Izvor: Politika, 01.Apr.2011, 23:13   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Svaka cigla – jedna priča

Milioni turista iz celog sveta godišnje prošetaju gradom u dolini reke Elbe, uživajući u opuštenoj atmosferi koja više priliči nekom italijanskom gradu na obali Mediterana nego istoku Nemačke

Kad smo se pr­vi put na­šli u Dre­zde­nu, pre­sto­ni­ci ne­mač­ke sa­ve­zne dr­ža­ve Sak­so­ni­ja, ko­ju na­zi­va­ju „Fi­ren­ca na El­bi”, isto­vre­me­no nas je is­pu­nio ose­ćaj sa­mi­lo­sti i di­vlje­nja. Nad tim pre­le­pim gra­dom u do­li­ni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << re­ke El­be, na sa­mo dva­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra od ne­vi­dlji­ve gra­ni­ce sa Če­škom, pro­šlost i sad leb­di kao te­ški cr­ni oblak. Ali, li­ce nje­go­ve sa­da­šnjo­sti ipak je ve­dro. Taj upe­ča­tljiv uti­sak stva­ra sve što je u nje­mu na­sta­vi­lo da ži­vi po­sle ve­li­kih tra­ge­di­ja ko­je su ga ra­ni­je za­de­si­le.

Kao i svi slič­ni gra­do­vi Evro­pe, i Dre­zden se mo­že obi­ći dvo­sprat­nim auto­bu­si­ma, ko­ji tu­ri­ste vo­de kroz naj­a­trak­tiv­ni­je de­lo­ve gra­da. Po­sto­ji mo­guć­nost i da se kre­ne u kon­vo­ju ili da se sa­mo­stal­no iz­naj­mi tra­bant ka­bri­o­let, a kad vre­men­ske pri­li­ke do­zvo­lja­va­ju, vi­ne ba­lo­nom iz­nad kvar­to­va sa vi­la­ma i kroz do­li­nu re­ke El­be. Ne­ki će ipak poći pe­ši­ce, sa lo­kal­nim vo­di­čem. Mi smo se od­lu­či­li za tu va­ri­jan­tu.  

Kre­nu­li smo sa ši­ro­kog še­ta­li­šta ko­je no­si na­ziv „Te­ra­sa Evro­pe”, oda­kle se pru­ža po­gled na re­ku i ži­vot ko­ji vr­vi. Sa jed­ne stra­ne od­vi­ja se drum­ski sa­o­bra­ćaj, a sa dru­ge funk­ci­o­ni­še ži­vah­na reč­na plo­vid­ba. Svi će vam re­ći da je Dre­zden ba­za naj­sta­ri­je i naj­ve­će flo­te pa­ro­bro­da na sve­tu, tvr­de­ći da je sta­ri­ja i od one što kr­sta­ri Mi­si­si­pi­jem. Sva­ki dan, od mar­ta do ok­to­bra (i oko bo­žić­nih pra­zni­ka), de­vet pa­ro­bro­da vo­zi­ka­ju tu­ri­ste po El­bi i La­bi.

Zna­ča­jan do­pri­nos na­ta­li­te­tu

Cen­tar gra­da je pun kon­tra­sta, a dre­zden­ska pro­šlost du­ga osam­sto go­di­na, upi­sa­na je u sva­kom ka­me­nu i ci­gli nje­go­vih ve­le­lep­nih gra­đe­vi­na. Pre­ma re­či­ma isto­ri­ča­ra, zlat­no do­ba Dre­zde­na je pe­ri­od za vre­me vla­da­vi­ne kon­tro­verz­nog kra­lja Sak­so­ni­je i Polj­ske, kra­jem 17. i po­čet­kom 18. ve­ka, Av­gu­sta Sil­nog. Na­di­mak Sil­ni ni­je do­bio sa­mo zbog ne­ve­ro­vat­ne fi­zič­ke sna­ge (pri­ča­lo se da je go­lim ru­ka­ma sa­vi­jao konj­ske pot­ko­vi­ce), već i zbog to­ga što je, bar ka­ko le­gen­da ka­že, iza se­be osta­vio oko 390 si­no­va i kće­ri ro­đe­nih iz ve­za sa mno­go­broj­nim lju­bav­ni­ca­ma. Dok je nje­go­va že­na ču­va­la je­di­no pri­zna­to de­te u dvor­cu u Dre­zde­nu, on je pu­to­vao po Sta­rom kon­ti­nen­tu i pro­vo­dio se. Osim što je lič­no do­pri­neo po­ra­stu na­ta­li­te­ta Sak­so­ni­je i Polj­ske, Av­gu­stus je do kra­ja vla­da­vi­ne 1733. go­di­ne iz­gra­dio je­dan od naj­im­pre­siv­ni­jih gra­do­va u Ne­mač­koj, sa pa­la­ta­ma i cr­kva­ma ka­kvih do ta­da ni­je bi­lo u tom de­lu sve­ta, po uzo­ru na one ko­je je vi­deo u Fran­cu­skoj i Ita­li­ji. Za­hva­lju­ju­ći nje­mu, Dre­zden je da­nas dra­gulj ba­rok­ne ar­hi­tek­tu­re.

