve to gleda, onda, kao da nije poznavao sve te ljude, kao da ne zna gde su i šta je sa njima bilo, kaže prosto, a oči mu se napune suzama:
- Šta bi s ovim narodom...
Na velikoj crnoj brvnari, pod stazom koja je nekad vodila ka potoku, osuli se ćertovi. Na ambaru zarđao katanac, pod strehom od sve imovine sklonjene dvoje merdevine, jedne manje, druge veće, od štalice za ovce samo rogovi štrče u nebo, a na njima ostalo malo isto tako crne ražane slame kojom je bila pokrivena. Ispod štalice trnje i koprive, malo dalje - nepokošena livada. Na kući namačene šarene zavese, ispred, jedne davno zaboravljene gumene čizme, i one protrule od sunca i kiše...
- Ovde su nekad domaćini slavili Aranđelovdan... Bilo života... Sad, k’o da one stare gledam kako ‘vuda prolaze i dočekuju goste - kaže Rajko pred tom slikom.
Teško mu, vidi se. Skoro dve decenije bio je šumar po ovim selima, znao i mlado i staro, svaku stazu, danas kad iz svoje kolibe na vrhu Golije, u kojoj samuje, izađe u planinu, nema kod koga da svrati.
Iza brvnara, u dolu, rodili lešnici i šipurci, ispod sklada polegla nepokošena trava... I svo to vreme, dok smo nas dvojica, ko dva kurjaka, obletali oko onih praznih kuća, mirisalo je odnekud na čist med, na košnice iz kojih su tek izvađeni saća i ramovi, i nismo mogli znati dolazi li taj miris iz žutih brvana, ili iz kuća, ili ga vetar donosi sa nepokošene livade iznad, uglavnom, taj miomiris izgubio se posle kad smo od onih kuća zamakli uzbrdo... Tišina pusta pritisla planinu i selo, ni svrake, ni goluba, ni gavrana, ni psećeg laveža u daljini...
Opustela planina. Lutali smo prekjuče Rajko i ja vasceli dan po nepreglednm šumama Golije, ispod planinskih vrhova, i peške i vojnim ‘’puhom’’ prebacivali se od koliba do koliba, od sela do sela, posle, uveče, kad smo seli i presabrali se, nismo vazdan na planini, na ogromnom praznom prostoru između Novog Pazara, Ivanjice i Raške, više od petoro - šestoro živih videli.
Iz Koliješnice smo, posle, jedva, od nekog čemera koji nas je pritisnuo pred onim slikama i praznim kućama, izašli uzbrdo, prošli čaprićke kolibe ugnježdene na šumovitoj kosi kraj izlokanog seoskog puta, videli da se iz jedne kolibe pokrivene svetlim limom vije malo dima, ali nismo svraćali da ne uznemirimo domaćina ili domaćicu dok vari mleko ili sprema ručak.
Između dva pusta sela na Goliji su nepregledne šumetine i loši putevi, u stvari izrovane jaruge pune vode i kamenja kojim se i peške i kolima, s kraja na kraj, putuje satima, sve dok se iznenada ne bane na kakav proplanak, na planinske livade na čijim su krajevima drvene barake, kolibe, bačije, kako iz na Goliji zovu.
Malo iza podneva, na jednoj raskrsnici usred šume, Rajko je na tren zastao, pogledao na sat, i rešio - idemo na bačiju kod moje sestre, vreme je za ručak...
U ‘’puhu’’ koji je kupljen na nekom vojnom otpadu pa preuređen, dok smo odskakivali s kamena na kamen, Rajko je posle Koliješnice i onog čemera, malo živnuo, usput mi je pričao:
- Sestra i zet imaju ‘’nivu’’, traktor i balirku... Imaju i tri krave, volove...
Livada iznad bačije Rajkovih sestre i zeta puna je divizme, sporiša i kantariona. Do puta uredno zakovane vrljike i podignuta ograda, oko koliba pokošena trava, pa smo još na puškomet videli da na bačiji sa koje se vidi sve do Jankovog kamena, ima i života i živih...
SAOBRAĆAJKA U PUSTARI
Snebivao se Rajko dugo, posle dok smo silazili nizbrdo ka njegovom selu, veli, pritisla ga nevolja, a nema kome da je ispriča. Imao je ‘’golfa’’, kojim je putovao ovim prostranstvom, sad ga nema i ne zna šta će...
- Bruka moja... Dođem onomad kolibi, parkiram ‘’golfa’’, stignem dolje do kolibe, kad vidim krajičkom oka, neki ‘’golf’’, isti ko moj prolete pored kolibe i zamače niz dolinu... Pomislim, ko li je, Bože, i kud onako proleće, i što se vozač ne vidi... Ja posle gore, ‘’golfa’’ nema... Kad, on se sam otkočio, otisnuo se nizbrdo, udario dolje u bukvu, i sav prso... Bilo mi isprva krivo, posle, kad sam pomislio da je mogo udariti u moju kolibu i sravniti je sa zemljom zaključim - opet dobro, i opet sam imo sreće - ispričao mi je Rajko svoju tužnu, a smešnu priču.
Posle smo sedeli iznad kolibe. Rajkov zet Stanoje, čim smo se pozdravili, uzvrpoljio se po dvorištu, zamakao je brzo u kolibu da traži rakiju, iskočio je iza neke tarabe i Stanojev i Stanisavin unuk Uroš, pa je dvorište za čas živnulo, zalajali su kerovi koji su osetili nepoznate goste, pokrenula se stoka koja je do tada plandovala pod velikom omorikom iznad kolibe...
- Ovde smo od 15. maja do početka oktobra. Pobolja trava ovde, tvrđa no dolje u selu, jača... Pokosili smo livade, sad se uglavnom bavimo stokom, za koji dan će i Ilindan, a od svetog Ilije sunce sve milije, miriše polako i na jesen - pričao je Stanoje dok Stanisava glave nije pomaljala iz kolibe iz koje se čulo kako zveckaju kašike, viljuške i tanjiri.
Stanoje je nekada radio po Goliji, kao sekač, seća se da je jednom, davno je to bilo, za dan osekao 13 omorika, i da je u tih 13 grmova bilo - 116 kubika građe.
U Rajkovom rodnom Brusniku selu zatekli smo njegovog brata Radojicu, vrteo je šajkaču na stazi pod brvnarom i spremao se da zamakne u planinu, da pokupi seno, krajičkom oka pratio da se od Jankovog kamena ne pojavi kakav oblak ili kiša...
- Polako, svo ovo pusto ostade i sve će ovo šuma da zauzme... S kuće na kuću ostali u planini po neka baba i đed, kad mi pomremo na kuće će katanci i to je sva naša budućnost - pričao je Radojica premećući vile i grabulje s ramena na rame, nestrpljiv da ode za svojim poslom.
Pred veče, Rajko me preko Brusnika i Koritnika ispratio do Odvraćenika i asflatnog puta. Ostao je među omorikama da sam, pešice putuje do svoje kolibe, kad je već ‘’golf’’ otišao u potok, stazama, kroz praznu i pustu a čarobno lepu planinu.
Za tekst ,malo je, ocena 10 ! Evo sanse kriticarima Drven Grada da da se pokazu na delu.! Nema ih,da nacine bar ono sto drugom manisu! Takvi zanadu celjustima sklekove raditi i ogovarati. A preduzimljive i vredne ? Ometatati ! ........Hm...blebetala jedna,sto rece moj DEDA .
