Izvor: Politika, 18.Maj.2015, 08:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Svako vreme ima svoje favorite

Mudro je pisac Duško Radović poručio roditeljima: „Birajte imena za svoju decu tako, kao da će se jednog dana po njima zvati neka ulica!”, ali to je tema kojoj se uvek može dodati još nešto novo

Imenovati nekoga, znači podariti mu prvi identitet koji će on kasnije u životu nositi, očekuje se, s ponosom i radošću. Neke drevne civilizacije su smatrale da ime određuje suštinu i sudbinu pojedinca, pa je odavanje svog imena strancu bilo isto što i dati mu u ruke moć >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nad sobom. A oduzeti nekome ime, „obezimeniti ga”, bila je u mnogim društvima najstrašnija kazna, uz pogubljenje i progon.

Danas je, naravno, situacija sasvim drugačija, ljudima je, pored ostalog, omogućeno da promene ime ako im se iz nekog razloga ne dopada, o tome je smišljeno toliko viceva.

Ali i dalje vlada nesmanjena radoznalost o poreklu i značenju ličnih imena, o tome kako ih pisati i da li ih prevoditi ako su preuzeta iz drugog jezika. Na ova pitanja za „Magazin” odgovara profesor dr Ivan Klajn, lingvista, filolog i istoričar jezika, prevodilac i član Srpske akademije nauka i umetnosti.

On objašnjava da imena uvek imaju neko značenje, samo se ono vremenom zaboravlja ili gubi, tako da ponekad čak ni etimolozi nisu sigurni od kojih reči je nastalo neko ime.

1. Odakle potiču i šta znače imena koja se najčešće daju srpskoj deci?

Sva tradicionalna srpska imena u osnovi su hrišćanska, s tim što ih po jezičkom poreklu delimo najmanje na tri grupe. Iz grčkog, preko Vizantije, došla su nam imena kao Đorđe (s varijantama Đurđe, Đurađ, Đura, sve od grčkog Georgios – zemljoradnik), Todor ili Teodor (Teodoros – Božji dar, odakle naš prevod Božidar), Stevan ili Stefan, Aleksandar, Filip, Petar, Nikola, Dimitrije, uz poneko žensko kao Jelena, Sofija ili Isidora. U vreme dok još nisu bile prekinute veze između istočnog i zapadnog hrišćanstva, grčkim su se pridružila i neka imena latinskog porekla, kao Pavle, Marko, Antonije, Konstantin (Kosta), Julije (kod nas češće u ženskom obliku, Julija, Julka, Julijana), Ljiljana (od latinskog lilium, odakle potiče i naziv cveta ljiljan).

Drugu grupu čine biblijska imena, hebrejskog porekla: muška Jovan ili Ivan (od Jo-hanaan – „Bog je milostiv”), Josif, Gavrilo, Danilo, Mihailo, Lazar, Matej ili Matija, Ilija, Adam… i ženska kao Eva, Marija, Ana, Suzana, Jelisaveta…

U treću grupu spadaju slovenska imena, pre svega ona složena od dveju osnova kao Miroslav, Branislav, Ljubomir, Vladimir, Borivoj(e), Miodrag i mnoga druga, ili od osnove sa sufiksom, na primer Mil-an, Mil-oš, Drag-utin, Voj-in, ili od prefiksa i osnove, kao Pre-drag ili Ne-nad. Ženska imena su mogla biti od jedne osnove, ako je to imenica ženskog roda koja po smislu odgovara, kao Vera, Nada, Ruža.

2. Neka su imena, zapravo nadimci, ili skraćenice stranih imena?

Pošto se, naravno, imena prvo i najčešće upotrebljavaju za decu, zarana se stvaraju oblici odmila (hipokoristici), pa tako danas u familijarnom obraćanju kažemo Mirko, Branko, Ljuba, Vlada, Bora, Mile, što će mnogi zadržati i kad odrastu, osim u zvaničnim dokumentima, a pogotovu za devojčice: Zora, od danas već zastarelog Zorislava, Mira, Branka, Ljilja, Jela... Počev od 19. veka, usvojili smo i neka ruska imena, u muškom rodu pre svega hipokoristike kao Saša, Vanja, Peđa, Aljoša, u ženskom Olga, Svetlana, Tatjana (Tanja), Sonja, Nataša. Zahvaljujući prevodima Tolstoja, Dostojevskog, Turgenjeva i drugih velikih ruskih pisaca, mnoga od ovih ženskih imena postala su popularna i na zapadu, pa tako danas imate na hiljade Amerikanki, među njima i holivudske glumice, koje se zovu Tanya, Sonya ili Natasha.