Ta­šen­berg pa­la­tu Av­gust Sil­ni je sa­gra­dio ka­ko bi se u njoj sa­sta­jao sa svo­jom me­tre­som, Anom Kon­stan­com, že­nom ko­ja je pri­pa­da­la dru­gom čo­ve­ku. Pa­la­ta je za­vr­še­na 1715. go­di­ne, ali je ta­da nji­ho­va lju­bav­na afe­ra već dav­no bi­la okon­ča­na. Da­nas je u njoj ho­tel „Kem­pin­ski”.

Naj­sta­ri­ja gra­đe­vi­na u Dre­zde­nu je dvo­rac Re­zi­dencšlos. Iz­gra­đen je u 13. ve­ku, ali je to­kom go­di­na stal­no do­gra­đi­van. Po­se­ti­o­ci bez da­ha osta­ju ka­da po­se­te naj­ve­ću ri­zni­cu bla­ga u Evro­pi, po­zna­tu pod ime­nom „Ze­le­ni tre­zor”. U nje­mu je fa­sci­nant­na ko­lek­ci­ja dra­go­ce­nog ka­me­nja, zla­ta, na­ki­ta i mno­go­broj­nih ukra­sa, sme­šte­na u de­se­tak ga­le­rij­skih so­ba. Na­ro­či­to su in­te­re­sant­ne sre­br­na i ći­li­bar­ska so­ba.

Je­dan od sim­bo­la sak­son­ske pre­sto­ni­ce je i Bo­go­ro­di­či­na cr­kva, ko­ju je da­le­ke 1726. go­di­ne lič­no otvo­rio Jo­han Se­ba­sti­jan Bah. Mo­gla je isto­vre­me­no da pri­mi 3.500 ver­ni­ka. Uni­šte­na je u to­ku dva fe­bru­ar­ska da­na to­kom bom­bar­do­va­nja. Za­ni­mlji­vo je da su iz­vo­đa­či ra­do­va oči­sti­li ori­gi­nal­ni ma­te­ri­jal i do po­sled­nje ci­gle i ka­men­či­ća, ko­ji se pre­po­zna­ju po tam­ni­joj bo­ji, ugra­di­li u zi­do­ve cr­kve.

Tu je i pa­la­ta Cvin­ger iz 1711. go­di­ne, de­lo ru­ku ču­ve­nog ar­hi­tek­te Ma­te­u­sa Da­ni­je­la. Bi­la je sa­stav­ni deo od­bram­be­nog zi­da, a nje­ni vr­to­vi pro­te­za­li su se sve do oba­la re­ke La­be. Po­što­va­o­ci umet­no­sti u njoj mo­gu da svra­te u mno­ge ga­le­ri­je, iz­me­đu osta­lih i Ga­le­ri­ju sta­rih maj­sto­ra u ko­joj se na­la­ze ču­ve­na de­la Ru­ben­sa, Ra­fa­e­la, Bo­ti­če­li­ja...

Pra­va po­sla­sti­ca za lju­bi­te­lje oper­skih ari­ja sva­ka­ko je ve­le­lep­no zda­nje „Die Sem­pe­ro­per”, sagrađeno u sti­lu ita­li­jan­ske vi­so­ke re­ne­san­se. Zgra­da no­si ime po ar­hi­tek­ti Got­fri­du Sem­pe­ru. Vr­lo sku­pe ula­zni­ce ras­pro­da­te su ne­de­lja­ma una­pred.

Uko­li­ko se te­ško ob­u­zda­va­te od ku­po­vi­ne, upu­ti­te se ka Pra­škoj uli­ci ko­ja je pra­va šo­ping zo­na. Po ma­njim autle­ti­ma na „Alt­mark­tu” mo­že­te pa­za­ri­ti po znat­no ni­žim ce­na­ma su­ve­ni­re, na­kit, ode­ću...

Grad go­reo se­dam da­na i no­ći

Tra­gič­na sud­bi­na za­de­si­la je Dre­zden u fe­bru­a­ru 1945. go­di­ne. To­kom bom­bar­do­va­nja, 13. i 14. fe­bru­a­ra, po­gi­nu­lo je vi­še od 25.000 lju­di, a oko 80 od­sto zgra­da u isto­rij­skom je­zgru srav­nje­no je sa ze­mljom.

