Izvor: Glas javnosti, 03.Jun.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Starine plaća rakijom
Za sebe kaže da je odličan majstor za pečenje palinke od šljive, kako ovdašnji Mađari zovu staru dobru šljivovicu. Čovek sa sigurno najkraćim imenom i prezimenom u ovom delu Banata, Pal Ač (68) iz Banatske Topole, kraj Kikinde, ipak je u svom selu a i šire poznatiji kao jedan od najvećih kolekcionara starih predmeta. Neki su pravi rariteti, poput mehaničkog digitrona, starog između 150 i 200 godina. Dok otvara stara gvozdena vrata i pušta nas u svoje carstvo, u kome se nalazi nekoliko >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << hiljada eksponata, na prvi pogled zaključujemo da se radi o pravom privatnom muzeju.
- Još kao dete brižljivo sam čuvao igračke i sakupljao ih. Neke od njih još se nalaze na tavanu moje kuće. Najdraži eksponat poklonila mi je gazdarica Jelena Kovač-Erdeši iz Kikinde, kod koje sam stanovao dok sam pohađao osnovnu školu. Radi se o mehaničkom digitronu, preteči današnjih savremenih aparata te fele. Za mene tada učenika šestog razreda veće sreće nije bilo. Sem starih radio-aparata i gramofona, posedujem drevne poljoprivredne alatke, satove, novac, telefone, ordenje, petrolejke, knjige i još mnoge druge stari. U mom privatnom muzeju posebno mesto zauzima prva veš-mašina marke „simens“, koju sam u selo doneo 1962. godine. Tada u Banatskoj Topoli nije bilo ni vodovoda, a kamoli veš-mašina - hvali se Ač.
Među mnoštvom neobičnih eksponata Ač je izdvojio saobraćajnu dozvolu za bicikl iz 1934. godine. Očito se tih godina na drum nije moglo tek tako bez odgovarajuće dokumentacije.
TITO U SRCU
Poseban deo Ačovog muzeja posvećen je najvećem sinu naših naroda i narodnosti Josipu Brozu Titu. Biste, slike, posteri, značke sa likom maršala zauzimaju dominantno mesto u riznici neobičnih eksponata.
- Tito je i danas za mene ostao čovek koji je nekadašnjoj Jugoslaviji doneo prosperitet. Eh kako je to nekada bila moćna država! Velika, lepa i nepokoriva - kaže Ač.
I VRATA MUZEJA EKSPONAT
Poseban kuriozitet Ačovog muzeja odnosi se na gvozdena vrata koja takođe pripadaju nekim davno prohujalim vremenima.
- Vrata sam kupio kao staro gvožđe. Kada se svojevremeno rušila jedna seoska prodavnica, ova masivna vrata zapala su mi za oko. Već mi se po glavi motala ideja da napravim muzej, a ta vrata delovala su mi ko skrojena za odaju u koju bi smestio svoju kolekciju neobičnih predmeta. Radi se o ručnom pravljenim vratima koja su stara više od dva veka - navodi Ač.
- Pored veš-mašine u selu sam prvi imao tranzistor. Doneo sam ga iz Egipta 1961. godine, gde sam bio pripadnik plavih šlemova. Proveo sam šest nezaboravnih meseci kao Titov vojnik na Sinaju. U zemlji faraona bilo je nezaboravno, a sećanja na te dane još nisu izbledela. Čim bi rekli da smo Jugosloveni, sva vrata bi nam se otvarala. Za vreme boravka na Sinaju nije bilo nijedne škakljive situacije. U stvari, možda je najnapetije bilo kada bismo odlazili na večeru dok bi oko nas plesačice izvodile zanosni trbušni ples. Stvarno su đavolaste bile Egipćanke - priseća se Ač.
Značajan broj eksponata ovaj neobični čovek dobijao je na poklon od prijatelja iz sela i okolnih mesta. U svakoj kući staroj sto i više godina može da se nađe nešto što će njegovu zbirku da upotpuni. Do nekih predmeta dolazio je trampeći ih za kao lek staru šljivovicu pečenu pre deset ili dvadeset godina. Jednom prilikom dao je deset litara rakije za vremešni radio marke „orion“. Među njegovim mezimcima je i „zastava 101“ proizvedena 1974. godine. Iako Ač u garaži ima „opela“ kojim se češće služi, „stojadina“ pali samo u specijalnim prilikama. Kada god ima vremena ovaj krepki penzioner prima putnike namernike da zavire u njegov muzej. Uskoro će ga, obećava nam na kraju, proširiti, a svečano presecanje crvene vrpce planira dogodine.
