Izvor: Politika, 14.Mar.2010, 00:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svetionik srpskih duša
Duboko razumevanje za prošlost svog naroda i ljubav prema rodnom gradu je već uspešno, na uživanje mnogobrojnih čitalaca, utkala u svoje romane, priče, eseje i drame. Odavno, kaže, sneva i o knjizi o Dunavu, ali se boji da neće stići da je napiše
Svetlana Velmar - Janković je rođena je u Beogradu, tu je proživela svih svojih 77 godina, i njemu je posvetila neke od najlepših stranica ikada napisanih o ovom gradu. Studirala je francusku književnost i uporedo radila >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kao novinar u „Dečijoj štampi”, kasnije je bila urednik u časopisu „Književnost”i izdavačkoj kući „Prosveta”. Postala je (1989) nezavisni pisac i ustanovila biblioteku „Baština”, jednu od najvažnijih edicija u srpskom izdavaštvu druge polovine 20. veka. Novembra prošle godine izabrana je za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.
Već sa svojim književnim prvencem, romanom „Ožiljak” (1956), Svetlana Velmar - Janković je stekla ugled među znalcima i simpatije čitalaca, da bi njena kasnija dela – pre svega roman „Lagum”, kojim je zaslužila svetsku slavu, pa „Bezdno”, „Nigdina” i „Prozraci”, „Dorćol”, „Vračar” , „Glasovi”, zatim zbirke eseja „Savremenici”, „Ukletnici” i „Izabranici”, drame „Žezlo” i „Knez Mihailo”, molitve „Svetilnik” i prvi deo autobiografskog romana „Prozraci” – osvojila prvo domaću, onda i stranu javnost i, najzad, mnogobrojna priznanja. Pomenimo nagrade„Isidora Sekulić”, „Ivo Andrića”, „Meša Selimovića”, „Borisav Stanković”, NIN-ovu nagradu za „Bezdno” kao roman godine 1992. i nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1992. „Knjiga za Marka” (1998), posvećena njenom unuku, ali namenjena i svim drugim radoznalim i pametnim dečacima i devojčicama dobila je nagrade „Neven” i „Politikin Zabavnik”.
* Ljubav prema rodnom gradu ste već utkali u svoja ranija dela, ali sad očekujemo na tu temu jedno sveobuhvatnije, na kojem, kako ste priznali, radite već osam godina: kratku istoriju Beograda pod nazivom „Kapija Balkana”.
–Beograd je čudo kojem se neprestano divim. Zato sam se i zapetljala u taj rad na knjizi, što treba da bude jedna kratka istorija Beograda. Ne smem više ni da pomenem reč „kratka”, jer je taj rad ispao dugačak, predugačak, pa vas molim da ga ne pominjemo dok ga, ako bog da, ne završim.
* Jedno vreme ste bili član Komisije za davanje naziva ulicama Beograda. Da li ste uspeli u onome radi čega ste se i prihvatili tog posla?
–Nisam uspela, zato sam i dala ostavku na to zvanje kojem sam se obradovala i kojim sam se ponosila. Bila sam okružena sjajnim saradnicima, stručnim i stvarno posvećenim Beogradu. Znalci – zaljubljenici. I danas sam im zahvalna što smo zajedno radili. Ali, i tada se, godine 2002, u naše odluke umešala i mešala politika i – razišli smo se, nažalost.
* Više puta ste rekli da se najbolje osećate uz Dunav, da je to vaš izvor energije, iscelitelj i podsticaj, da ste se zbog njega preselili sa Zvezdare na Novi Beograd.
–Dunav, tu predivnu reku, to najživlje tajanstvo koje gledamo a ne spoznajemo, zaista primam kao izvor energije, vrelo lekovitih podsticaja i svakovrsnog iscelenja. Snevam o svojoj knjizi o Dunavu odavno, i zamišljam je u pojedinostima, uživajući – ali se bojim da neću stići da je napišem. Uvek ostaje ono, najdraže, što ne dospemo da uradimo.
* Pregrmeli ste mnoge nemile udare sudbine: optužbe na račun vašeg oca (pisac Vladimir Velmar-Janković bio je član Vlade nacionalnog spasa Milana Nedića za vreme Drugog svetskog rata) i njegovo progonstvo, smrt prvog supruga, odlazak sina u Ameriku, narušeno zdravlje"
–Danas mislim da sam imala pretežak i, istovremeno, prelep život, samnogo iskušenja i gubitaka, ali i sa datom sposobnosti za doživljaje iradosti i sreće. Život koji sam proživela i koji sad živim osećam kaopoklon pod kojim se sve dublje savijam, i od patnje i od zahvalnostipred tim poklonom.
* Kojih se detalja iz detinjstva, mladosti, možda i vremena kad ste se bavili novinarstvom najradije sećate?
–Dobro pamćenje mi je darovano i taj dar sam u velikoj meri sačuvala, hvala bogu. Štošta sam od ličnog života umešala u fiktivne tokovemojih kazivanja, ništa nije sasvim isto kako je zapisano u mojim sećanjima, a ni sećanja nisu sasvim ista onakva kakva su bila ucrtana u nekoj stvarnosti, izvan zapamćenog. Uporedo sa „Kapijom Balkana” radim na knjizi „Prozraci 2”, i zato vam neću ispričati ono što još ni u jednoj objavljenoj knjizi nije zapisano – možda treba da to sačuvam za rukopis u nastajanju.
