Izvor: Story, 05.Dec.2015, 22:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svetozar Cvetković: Deca me podmlađuju
Proslavljeni glumac Svetozar Cvetković (57) u svojoj dosadašnjoj karijeri odigrao je na desetine uloga kako u filmu, pozorištu, tako i u televizijskim ostvarenjima.
Foto: Petar Đorđević
Svoj profesionalni put započeo je početkom osamdesetih godina prošlog veka, a svaki novi izazov koji on prihvati publika s nestrpljenjem iščekuje. Poslednji u nizu jeste rola u trileru Amanet, koji se trenutno daje u domaćim bioskopima, čiji kvalitet su prepoznali i na festivalu >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << u Montrealu. Više od decenije bio je na čelu jednog od najznačajnijih pozorišta, Ateljea 212 gde je došao na insistiranje svojih kolega.
U intervjuu za magazin Story ovaj legendarni umetnik otkriva da se na tu poziciju više ne bi vraćao, govori šta u današnje vreme znači biti glumac i kako u Srbiji izgleda snimati filmove, ali osvrće se i na temu prošlosti dok za budućnost ne daje svetla predviđanja. Kao jedinu razliku svog posla u odnosu na druge profesije navodi javnu izloženost, koja mu ne prija, ali i ne smeta. Ipak, protiv toga mnogo više ima njegova najstarija ćerka Dea (23) koja se takođe otisnula u umetničke vode. Dvoje mlađe dece, ćerku Klaru (8) i sina xxxxx (3) koje je dobio u braku s koleginicom Jelenom Đokić (37), ta strana njegovog zanimanja još ne dotiče. Iako je umnogome čovek koji sa setom gleda na prošla vremena, lako se snalazi s novotarijama. Veoma je aktivan na društvenim mrežama, ali ne pod svojim imenom, jer kako kaže, nije mu važno da to neko vidi. Radi ono što mu prija i uživa sa svojim bližnjima.
Story: Malo je poznato da ste veoma aktivni na društvenim mrežama?
- Uvezao sam se s tim pisanjem još kada me je Veran Matić zvao da pišem blog 1999. godine. Od tada je prošlo dosta vremena, pisao sam šest meseci i onda sam odustao iz razloga zbog koga sam i danas žestoko protiv toga što je u svim našim medijima dozvoljeno komentarisanje bilo koga i bilo čega. I onda ljudi anonimno mogu da vam rade šta hoće. Slažem se da treba da postoji različito mišljenje, normalno, ali to nikom ne daje za pravo da vas vređa, jer ja nikoga ne želim da povredim. Ovo što sad radim ne činim zato da bi to što više ljudi pratilo, nego da bih mogao da kažem svoje mišljenje i to čak ne radim pod svojim imenom. Pa ko zna zna.
Story: Upravo na društvenoj mreži oprostili ste se od svog velikog prijatelja Vlastimira Đuze Stojiljkovića?
- Ako sam za sve ovo vreme uspeo da naučim nešto, to je bilo od ljudi koji su mnogo pre mene ostavili trag u umetnosti, pozorištu i filmu. Oni su od mene stariji dvadesetak i više godina i dobar deo svog života želeo sam da im se pridružim. I zbilja sam im postao prijatelj, kroz posao, ali i na neki drugi način. Nije ih bilo mnogo, mogu se prebrojati na prste jedne ruke, ali jedan od tih prstiju je Đuza. Poslednje dve decenije bili smo vrlo bliski. Nikada nije leteo avionom, pa smo mnogo vremena proveli tako što sam ga ja vozio na razna gostovanja. Umeli smo i po četiri-pet sati da putujemo, zajedno bismo slušali muziku, pričali o raznim stvarima ili ćutali. Dosta toga prećutno sam naučio od njega, a da on nije želeo da me uči. To što sam ostavio, bilo je poslednje slovo upućeno tom prijateljstvu i velikom čoveku koji je, što se mene tiče, bio ideal. Bio je vrlo skroman i decentan u privatnom nastupu, a na sceni maestralan. Kao pevač imao je ogromnu popularnost u Jugoslaviji, i odlučio je u jednom trenutku da je se odrekne. Posle toga opet je doživeo neverovatnu popularnost sa izuzetno kvalitetnom televizijskom serijom našeg detinjstva i mladosti Pozorište u kući. I iz toga se povukao i došao u poziciju da bude na sceni s ljudima s kojima se razume, da ima reditelja, druge glumce... Takav je ostao do kraja. Zbog toga sam ja, i ne samo ja, vezan za to što je on uradio i što je ostavio iza sebe.