3. Poznaje li onomastika rodnu ravnopravnost?

U svim evropskim jezicima se iz najvećeg dela muških imena izvode i ženski oblici, pa u nemačkom pored Ulrih imate i Ulrike, u francuskom Fransoa i Fransoaz, u italijanskom Đuzepe i Đuzepina, u španskom Huan i Huana, u engleskom Džordž i Džordžina i tako dalje. To se radilo ili zato što je beba rođena na praznik određenog sveca, a svetaca ima više nego svetica, ili što je bilo dogovoreno da se unuk nazove po dedi, a onda se „na nesreću” rodila devojčica.

4. Postoje li i ženska imena izvedena od iščezlih muških?

Posebno su zanimljiva dva slučaja gde je ženska izvedenica ostala u upotrebi, dok je prvobitni muški „original” nestao. Jedan takav slučaj je pomenuta Tatjana. U Rimu je odavno postojalo ime Tatius. Pred kraj stare ere zavladala je moda da se završetak -ius proširi u -ianus, pa je i Tatius postao Tatianus, kako se zvao jedan hrišćanski pisac u prvom veku naše ere. Grci su to preuzeli u obliku Tatijanos. U trećem veku javila se neka mučenica po imenu Tatijana, čiji je kult bio razvijen samo na istoku. Tako se desilo da danas širom Rusije (i u Srbiji) imamo nebrojene Tatjane iliti Tanje, dok nikakav muški „Tatjan” više ne postoji.

Donekle sličan je i drugi primer. Verovatno od istog korena kao i Gordije (legendarni frigijski vladar koji je uspeo da veže nerazrešiv čvor), u Rimskom carstvu javilo se ime Gordianus. Tako se zvao i mučenik koji je pogubljen u četvrtom veku naše ere, posle čega je proglašen za sveca. Kod Grka je to postalo Gordijanos, odatle je izveden ženski oblik Gordijana, kod nas ubrzo skraćen u Gordana, jer se vezivao za pridev gord (kao Dragana od drag). Danas svako od nas poznaje neku Gordanu ili Gocu, dok je kao jedini „čuvar” muškog imena ostao Gordan Mihić, naš poznati pisac i reditelj.

5. Uz ime ide i prezime, kako su nastajala naša prezimena?

U svim indoevropskim jezicima prezimena se grade od imena roditelja ili nekog slavnog pretka, po pravilu muškarca (patronimici), kod nas su to Petrović, Marković, Vasić… ali neretko i od ženskih imena, kao Zorić, Ružić, Ljubičić itd. Po zanatu nekog pretka nastala su prezimena kao Kovačević, Samardžić, Terzić (od turcizma terzija – krojač), Lončar, a sigurno je i Radetu Šerbedžiji neki davni predak pravio i prodavao šerbet (slatki napitak). Od nadimaka su prezimena kao Ćosić, Grbić, Ćorović, Trbojević, Belić, Žutić, Zelenović. Tu moramo dodati i ona kao Knežević, Kraljević, Vojvodić, jer je nemoguće da su toliki naši sugrađani potomci pravih kneževa, kraljeva ili vojvoda, nego im je neki predak imao nadimak „knez” i sl. Još jedan način formiranja prezimena je po mestu rođenja, na primer Sremac, Kolarac, Mokranjac, Birčanin, Garašanin.

6. Neki naši sunarodnici se nazivaju po biljkama i životinjama, otkuda taj običaj?

Da bi nadimak postao ime ili prezime, on mora biti prihvatljiv i samom nosiocu, dakle šaljiv ali ne i uvredljiv. Otuda mislim da nigde ne postoje imena ili prezimena izvedena iz naziva insekata, crva, gmizavaca, pa ni morskih životinja. Omiljene su ptice: imena Golub i Labud svojevremeno su bila u čestoj upotrebi, a imamo i prezimena kao Orlović i Sokolović. Prezime Zec je i danas često, a pre desetak godina, pregledajući telefonski imenik Beograda, pronašao sam građane koji se prezivaju Jelen, Košuta, Medved, Srna, Lasica, Jazavac, Ris, Koza, Mačak, Kokoš, Vrabac, Slavuj, Gavran, Mrav, Ribica i Šaran.

