Izvor: Politika, 15.Jan.2011, 23:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Stefan i Teofil imaju isti cilj
Otac talentovanih muzičara priča o svoja dva braka i sedmoro dece, odluci da menja način života, rastanku sa Stefanom, skakanju iz aviona, sudbini „Titanika” i sveta, muzici kao spasu, ljubavi kao karakteru...
Zoran Milenković (62) jedan je od najboljih profesora muzike na svetu. Dokaz za ovaj stav su, pre svega, uspesi njegove dece. A ima ih sedmoro: dvojicu sinova iz prvog braka i petoro iz drugog. I svi su, sem dvojice najmlađih, istaknuti umetnici.
U braku >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << s Lidijom rođeni su Stefan (33) i Filip (30), a s Marijom Karlom Teofil (11), Timosena (8), Atanasije (7) i blizanci, koji imaju po dva imena, a rođeni su pre tri meseca: Petar Ilić i Ratko Vladislav.
Posle Stefana Teofil je najistaknutiji umetnik u porodici. Preksinoć je sa Atanasijem i Timosenom održao koncert u Skupštini grada. Bilo je to, od januara 2008, četvrto predstavljanje violiniste Teofila u Beogradu. Zoran, sa porodicom, već devet godina živi u Italiji, ali planira da se sledeće godine preseli u Beograd, a tada će se, kaže, i kao profesor, potpuno posvetiti samo svojoj deci, kao nekad Stefanu. Jer, Teofil, Atanasije i Timosena imaju preko 50 prvih mesta na konkursima širom sveta!
U kom okruženju ste odrasli?
Moj dve godine mlađi brat Vojkan, nekad novinar RTS-a, i ja rođeni smo u Pančevu, a odrasli u Mostaru. Naš otac Predrag bio je vojni pilot, pa je više bio na nebu nego na zemlji, a uz nas je uvek bila majka Dušanka. Posle 1965. smo se preselili u Beograd, gde sam završio srednju školu i muzičku akademiju.
Šta Vam je dala muzika?
Sve lepote života. Zaljubio sam se u Lidiju. Njen instrument je klavir. Ušli smo u bračnu zajednicu 1976. Sledećeg leta nam se rodio Stefan, a tri godine kasnije i Filip. Iz Beograda smo 1992. otišli u Italiju zbog događaja u Jugoslaviji.
I kako Vam je bilo?
Bili smo u jednom lepom i srećnom braku do 1999, do onog ružnog događaja kad je Srbija bombardovana. Stefan je tada, kao veliki umetnik, već tri godine bio u Americi. I doneo sam tada sudbonosnu odluku. Nisam više mogao da živim po nametnutom pravilu, samo kao Stefanov otac i njegov profesor. Rešio sam da uživam u životu, na svoj način. Isključivo kao Zoran Milenković!
Koji je bio epilog tog stava?
Nisam više bio s Lidijom. Krenuo sam u novi život od nule. I emotivne, i fizičke, i porodične. O tome sam obavestio porodicu i prijatelje, a Marija Karla, moja studentkinja, 31 godinu mlađa od mene, samo je zavapila: „Molim te, povedi i mene”. I ja sam to učinio.
Šta se dogodilo pre toga?
U pozadini naše odluke da zajedno pođemo u novi život nije se dogodio nikakav prethodni incident, sentimentalni ili grešni, pa se moralo... Naprotiv. To je u početku bila moja jednosmerna odluka da idem novim putem, a nju su roditelji ranije odbacili bez pravog objašnjenja! Ona je Italijanka. To je za mene sudbinski vezano. I moja prva supruga, Lidija, poreklom je Italijanka.
Kako je Filip ušao u muziku?
On je u muziku ušao na mala vrata, a završio je akademiju lepih umetnosti u Veroni i radi kao kompjuterski dizajner. I on i Stefan su fakultetski obrazovani i imaju doživotne poslove na neodređeno vreme, ako mnogo ne „talasaju”. Filipa nisam gurao u muzičkom smeru kao što to nisam radio ni s jednim detetom. Samo sam im muziku nudio. Tako je to sa decom. Ni na šta ih ne možete naterati.
Kao ni kad je jelo u pitanju?
Tačno. Deci sve, kao i hranu, možete ponuditi, a oni to uzmu ili ostave... Filip je u muziku ušao kao samouk, a sad, ipak, uveliko svira u Italiji s raznim rok grupama. Njegov instrument je bubanj i sve vrste udaraljki. Izuzetan je perkusionista za sve vrste muzike, posebno za džez koji je vrlo složen za bubnjara. Ostali su se opredelili za violinu sem Atanasija koji je violončelista.