Story: Pre Đuze iznenada je preminuo i vaš prijatelj iz detinjstva Vlada Divljan?
- Moje prijateljstvo s Vladom bilo je drugačije prirode jer je to čovek koga sam ja najduže poznavao. Znali smo se maltene od prvog dana rođenja, s njim sam proveo najranije detinjstvo, jedan drugog upoznavali smo na drugačiji način onog časa kada smo završili gimnaziju, pa posle išli svako svojim putem. To je generacijska stvar, nešto što se tiče vremena koje je bilo najperspektivnije u našim životima. Ono obuhvata par godina od odlaska Tita pa do pojave Miloševića, doba novog talasa, drugačije umetnosti, velikih sloboda, vreme koje je obećavalo da će sve biti potpuno drugačije i bolje od onoga što smo kasnije doživeli. I danas sve što imamo dobro od muzike prave ljudi koji su tada postojali, da ne govorim o onima kojih više nema a ostavili su trag.
Story: Može li se to vreme sloboda nekad u budućnosti vratiti?
- Ne, ceo svet ide pogrešnim putem. Srećan sam što sam živeo u tom vremenu optimizma. Kada je Jugoslavija dobila Olimpijadu, to nam je svima bio odličan znak da nas neko prepoznaje. Neverovatna je ta zemlja bila, Sarajevo je bilo smesa naroda različitih religija i prošlosti koja je ostavila i svoj pozitivan trag i budućnosti koja je obećavala. To se ne može ponoviti, nažalost. Danas se pokazuje da ni evropski tok nema baš svetlu perspektivu, sve je zarobljeno u neke granice i čelične ograde. Policija koja pregleda pasoše između Nemačke i Austrije dokazuje da to više nema nikakve veze sa Šengenskim dogovorom. Stanje je uslovljeno imigracionim talasom, ali problem je što ne može da se nađe odgovor za to. E, zbog toga ne vidim da i kod nas postoji perspektiva.
Story: Ipak, mora da postoji svetlo na kraju tunela?
- Kako god okrenemo, na ovom prostoru ima 18 miliona ljudi koji razumeju ovaj jezik kojim mi sada govorimo, njima sve može da bude zanimljivo i ovo o čemu razgovaramo i to što neko na drugom mestu snima. Postojala je na ovim prostorima lepota različitosti, a ona je zasmetala ljudima, počeli su da insistiraju na tome da je njihova različitost nešto bolja od druge. To bolje koštalo nas je sukoba iz koga se ne izlazi lako ni dvadeset godina kasnije, a neće se ni izaći. Na Balkanu nemate generaciju koja je prošla bez rata, svi su to doživeli. Mene je samo čudilo kako je neko mislio da će jedan rat krajem dvadesetog veka na Balkanu pomeriti granice. To je, naprosto, bilo iluzorno. A tako su mislili ozbiljni ljudi, i dan-danas smatraju da je to moguće i zato ćemo se dovesti do novog rata. Nadam se da ga neću doživeti.
Story: Dobar deo vaše karijere obeležio je i trostruki mandat na mestu upravnika pozorišta Atelje 212. Izabrani ste na insistiranje kolega, jeste li u istoj atmosferi i otišli s te pozicije?
- Ne može niko da bude zadovoljan nekim ko je nešto obavljao dvanaest godina. Kada sam dolazio, većina jeste bila za mene, ali tri mandata bila su dovoljna da uradim šta sam mogao. Ne poznajem nijednog upravnika pozorišta koji je u Ateljeu 212 bio duže od jednog mandata, a da je doživeo da ga prate s cvećem ili sa suzama u oku. Naprotiv, odlasci upravnika veoma su grubi pa čak i velikih, kao što je bila Mira Trailović koja me je i primila 1980, a onda nekoliko godina kasnije, kada je odlazila, sećam se kakva je napetost postojala. Jedan od mojih prethodnika Muci Draškić rekao je kako su dva mandata mera i to je otprilike bila i moja zamisao. Ali uoči trećeg pojavio se jubilej, 50 godina pozorišta, i onda su mi iz Skupštine grada predložili da ostanem još jedan mandat da bih ga organizovao.
Story: Koliko vam je život jednostavniji od kada niste na mestu upravnika?
- Život je generalno postao komplikovaniji, ne mislim što se tiče upravnikovanja. Da sam danas upravnik, bilo bi mi mnogo teže zato što su uslovi daleko lošiji nego što su bili tada. Jesam ja prošao vreme koje je bilo ratno, to su bile neke ekstremne situacije u kojima treba znati odgovoriti na zadati problem i to mi je sigurno najznačajnije iskustvo u životu, ta spoznaja šta znači voditi pozorište. Sećam se tačno, prvog dana pošto sam prestao da budem upravnik, osetio sam da je s mene spao veliki pritisak, a nisam ni shvatao da je tu dok nije prestao.