Poseban slučaj su takozvana zaštitna imena, kao Lav i Vuk. U doba kad je smrtnost dece bila velika, verovalo se da će takvo ime zastrašiti zle duhove. Zato je i sam Vuk Karadžić u svom „Rječniku” objasnio: „Kad se kakvoj ženi ne dadu djeca, onda nadjene djetetu ime Vuk, jer misle da im djecu vještice jedu, a na vuka da neće smjeti udariti. Zato su i meni ovako ime nadjeli”. Lava su još Grci počeli da upotrebljavaju kao zaštitno ime (Leon), što je onda, manje ili više prilagođeno, preneto i u druge evropske jezike. Germani su svoje složeno ime Lewenhart, „jak kao lav”, delimično prilagodili grčkom obliku, pa je tako dobijeno Leonhard, Leonard, na italijanskom Leonardo. Rusi su grčko Leon preveli svojim Ljev (Lev), a mi smo se poveli za njima, pa zato kažemo Lav Tolstoj.

7. Ljeva Tolstoja zovemo Lav, papu Ivana – Jovan, Žanu d’Ark Jovanka Orleanka… Kad prevoditi strana imena ukoliko već imaju srpskog „parnjaka”, a kad ih pisati i izgovarati u originalu?

„Prevođenje” imena nekada je bilo rasprostranjen običaj. I sam Vuk, u prvom izdanju svoga rečnika (1818), potpisao se na srpskom kao Vuk Stefanović (po ocu Stefanu), na nemačkom kao „Wolf Stephansohn”, a na latinskom kao „Lupus Stephani filius” (oba znače „Vuk, Stefanov sin”). Otkako su se proširili jezički kontakti i poznavanje stranih jezika, postalo je jasno da treba poštovati izvornu varijantu svakog imena, pa se prevođenje zadržalo samo za starija vladarska imena i za imena papa. Pre Drugog svetskog rata, beogradska štampa je još pisala o „engleskom kralju Đorđu”, dok bismo ga danas zvali Džordž, kao što i njegovu naslednicu zovemo Elizabeta a ne, kao nekad, Jelisaveta.

Ukazao bih ovde na jedan primer. Ljubitelji rok muzike stalno pevaju slavopojke o nekadašnjem beogradskom sastavu „Ekatarina velika”. Ta nepismenost me je oduvek nervirala, jer se ruska carica iz 18. veka na ruskom zvala Jekaterina, mi to prevodimo kao Katarina, ali ime „Ekatarina” ne postoji ni u srpskom, ni u ruskom, ni u bilo kom jeziku sveta! Zato je stvarno misterija po kome je nazvana ta grupa.

8. Kako bi trebalo pisati i izgovarati imena koja su se iz jednog „preselila” u drugi strani jezik, najčešće engleski?

Amerikance treba transkribovati onako kako oni sami izgovaraju, bez obzira na to što mnoga od tih prezimena nisu engleskog porekla. To znači da je pravilno Zimerman (na nemačkom bi bilo Cimerman), Soros (na mađarskom se S izgovara „š”, ali u SAD to ne važi), Bernstajn, Stiglic, Spic... (iako se u izvornom nemačkom ta imena izgovaraju sa št odnosno šp), Duval, Dupon (iako bismo ih, da su Francuzi, transkribovali Dival i Dipon).

9. U čemu naši mediji najčešće greše prilikom navođenja stranih imena?

Takvih grešaka bilo bi dovoljno za pet brojeva „Magazina”, ali pokušaću da se usredsredim na dve-tri najbitnije. Prva i glavna molba za sve novinare, prevodioce i lektore bila bi da stalno na radnom stolu imaju „Matičin” Pravopis, otvoren na poglavlju o transkripciji stranih imena. Za englesku ortografiju znamo da ne vredi učiti pravila, jer je tradicionalna i haotična, ali postoje transkripcioni rečnici Tvrtka Prćića, a za većinu imena izgovor se može naći na internetu. Hteo bih da skrenem pažnju samo na jednu lošu naviku: upotrebu slogotvornog „r”, kod onih koji pišu „Brns” „Spajs grls”, u nazivima preduzeća „Frst”, „Risrč” i slično. Ovo „r” je slovenska osobina, u engleskom ga nema, pa kao što smo oduvek pisali Čerčil, Ernest, Bernard, Herbert, Ferguson (a nikako „Črčil”, „Rnest”, „Brnard” i slično), tako i ova imena treba pisati sa „er”: Berns, Spajs gerls, Ferst, Riserč.