Kako ste doživeli rastanak sa Stefanom?
Posle muzičkih škola u Beogradu Stefan je, po preporukama iz Amerike, trebalo da prođe i kroz njihovu visoku školu „Džulijard akademiju” u Njujorku. To je za njega bilo samo trasiranje terena za konačan uspeh u svetu muzike. Amerikanci su time želeli samo da kažu – on je i naš proizvod! I on je to učinio. Imao je tada 19 godina. Znali smo da je to konačno odvajanje od nas. Doživeo sam to kao jednu od tužnih istina. Kao smrt. Jer, to je bila bolna realnost. A s druge strane to je potpuno prirodno. Ipak, na aerodromu u Milanu, kad je odlazio od nas, morao sam da mu kažem: „Teško je ne biti patetičan u ovakvim situacijama, ali molim te da nikad ne budeš patetičan. Budi čvršći od mene”.
Šta je Stefan sve radio u Americi?
Sve donedavno je bio profesor na „Džulijard akademiji” u Njujorku, a i na univerzitetu u blizini Čikaga. Međutim, sad je, za neko vreme, prekinuo rad na „Džulijardu”, jer mu je to veoma naporno. Sad se opredelio samo za koncerte i predavanja na univerzitetu.
Da li sad doživljavate Teofila kao Stefana?
Oni su različiti i po karakteru i po temperamentu, pa čak i kao talenti. S druge strane, kao njihov otac i profesor ne poredim ih ni kao učenike. Ne nalazim ništa zajedničko u njihovom odnosu prema muzici, pa ni u načinu doživljavanja života. Ali, kad bi krenuli jedan na istok, a drugi na zapad sastali bi se u istoj tački, na pola puta – imaju isti cilj.
Kako to objašnjavate?
Pojednostavljeno rečeno – kad bi trebalo skočiti u vodu Teofil bi prvo skočio, pa bi se u vodi pitao da li zna da pliva, a Stefan bi se prvo pitao da li zna da pliva, pa bi se onda bućnuo... Međutim, u oba slučaja se radi o talentu za „plivanje”. Znam da bi obojica preplivali određenu deonicu. U pitanju je samo Stefanov racionalan stav i Teofilova velika vera u instinkt.
A kakvi su sportisti?
U tim iskušenjima ne mogu da ih poredim zato što je Teofil još preslab za kik-boks, fudbal, džudo i padobranstvo, sportove kojima se Stefan predaje od petnaeste godine. Pre dve godine, kad smo svi bili kod Stefana u Čikagu, i ja sam, u ovim godinama, sa Stefanom iskočio iz aviona. Poželeo je to i Teofil, ali...
Da li Stefan misli na decu?
Nažalost – ne. Nedavno se razveo od Ani Aznavurjan, a sad se na to moje pitanje brani odgovorom: „Imam za decu još vremena”. Ali, mislim da će on sve manje imati vremena za brak i decu, jer ima sve više obaveza, pa se može desiti da prođe kao moj brat Vojkan koji je imao mnogo verenica, a nijedno dete... Ali, uoči Nove godine Stefan je došao kod nas da upozna dvojicu najmlađe braće.
Da li ste srećan čovek?
Ja sam sebe, odavno, samozvano proglasio za najsrećnijeg čoveka na svetu, iako moje životno iskustvo nije opšte primenljivo, jer nije univerzalno. Ono se mnogima dopada, ali, na drugoj strani, mnoge i plaši.
Kako doživljavate svet...
Ovu svetsku aktuelnu situaciju vidim kao moguću katastrofu sličnu tragediji „Titanika”! I mislim, ne simbolično nego stvarno, da nam preti isti scenario kao onaj na tom brodu kad su muzičari ostali da sviraju do poslednjeg trenutka, do gubljenja tla pod nogama. I zato tvrdim da samo dok ima muzike ima i smisla i nade za sve nas... Jer, tamo gde nema zvuka nema ni života.
... a kako, posle tolikog iskustva, ljubav?
Ljubav je – karakter. Imati ljubav i preneti ljubav je način življenja. A način življenja je ogledalo karaktera. Naravno, ima osoba koje nisu u stanju da vole. A biti bez ljubavi je strašan hendikep.
Slavko Trošelj
objavljeno: 16.01.2011
.jpg)