Story: U jednom intervjuu istakli ste da vam je ta funkcija narušila porodične odnose, uticala na to da nemate dovoljno mogućnosti da sa ćerkom provodite kvalitetno vreme?
- Pominjem to u kontekstu da se život na tom mestu prelomio, postao drugačiji, a samim tim promenile su se i okolnosti. Pogotovo u odnosu prema deci. Nije to bio klasičan život, obaveza koju imate jedanput u toku dana, radno vreme od-do, to je konstantna upućenost na telefon. Nikad ne znate gde će i kada nešto da vas iznenadi i kako ćete na to reagovati.
Story: Da li vam smeta ta izloženost?
- To je pitanje ličnog odnosa, može da zasmeta kad vas izlažu nečemu što nije istina. Naučio sam od svoje profesorke na Akademiji da život čoveka koji je u javnosti stalno teže da kompromituju za dve stvari: novac i žene. Zato je važno da pre svega ostanete u domenima legalnog što se tiče finansijskih tokova, a s druge strane, da svoj odnos sa ženama dovedete na nivo da je to nešto što je životno, što je vaše i intimno.
Story: Svojevremeno ste otkrili da vašoj starijoj ćerki izuzetno smeta svaka vrsta javne eksponiranosti. Da li njen izbor profesije ima veze s vašom?
- Njen život ima veze s mojim poslom u smislu da jeste upućena na umetnost, završila je fakultet koji je opredeljen za umetnost, ali potpuno je razumem što je nezadovoljna kada je reč o javnosti i stojim čvrsto uz nju.
Story: U kojoj su fazi vaša mlađa ćerka i sin?
- Ćerka ima osam godina, a sin tri. Super su, idu u školu i vrtić. Nekako odveć prozaično zvuči, ali poslednje 23 godine, koliko je prošlo od rođenja moje najstarije ćerke, živim sa decom i to je najlepše što može da nam se desi. Morate stalno da budete u pokretu, da mislite drugačije od svojih vršnjaka i gledate svet njihovim, dečjim očima. To vas na neki način održava, sprečava da se utopimo u sveopštu apatiju. Klinci su mi najveći pokretač.
Story: Da li je teško u današnje vreme očuvati brak? Kako on funkcioniše između dve jake i ostvarene individue?
- Da je teško i da ne može da funkcioniše, ne bi ni funkcionisao.
Story: Kako najradije provodite slobodno vreme?
- Imam ga vrlo malo. Volim da putujem, čak i kad negde idem poslom, trudim se da na tom putu vidim nešto što je meni bitno. Najviše volim da putujem s klincima i da negde, na nekom drugom mestu provodim vreme koje nije vezano za posao.
Story: Da li je danas teško baviti se glumom i živeti od te profesije?
- To je posao kao i svaki drugi, s tom razlikom što je glumački isturen u javnosti. Ima ljudi koji uspeju to da izbegnu, a ima onih koji to žele. Samo je pitanje koliko možete da se povučete u toj izloženosti.
Story: Jeste li gledali finalnu verziju vašeg poslednjeg filma Amanet koji se trenutno daje u bioskopima?
- Gledao sam ga više puta. To je dobar film, neuobičajen za ovu sredinu. Sniman je pod čudnim okolnostima, ne znam da li bi to trebalo nekog da interesuje osim nas koji smo ga radili. Nije imao nikakvu potporu nečega što se zove domaća kinematografija, osim nekoliko sponzora koje su producent i reditelj sami obezbedili. U dobroj meri bio je nipodaštavan od naše filmske sredine. Na domaćim festivalima nije prolazio do trenutka dok nije dobio poziv iz Montreala. To je, očigledno, naš specijalitet, treba da nas prepoznaju napolju da bi nas neko uvažio ovde. Svi ljudi koji su učestvovali radili su na dobrovoljnoj bazi, svesni da ma kako profesionalno obavljali svoj posao, čine to za slavu.
Story: Koliko je u Srbiji teško snimiti film?