10. Kako se dogodilo da se promeni transkripcija nekih stranih imena, pa se, recimo, umesto Ćićolina pojavljuje Čićolina, ili umesto Lik – Luk…?

Italijansko „s” ispred „e” ili „i” oduvek smo prenosili sa č: Da Vinči, Beatriče, Bokačo, Čelini, Mediči, Pučini, Kroče, Marčelo, Frančesko, Lučija, i tako dalje. Isto pravilo važi i danas. U godinama pred Drugi svetski rat neki neuki dopisnik je prezime Musolinijevog ministra spoljnih poslova, Ciano, napisao „Ćano” umesto očekivanog Čano. Kasnije su se takve greške umnožile. Danas više ne možemo da izmenimo pozdrav „ćao” (koji bi trebalo da glasi čao), ali i dalje je pravilno samo Činečita, Čičolina, Čelentano, kapučino, i neću da mi u pekari serviraju „picu kaprićozu” ako na radiju slušam „Italijanski kapričo” Čajkovskog, „Španski kapričo” Rimskog Korsakova, ili neki od 24 Paganinijeva kapriča za violinu. Isto pogrešno „ć” javlja se katkad i u transkripciji španskih imena („Adios mućaćos” i slično), mada je i tu ispravno samo Č, jer kažemo Čile, Čavez, Končita, Če Gevara, Sančo Pansa, Pančo Vilja, gaučo i tako dalje.

------------------------------------------------

Milica i Dragan

Milica, Jelena, Marija, Mirjana, Dragana, Snežana, Ljiljana, Ivana, Ana i Gordana su najčešća ženska imena u Srbiji, dok su najčešća muška Dragan, Milan, Aleksandar, Zoran, Nikola, Miloš, Marko, Goran, Dušan i Dejan, pokazao je poslednji popis stanovništva u našoj zemlji. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, svaki deseti stanovnik se preziva Jovanović, Petrović, Nikolić, Marković, Đorđević, Stojanović, Ilić, Stanković, Pavlović ili Milošević. Najveća je verovatnoća da će na svog „dvojnika” po imenu i prezimenu naići Dragan i Milica Jovanović, ali i Zoran, Aleksandar, Jelena i Marija Petrović…

I pre Drugog svetskog rata najpopularnija imena u našoj zemlji su bila Milica i Dragan, beleži statistika, a u prvim posleratnim godinama – Radmila, Slobodan i Slobodanka. Dragan je bilo najpopularnije ime i za dečake rođene od 1951. do 1971, u naredne dve decenije Jelena za devojčice, a od 1991. do 2011. najčešća imena su bila Milica i Nikola.

------------------------------------------------

Ulica (ne)zvana Kasandra

Povedeni uspesima sportista, omiljenih muzičara i glumaca, umetnika, državnika i drugih javnih ličnosti kojima se posebno dive, roditelji neretko svoju decu nazovu njihovim imenima, radije nego imenima svojih predaka, što je nekada bio običaj. Otuda se mnogi mališani zovu Novak, Ana, Pavle, ali i Rijana, Bred, Ronaldo … baš kao što su se i u Srbiji nekada rađale Elizabeta, Kasandra, Brus Li, Tarzan, Čajka… Želeći da budu originalni, međutim, mame i tate se ponekad opredele za toliko neobična, neprikladna, čak uvredljiva i smešna imena, da matičari, u skladu sa državnim propisima, odbiju da ih upišu u knjige novorođenih. Mudro je pisac Duško Radović poručio roditeljima: „Birajte imena za svoju decu tako, kao da će se jednog dana po njima zvati neka ulica!”

------------------------------------------------

Prezime – kao zanimanje

Autor „Zanimljivogsrpskogprezimenika” SrpkoLeštarić, naš vrhunskiarabista, u svojoj knjizi (koja sadrži čak 5.500 odrednica) pored ostalog ukazuje na „sudbinske” podudarnostiizmeđuprezimenaizanimanjapojedinacakojiihnose. Recimo, takvi su slučajevi poznatihorovođabeogradskihmadrigalista Aleksandar Brujić, šahovski velemajstor Aleksandar Matanović, kulinar Nenad Gladić („Gastronomad”), nekadašnji izvršni direktor Fabrike oružja u Kragujevcu Rade Gromović, rukovodilacprodajeuFabricibombona „Pionir” Maja Šećerov. UZemunuje živeogostioničarArkadijeBokalić, šefračunovodstvaujednompreduzećunosiprezimeRačunica, a tehnologu železari –Čeliković…

Nastavak na Politika...