Izvor: Politika, 19.Feb.2011, 23:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svetski rekord je i moj san
Najbolja atletičarka sveta priča o strpljenju oca i kada je bila u pubertetu, svojoj traumi u Pekingu, ljubavi sa Karabatićem koje više nema, životu uz more i sunce, hrani kao leku, nadama, željama, snovima...
Ona je, kao skakačica uvis, prošle godine osvojila titulu najbolje atletičarke sveta! Njenih 208 centimetara (u Zagrebu 2009. godine) drugi je rezultat svih vremena. Rekord drži Bugarka Stefka Kostadinova, bivša atletičarka, sa preskočenih 209 centimetara (u Rimu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 1987)!
Blanka Vlašić je rođena 8. novembra 1983. godine u Splitu u braku Joška, nekad desetobojca državnog tima Jugoslavije, a sad njenog prvog trenera, i Venere, šampionke Jugoslavije u skijaškom trčanju.
Ime je dobila po najvećem gradu Maroka Kazablanki u kome je njen otac, na Mediteranskim igrama, tri meseca pre njenog rođenja, osvojio zlatnu medalju.
U Splitu je završila srednju farmaceutsku školu, a sad studira sportski menadžment.
Od 19. godine živi sama, jer je to želela, a moguće je i zbog gužve u kući. Uz oca i majku, ima i trojicu mlađe braće: Marina (23), Luku (17) i Nikolu (13). Marin je kondicioni trener mladih fudbalera Hajduka. Nikola je najbolji pionir ovog splitskog kluba, a Luka je jedini član porodice koga sport – uopšte ne zanima.
Kad si prvi put skočila?
Bilo je to kad sam imala 14 godina. Moji prvi rezultati bili su oko 165 centimetara. A moj ulazak na međunarodnu scenu dogodio se 2000. godine kad sam preskočila 193 centimetra. To je bila norma za učešće na Olimpijadi u Sidneju (2000). Na tim igrama sam preskočila 192 centimetra i zauzela osmo mesto. Mesec kasnije, u Čileu sam postala juniorska svetska šampionka sa 191 centimetrom, a ovo zlato sam odbranila 2002. godine sa 196 centimetara na Jamajci.
Koje fizičke mere imaš?
Visoka sam 193 centimetra i teška oko 68 kilograma. Za skakače uvis idealna težina je kad se od broja koji označava visinu odbije broj 125. Ispunjavam ovaj uslov. Ipak, mnogi misle da je moja prednost što sam visoka, a nije. U principu sam previsoka. Idealna visina žena skakača je oko 180 centimetara. Svako odstupanje od ove visine je otežavajuća okolnost. Prvo, imam mnogo veću težinu. Drugo, moj prelet preko letvice traje duže.
Koliko skačeš na treningu?
Trening nije mesto za provere maksimalnih vrednosti. Na treningu se vežba tehnika skakanja. U toku tog rada ne „penjem” se na velike visine. Međutim, kad bi mi se dogodilo da na treningu preskočim veću visinu od one na takmičenjima, odmah bih ostavila atletiku. Jer, to bi značilo da nisam ni sportista ni takmičar.
Da li sanjaš prelet preko 209 centimetara?
To je moja velika motivacija za svaki rad i pred svako takmičenje. Oboriti svetski rekord koji Kostadinova „čuva” već 23 godine je moj san, ali i san svih skakačica sveta. Pokušavam da ne budem opsednuta tim snom. Čekam savršeno takmičenje, savršeno vreme, savršen osećaj... Sve se to mora poklopiti. Zato moram biti strpljiva, pametna, hladne glave...
Kad ti je bilo najteže?
Na Olimpijskim igrama u Pekingu (2008) bila sam u ulozi favorita. Belgijanka Tija Elbo je pre dolaska u Kinu samo jedanput preskočila dva metra. Sve ostalo bilo je ispod toga. I kad je letvica bila na 205 centimetara, Tija je preskočila tu visinu u prvom, a ja u drugom pokušaju. Ona je osvojila zlato, a ja srebro. To je moja najveća sportska trauma. Noć posle toga nikad neću zaboraviti. Plakala sam. Bila sam u bunilu. To je jedna od onih situacija kad mislimo da će se vreme vratiti, da nije istina ono što se dogodilo...
Koji je tvoj ključ uspeha?