Ova­ko bru­ta­lan na­pad ostao je za­go­net­ka za isto­ri­ča­re, po­što sa voj­nog gle­di­šta ni­je imao ni­ka­kvog smi­sla. Po ne­ki­ma, ova­kvo stra­vič­no bom­bar­do­va­nje zah­te­va­la je Cr­ve­na ar­mi­ja, a po dru­gi­ma grad su raz­ru­ši­li ame­rič­ki i en­gle­ski bom­bar­de­ri, jer je već bi­lo po­zna­to da će se na­ći u ru­skoj zo­ni. Bom­bar­do­van je na­palm bom­ba­ma i ka­žu da je grad go­reo pu­nih se­dam da­na i se­dam no­ći. A on­da su kao „oslobodioci” ušli so­vjet­ski ten­ko­vi.

Da­ni ko­mu­ni­zma odav­no su pro­šli. Ali, tek po­sle 1990. go­di­ne i uje­di­nje­nja Is­toč­ne i Za­pad­ne Ne­mač­ke stva­ri su se sa­svim pro­me­ni­le na­bo­lje. Da­nas je Dre­zden, kao i mno­gi gra­do­vi biv­še is­toč­ne dr­ža­ve, ve­li­ko gra­di­li­šte. Tran­sfor­ma­ci­ja u po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na je ne­ve­ro­vat­na. Grad­ske vla­sti, ko­je ne šte­de kad ula­žu u este­ti­ku i in­fra­struk­tu­ru, od­lu­či­le su da se ota­ra­se so­ci­ja­li­stič­kog re­a­li­zma iz cen­tra grada. Ume­sto de­pre­siv­nih be­ton­skih kon­struk­ci­ja, zgra­de su da­nas ve­se­lih bo­ja.

Še­ta­ju­ći uli­ca­ma na­i­la­zi­mo na ka­fi­će, re­sto­ra­ne, bu­ti­ke i luk­su­zne ho­te­le, ulič­ne štan­do­ve sa po­sla­sti­ca­ma po­put ka­ra­me­li­zo­va­nih ba­de­ma i le­šni­ka sa uku­som ci­me­ta, sa ko­ba­si­ca­ma i pi­vom, kao i su­ve­ni­ri­ma i tra­di­ci­jom ko­ja se­že u ra­ni­je ve­ko­ve. Is­pred Ope­re ulič­ni umet­ni­ci raz­vla­če har­mo­ni­ku i pe­va­ju set­ne ru­ske ro­man­se. Među milionima ljudi iz celog sveta koji godišnje prošetaju Drezdenom uži­va­ju­ći u ar­hi­tek­tu­ri i opu­šte­noj at­mos­fe­ri ka­kva vi­še pri­li­či ne­kom ita­li­jan­skom gra­du na oba­li Me­di­te­ra­na ne­go is­to­ku Ne­mač­ke, ima do­sta ru­skih tu­ri­sta, ali ne mo­že da se na­slu­ti ni trun­či­ca ne­pri­ja­telj­stva pre­ma do­ju­če­ra­šnjim oku­pa­to­ri­ma.

Da­na Stan­ko­vić

Fo­to: Mi­lan Jan­ko­vić

--------------------------------

Fa­bri­ka u sta­klu

Ako umet­nost i sku­po­ce­ni na­kit ni­su do­volj­ni da vas oča­ra­ju u Dre­zde­nu, za­lju­blje­ni­ci u auto­mo­bi­le i me­ha­ni­ku, za sa­mo ne­ko­li­ko sta­ni­ca tram­va­jem od cen­tra gra­da mo­gu sti­ći do su­per mo­der­ne fa­bri­ke VW auto­mo­bi­la, u sta­klu. Sa­mo sta­ne­te sa stra­ne i po­sma­tra­te ka­ko rad­ni­ci u be­lim kom­bi­ne­zo­ni­ma, ko­ji vi­še li­če na dok­to­re, ne­go na me­ha­ni­ča­re, ruč­no skla­pa­ju Fol­ksva­ge­no­ve naj­luk­su­zni­je mo­de­le, kao i ne­ke de­lo­ve ša­si­je za ben­tli. Ako vi­še vo­li­te por­ce­lan, po­se­ti­te fa­bri­ku pre­sti­žnog por­ce­la­na maj­sen. Za oko sat vre­me­na i oko de­se­tak evra, obi­ći će­te ra­di­o­ni­cu gde se ruč­no pra­vi naj­sku­plji por­ce­lan na sve­tu. Sa­mo jed­na obič­na šo­lji­ca za ka­fu mo­že da ko­šta oko hi­lja­du evra. Za ce­nu ce­log se­ta bo­lje i da ne pi­ta­te.

objavljeno: 02.04.2011.

Nastavak na Politika...