- Amanet je imao budžet koji nije dostojan snimanja filma. To je skupa umetnost, razumem da je u zemlji u kojoj ekonomska situacija nikad nije dobra, teško izdvajati sredstva koja se neće vratiti. Ali za umetnost je potrebno odvajati, jer ona nas štiti. Želja pojedinaca da kod nas film predstave kao industriju potpuno je pogrešna. U Evropi, on je to samo u Francuskoj, eventualno u Engleskoj. Tamo mogu da ga vide milioni ljudi, a kod nas je prosek ispod deset hiljada, možda i manje. Samo takav film može da zaradi ozbiljan novac za producente. Montevideo je pogledalo više od pola miliona, a onog koji ga je radio koštao je više nego što je zaradio. To su parametri.
Story: Bez obzira na skromne budžete, filmovi ipak nalaze svoj put do publike?
- Srbija u dobroj meri postaje zemlja bez filma, ma kako se ona hvalila da dva ili tri ostvarenja godišnje prikažu značajan kvalitet na raznim festivalima. Ako krenemo samo malo levo-desno po nekadašnjim republikama velike zemlje u kojoj smo živeli, Hrvatskoj, Bosni, Makedoniji potpuno je drugačija situacija. Identitet naše zemlje ljudi najčešće vezuju za sport, nesrećne fudbalere, ili odbojkaše, ili vaterpoliste, ili pak jedan jedini reket na svetu za koji se čitava država drži. To su uspesi samo tih ljudi pošto nema pravog sistema. Kad bi postojao, bili bi i fudbaleri dobri kao reprezentacija, a ne bi se ovako mučili, ni sebe ni nas ostale koji se zanimamo za to. Isto tako, skloni smo da se krijemo iza nekog filma koji napravi i manji uspeh u svetu, svima nam je veoma drago trudeći se da se tako kao narod identifikujemo s njim i podignemo ugled u svetu. Sve to dokaz je da smo kao sistem zakazali.
Story: Da li vam predstavlja problem da sarađujete s autorima koji su na početku svojih karijera?
- Dugo sarađujem s početnicima, s tom razlikom što je Amanet profesionalni film, pa ulazi u normalnu bioskopsku distribuciju. Reditelj Goran Marković nedavno je prokomentarisao kako bi zbog saradnje s mladima trebalo da mi dodele posebno priznanje Fakulteta dramskih umetnosti.
Story: Ponovo igrate s Danicom Maksimović s kojom ste i ranije sarađivali?
- Naš prvi igrani film bio je Hajduk, koji se ne znam kako i ne znam zašto stalno emituje na kablovskim kanalima. Nas dvoje tu igramo prvi put zajedno i nakon trideset i nešto godina zaokružujemo priču. U Amanetu imamo odnos koji je u dobroj meri kraj jedne ljubavne i životne priče, što je takođe zanimljivo.
Story: Koliko ste se promenili za to vreme?
- Promenili smo se, pre trideset i pet godina sve što smo imali i posedovali bilo je nekako normalnije, sada je sve to prilično histerično. Nekada, jedina stvar koja je predstavljala poteškoću bila je filmska traka. Bila je to velika stavka, ona se troši i onda bismo neki put snimili manje dublova da bismo uštedeli. Sada se radi digitalno, ali mnogo toga je nazadovalo. U prilog tome svedoči i činjenica da su cene u našem poslu u poslednjih pet godina pale za pedeset posto, sve je palo za pedeset posto.
Story: Da li je hronično siromaštvo razlog što smo toliko fascinirani tragedijom?
- To je tako postalo, toga ranije nije bilo, tih ekstremnih situacija koje se prodaju. Iza svega stoji prodaja. Ljudi su nekada žudeli za lepim, a sad žude za šokantnim. Verovatno je to recidiv rata. Dugo smo živeli s takvim naslovnim stranama i televizijskim programom koji je bio vezan za tuđu tragediju. Ta vrsta interakcije čini da cela sredina bude time fascinirana i da to kupuje. Čini mi se da je to počelo sa egzekucijom Čaušeskua, rušenja totalitarnog sistema i jednog čoveka koji je decenijama svoj narod držao u izolaciji. Prenos njegovog ubistva na televiziji bio je korak u rijaliti koji se sada svima razbija o glavu. Mnogo godina kasnije i Gadafijevo ubistvo imalo je ogromnu gledanost. Ako je neko nešto uradio, treba mu suditi i doneti presudu, a ne izvući ga na ulicu, gaziti ga i zbog toga doživeti neku vrstu satisfakcije. Preki sud vraća nas na nešto animalno, životinjsko.
Story: Sve češće na našim prostorima pominje se to da je još jedino ostalo da u rijalitiju vidimo ubistvo. Deluje li vam to izvesno?
- Mislim da će se to desiti, ne ovog trenutka, ali će do toga doći.
Razgovarala: Moni Marković
Izvor: Story