* Najstarijem unuku posvetili ste „Knjigu o Marku”, mlađima – Avi Mileni i blizancima Aleksi i Luki – „Očarane naočare”. Da li vam je lakše išlo pisanje za decu nego za odrasle?
–Doživljavam kao mnogo teže pisanje za decu, jer kad pišete za njih ne smete da ispustite nevidljivu nit istine koja mora da bude utkana u kazivanje. Istine koja je drugo lice iskrenosti. Deca se ne mogu prevariti lepim rečima bez pravog, spontanog zvuka istine. Bila bih zaista srećna ako bi mladi čitaoci mojih knjiga osetili ono što sam želela da im prenesem: svetlost ljubavi koja gori u svima nama, dotaknuta našim rođenjem. Mene je osvetlila ljubav moje majke.
* Šta mislite o angažovanju pisaca u dnevnoj politici? Kad je to opravdano i čak poželjno? Da li biste se vi toga prihvatili, u kojim okolnostima i pod kojim uslovima?
–Oduvek znam da nikako nisam spremna da učestvujem u političkim radnjama: ni spremna, niti sposobna. Pri tom sam uverena da pisci uvek, kad god kroče u politiku, izvuku deblji kraj. Politika i pisanje nisu srodni po delovanju ni u duhu ni u umu. Kad se dovedu u vezu, zapetljavaju se.
* U poslednje vreme se u javnosti mnogo govori, i za i protiv, privilegija „zaslužnim građanima” (istaknuti sportisti, umetnici, pisci"). Kakvo je o tome vaše mišljenje, s obzirom da ste se, pre tri godine, odrekli prava na nacionalnu penziju?
–Zasluge su važne i, verovatno, potrebne svim ljudima, ali je, takođe, važnoda budu pravedno dodeljene...samo što pravda nije uvek dostižna, zaista je sklona da prolazi svetom zavezanih očiju. Nema mnogo koristi od toga što se sve to oduvek zna.
* Pomenuli ste da vam prija engleski običaj popodnevnog ispijanja čaja. Sa kim najradije „ukrštate šolje” ?
–Otkako sam se izvukla iz teške bolesti, moj muž i ja ne pijemovečernji čaj, nažalost. Naše šolje kafe ispijamo samo ujutru, posle doručka, uživajući u zajednički provedenim trenucima.
Zimi ustajem i pre zore, kad sam zdrava, i vežbam jogu – to mi je dokazda sam dobro i da mogu da počnem da radim, a ako radim, pišem. A i šta
bih drugo radila u ranu zoru?
* Imate li neki životni moto, princip od kojeg nikad ne odustajete, filozofiju koja vam pomaže da budete to što jeste?
–U ranom detinjstvu otac me je naučio narodnoj poslovici koju uzimam, i sad, kao kredo: „Što možeš danas, ne ostavljaj za sutra”. Ne znam da li sam, bar donekle, uspela da osvojim onu drugu od dve najveće zapovesti iz Jevanđelja po Mateju: „Ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe”.
* Šta smatrate najvećim postignućem današnje Srbije, šta njenom najvećom manom? Šta biste, da možete, ovde najpre promenili?
–Srbija je danas politički oslobođena, ali je izgubila mnoge vrednosti, pre svega moralne i duhovne. Bojim se da su se pljačka i krađa toliko odomaćili u našoj državi da je poslednji čas da im se pokaže ko jepravi vlasnik – da je to običan narod koji hoće ono što svi narodi oduvek žele: spokojan život u miru, sa pravom na red i rad i na dobre uslove za podizanje potomstva.
-----------------------------------------------------------
U iskrivljenom ogledalu
* Da li pisci, domaći ili strani, imaju bilo kakvog uticaja na način razmišljanja i ponašanja današnjih mladih generacija u Srbiji?
–Strepim da nemaju, bar ne oni pisci koji nisu upućeni u načine razmišljanja novih mladih ljudi. U velikom sam gubitku jer, koliko primećujem, ni moj unuk Marko, sad, kao punoletan, nije raspoložen da me pusti da se približim njegovoj generaciji. Vrlo je osetljiv i, naravno, zna koliko ga volim, što ga ne sprečava da me vidi u iskrivljenom, smešnom ogledalu, kao damu iz jednog davno prevaziđenog vremena. Pri tom, ipak, pokazuje mnogo popustljivosti i razumevanja. Nije ni to malo!
-----------------------------------------------------------
Književni mezimci
*Vaš „Lagum” uvršten je među deset savremenih srpskih romana u ediciji „Sto slovenskih romana”. Da li je on Vaš „mezimac”?
– Mislim da mogu da izaberem, kako kažete, dva „mezimca” među svojom „književnom decom”(mada mi to vrlo teško pada, jer sam sa svom jednakom snagom vezana.): jedan je„Lagum”,drugi„Knjiga za Marka”. Sa „Lagumom”sam upoznala i iskusila najveću sumnju u svoje književne mogućnosti, radila sam više od dve decenije tu knjigu i imala četiri njene verzije, dok sam „Knjigu za Marka” isto duže pisala, sa prekidima, ali i sa velikom radošću, jer sam učila da pišem za decu uz veliku pomoć moga unuka Marka koji je počeo da mi stavlja primedbe, izuzetno korisne, od svoje pete godine.
Aleksandra Mijalković
[objavljeno: 14/03/2010]