Shvatanje sporta, posebno vrhunskog, nije samo trening od pet do osam. To je način života koji traje 24 sata. Tako sam odgajana od malih nogu. Otac mi je trener. Bio je strpljiv i kad sam bila u pubertetu, kad nisam htela nikoga da slušam. Ali, on je, ipak, imao sve pod kontrolom. Učio me je da poštujem sportski život i da to primenjujem u svim situacijama, pa i u banalnim. Meni, na primer, nikad nije palo na pamet da trčim za autobusom ako nisam zagrejana. Pogotovo ako je hladno. Jer, mogu se povrediti!
Kako čuvaš zdravlje?
Važno je poznavati sebe, pa reagovati u pravo vreme. Tako se meni dogodilo da sam posle Olimpijskih igra u Atini (2004) imala problema sa štitnom žlezdom. I godinu kasnije sam morala da odem na operaciju. Ostala sam bez štitne žlezde. Od tada pijem svaki dan po dve tablete. I nemam nikakvih posledica. Osećam se veoma dobro u svim situacijama. I na kopnu i na moru.
Koliko uživaš u moru, suncu…?
Meni je leto najdraži deo godine. Posle jutarnjeg treninga odlazim sat vremena na plažu. Činim to i pred velika takmičenja. To je meni psihoterapija. Sunce i more mi daju takvu snagu da mislim da ću poleteti. Taj letnji ambijent mi produžava život. A zimi, što mi ovde kažemo, „imam pola sebe”. Živim samo da preživim.
A koliku važnost daješ jelu?
Ljudi nisu svesni činjenice da je hrana lek. Hrana nam definiše zdravstveni status. Meni je nezamislivo da idem u prodavnicu brze hrane. Veoma se kvalitetno hranim. Jedem belo meso, ribu, povrće... Sama kuvam. Svaki dan. Doručak mi je najjači, ručak malo slabiji, a večeru, uglavnom, izbegavam. Večeram samo kad posle podne imam naporan trening. Jedem uvek u isto vreme. Moj organizam ima tačno određen ritam rada. Imam i međuobroke koji se sastoje od voća, salata, keksa... Bez obzira na to da li imam jedan ili dva treninga dnevno, svaki dan, posle podne, pre treninga, odspavam po dva sata, a u toku noći ne više od pet.
U Splitu imaš sve što voliš, a ljubav?
Pa ljubav je tu, usput, ako je sretnem... Sve se to može dogoditi ako ima obostranih želja, motivacije, razumevanja... Svoj život sam organizovala tako da imam vremena za sve. Naravno, znaju se prioriteti. Uvek sam okružena ljudima, a što se tiče ljubavi tu mi je sad bonaca, mirno more, nemam je...
A da li ljubav može da se obnovi?
Mislite na Nikolu Karabatića, francuskog rukometaša, našeg porekla. Majka mu je iz Niša, a otac iz Trogira. Bili smo zajedno veći deo prošle godine. Naša veza je bila jedna lepa, zajednička, ideja, ali daljina je učinila svoje. On živi u Francuskoj, a ja u Hrvatskoj... Neke ljubavi sigurno mogu da se obnove. Zašto da ne. Ali, mislim da su pravi odnosi u ljubavi oni koji ruše sve prepreke. Verujem da ću imati takvu ljubav s nekim drugim. Tada ćemo nas dvoje sve moći i sve će nam ići lako... Želim da verujem u to. Imam primer za takvu ljubav u odnosima mojih roditelja. Nikad neću pristati na nešto manje...
Šta poštuješ kod muškarca?
Pre svega da bude uspešan u svom poslu. To mi znači da je sposoban da mnogo šta napravi za sebe, pa i za naš zajednički odnos. Drugim rečima, da ima talenat za lep život. Volela bih muškarca pored koga bih se osećala bezbrižno i veselo u svim situacijama.
A šta misliš o materinstvu?
Biti majka je, verujem, iskonska želja svake žene koja to biološki može da ostvari. Svi drugi uspesi do kojih žena stiže radom ne mogu da se porede sa rađanjem novog bića. Tako sad to osećam. Daće bog da se u to i uverim.
I šta još želiš?
Imam lep stan sa velikom terasom koja se ogleda u moru. Želela bih još da imam i malu kuću uz more na nekom od ostrva blizu Splita na koje bih mogla da dođem brodićem sa svima koje volim. Srećna sam ovde u Splitu. Ovaj moj grad ima veliku dušu u kojoj ima mesta za sve moje želje, nade i snove.
Slavko Trošelj
objavljeno: 20.02.2011
