Izvor: Glas javnosti, 25.Okt.2008, 15:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sto svećica bake Slavke
U Mladenovu kod Bačke Palanke, u kući Dane i Dušanke Ivančević u Ulici Kralja Petra prvog broj 160, bilo je veličanstveno i nesvakidašnje slavlje koje je priređeno povodom 100. rođendana bake Slavke Ivančević, izbeglice iz Bihaća. Prvi na slavlje su došli najvažniji gosti: ćerke LJubica (82) i Božica (70), sinovi Mirko ( (79), Dane (75), Stevo (72), sa svojim porodicama. Bilo je tu jedanaestoro unučadi, dvanaestoro praunučadi i dvoje čukununučadi. Došle su i brojne zvanice i >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << gosti iz Srbije, Republike Srpske i Federacije BiH u svečano ukrašeno dvorište sa okićenim stolovima punim ića i pića.
Nakon čestitanja stotog rođendana, usledila je zdravica domaćom rakijom iz Bačke i Krajine, a prvom čašom nazdravila je superbaka. Onda se svima obratio najstariji unuk Milan Ivančević, koji je ispričao zanimljivu priču o baki Slavki.
- Slavka je rođena 1908. godine u Zelenici (Crna Gora), a onda se kao dete sa roditeljima preselila u Plitvička Jezera (Hrvatska), odakle su nakon desetak godina otišli u Izačić kod Bihaća (BiH). Iz Izačića se udala u 15. godini u Jasiku za Milana Ivančevića, sa kojim je izrodila šestoro dece. Prvo dete (Milka) umrlo je, a zatim su se rodili LJubica, Mirko, Dane, Stevo i Božica, koji danas srećno žive sa svojim porodicama. Godine 1941. godine baka je izgubila muža koji je poginuo u partizanima kod Korenice, tako da od tada živi kao udova. Nakon što je provela život u tri bivše jugoslovenske države, nakon „Oluje“ 1995. godine, put je sa brojnom porodicom dovodi u četvrtu - Srbiju. Preživela je četiri rata, izvela na životni put svoju decu i sada staračke dane sa penzijom, koju je 1949. godine dobila na osnovu muža, provodi sa sinom Danom i snahom Dušankom u Mladenovu - pričao je unuk.
A baka Slavka se topila od miline.
- Bilo nas je puno i svi smo se slagali jer čeljad nije bila besna, a tako ni kuća tesna - pričala je baka Slavka i naglasila da su je svi slušali i da su živeli u složnom zajedništvu i po dogovoru. Za sve su me pitali. I kad bi se ko ženio i udavao. Onda se lijepo živjelo. Nema više onakvog života. Danas se teško živi i neće da slušaju kao onda. Ni najmlađi ni najstariji!
Pričala je da ne zna šta su naočare i da od šale (u šta smo se uverili) uvuče najtanji konac u iglu, da je preživljavala sve bolesti, da dobro spava, da sve jede, kao i uvek u životu, da je bila vragolan, stalno vesela i zadovoljna i da u usnoj duplji ima samo malo veštačkih zuba i da i sada ponekad popije čašicu rakije. Tužno je rekla da Jasiku i Bihać i Unu stalna sanja, ali da se tamo ne bi više vratila jer, kako reče, „tamo nema više naših i tamo se Srbi ne vraćaju“.
- Sanjam kuću i naš zaselak, bivše komšije i kako jedni drugima pomažemo i idemo na kavu. Ovdje nije takav adet.
Veselje u Mladenovu trajalo je do večernjih sati. Posle bogate trpeze koju su pripremili njeni najbliži, slavlje se završilo slavljeničkom tortom, koja je bila ukrašena brojkom 100 i koju je baka načela, sekla i delila gostima, bosanskom kafom i krajiškom rakijom. Svi gosti su na rastanku poželeli da i iduće godine dođu u Mladenovo da babi Slavki čestitaju 101. rođendan.
