Izvor: Glas javnosti, 12.Dec.2009, 17:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sve za jedan Batin osmeh
Kada imate teško bolesnu decu, napuste vas skoro svi prijatelji i rodbina, a u pomoć, neočekivano, priteknu komšije i dobri ljudi koje i ne poznajete... Dočekujući nas u svom skromnom domu, baš ovim rečima priču počinju Stevan i Željka Jakonić, supružnici iz Kikinde, koji su život posvetili odgajanju sina Jovana (25) i tri godine mlađe Jelene. Bati, kako ukućani iz milošte zovu Jovana, koji je od detinjstva hendikepiran i boluje od cerebralne paralize i epilepsije, poslednje tri >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << godine zdravstveno stanje se zakomplikovalo, i bubrezi mu oboleli, pa je od tada prikovan za krevet.
Iako teško narušenog vida i blago ometena u razvoju, Jelena se trudi da majci bude od pomoći, jer je otac zaposlen u kikindskoj livnici.
- Rešila sam da našu životnu priču podelim sa svetom, kako bih ohrabrila roditelje koji su tek nedavno saznali da su im deca teško obolela, da se i oni, kao i mi, bore.
Znam za neke koji nisu mogli ovo breme da nose na plećima, pa su decu predali u specijalizovane ustanove. Mi nikada o tome nismo ni razmiš- ljali. Kada se Bata razboleo, prognoze lekara su bile pesimističke. Nisu mu davali više od sedam godina života. A mi, sve možemo da izdržimo uz jedan njegov osmeh, jer smo svesni da ćemo ga izgubiti. Nije mi bilo teško da do njegove 14. godine danonoć no perem pelene i nad njim bdim. Tako je i danas - uz dubok uzdah priča Željka.
Da li zbog zle sudbine ili neke više sile, ni rođenje Jelenino nije proteklo bez komplikacija. Zadobila je izliv krvi u mozak zbog čega je, još kao novorođenče, morala u Zagrebu da bude bude podvrgnuta komplikovanom hirurš
kom zahvatu.
- Kada su joj bile tri godine, ostala je bez vida.Bila sam očajna. Lekari se nisu usuđivali na novu operaciju, strahujući da neće preživeti. Dešavalo se da od bolova vrišti. Na našu odgov o r n o s t , operacija, obavljena 1995. godine u N o v o m S a d u , dala je rezul
- tate i vremenom joj je postalo bolje. Nikada ne- ću zaboraviti trenutak kada mi je rekla da zna šta je to žuta boja. Bilo koji njen mali uspeh, poput onog kada je nau-čila da upotrebljava makaze, ili kada je Bata raspolož en i s r e ć a n , vredniji su mi od svog blaga ovog sveta. Zahvalna sam Bogu sa svaki dan proveden s njima - priznaje Željka. Dok prepričava kako sa drugarima provodi vreme u „Dečjoj kući“, poverava nam se i Jelena.
- Najviše bi me obradovalo kada bismo Bata i ja bili zdravi. Bilo bi super da on može da hoda, a ja da vidim. Mogli bismo bezbrižno da šetamo i idemo kod bake. Ali, to se neće desiti - kaže Jelena. I otac Stevan o svoje dvoje dece brine kao o malo vode na dlanu. Ipak, najviše ga brine to što Željku i njega sustižu godine.
- Dokle god možemo, borić emo se za njih. U preduzeć u su za moju situaciju uvek imali razumevanja. Podrška i pomoć ne manjka ni iz kikindskog Crvenog krsta. Donose posteljinu, pelene za odrasle . Da nije novca koji dobijamo za tuđu negu i pomoć, ne znam kako bismo od moje livničke plate živeli. Nama roditeljima puno bi značilo kada bi op- ština odlučila da organizuje bar besplatan prevoz do „Dečje ku- će“, u koju idu hendikepirana deca - kaže Stevan.
