Izvor: Politika, 15.Maj.2011, 00:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Starije ruke brže muzu
Ova manifestacija održava se šest godina zaredom, ali ovčari su se na ovaj način udruživali i mnogo ranije
Sto ovaca, sto ovaca, dvesta jaganjaca... A, tek mleka, sira... To je ideja oko koje su se 7. maja okupili učesnici i mnogobrojni posetioci Sabora bačijara, nekoliko kilometara od centra pothomoljskog vlaškog sela Stamnica. Kroz prilično zaravnjene predele i mi smo se zaputili tamo.
Pratimo oblačke prašine koji su podizale limuzine ispred nas. Sustižemo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i mnoge koji su krenuli peške, ostavljajući svoje četvorotočkaše daleko od mesta događaja, znajući za krkljanac na, ne baš prostranom, nazovi parkingu. Pokrivali su usta rukom i sklanjali se u kraj dok mi motorizovani ne prođemo. Uzanim kolskom putem tako dođosmo do mesta gde „udaramo” u brdo i – nema dalje. Ali, strme padine obrasle gustom šumom razmakle su se taman toliko da može da se okupi narod i održi bačijada.
Neke na izložbu, neke u bačiju
Pred nama se ukazala neopisiva lepota. Vreme kakvo se samo poželeti može, a i ambijent bogomdan. Netaknuta priroda obasjana suncem odisala je svežinom. U carstvu zelenila, tišinu je jedino „narušavala” vesela graja i žubor brze planinske Stamničke rečice koja je presecala ovaj proplanak. Već je gomila sveta vrvila tuda, prelazeći drvenim mostićem sa ove, na onu stranu livade, a ljudi su i dalje pristizali. Ovce, zbog kojih se sve ovo i dešava, stajale su mirno u svojim ogradama. One su tu dovedene samo na izložbu, pa se vraćaju kući. Ocenjuje se po pet ovaca i jedan ovan u kolekciji. Na okačenom papiru piše: rasa vitemberg. Kakvi džinovi! Nikad krupnije primerke ove vrste do sada nismo videli. Drugo stado malo brojnije od stotinak ovaca poverava se jednom čobanu i boraviće ovde, na bačiji Izvor, od Đurđevdana do Svetog Ilije.
– Tu se svakodnevno muzu ovce i pravi se sir koji krajem avgusta domaćini uzimaju. Tačno se zna koja ovca koliko mleka daje i na osnovu toga se određuje i količina sira koja svakom bačijaru pripada. Ono što je najvažnije, taj sir je izuzetnog kvaliteta, jer sve ove ovce idu u planinu i pasu na tim proplancima – objasnio nam je dipl. inž. Radovan – Lala Davidov, direktor Agrarnog fonda za razvoj poljoprivrede opštine Petrovac na Mlavi.
Ova manifestacija održava se već šest godina zaredom, ali Ljubiša Prvulović, predsednik Mesne zajednice Stamnica, podseća da bačijadu nisu oni izmislili. Stočari su se na ovaj način udruživali mnogo, mnogo ranije. To je, kaže sa ponosom, vekovna tradicija, a sada su je samo omasovili i pretvorili u sabor.
– Mi smo iskoristili taj običaj da napravimo jedan turistički kulturni i etno-događaj, a najatraktivniji deo je izbor najboljeg bačijara – kaže Dragan Ilić, direktor Turističke organizacije opštine Petrovac na Mlavi, i napominje da kriterijume određuje brzina muže ovaca i količina pomuzenog mleka. Neki učesnici tvrde da su stariji brži, jer imaju radno iskustvo, a mladi još nisu izučili zanat, pa mleko ide sporije.
Osim izložbe ovaca i takmičenja za najboljeg bačijara, Ilić dodaje da su organizovali i izložbu etno-hrane i starih zanata, a neizostavni su i pčelari, po kojima je ovaj kraj nadaleko poznat. Nakon dodele nagrada u vidu pehara i diploma, najzaslužnijim proizvođačima i svim posetiocima bačijade ponudili su i kompletan program u kojem nastupaju kulturno-umetnička društva ovoga kraja, a tu su i neki estradni umetnici.
Uz pomoć nauke bolji prinosi
Svečanost je otpočela „okruglim stolom” ispod šatora gde su se na kraju sabora, uz kačamak, sir i neizbežno jagnjeće i praseće pečenje, okrepili mnogobrojni gosti i posetioci. Uz trubače, naravno, koji su se uveliko štimovali na stotinak metara odatle. Pored domaćina (Sabor bačijara Stamnice, Agrarni fond za razvoj poljoprivrede, Turistička organizacija i Kulturno-prosvetni centar) koji su sve organizovali i generalnih pokrovitelja (opština Petrovac na Mlavi i Ministarstvo poljoprivrede), govorili su i eminentni profesori sa Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu. Opština je sa ovim fakultetom zaključila ugovor o saradnji za izradu strategije razvoja poljoprivrede za narednih desetak godina. Želja svih u petrovačkom kraju, koji se bave uzgojem goveda i ovaca, jeste da se i nauka uključi, jer smatraju da će uz pomoć stručnih ljudi koji mogu da im pruže najbolja znanja iz te oblasti ostvariti još bolje prinose.
– Iz godine u godinu sve je više posetilaca, ali i proizvođača. To je dokaz da seljaci vide svoj interes u stočarskoj proizvodnji. Opština je mala i slabo razvijena, ali se trudi da uz pomoć obrazovnih institucija nešto postigne. Poljoprivredni fakultet u Zemunu pokuša da ovom stanovništvu i proizvođačima ukaže na prave mere koje treba da preduzimaju da bi svoju egzistenciju obezbedili na selu. Pospešivanje razvoja stočarstva, prevashodno ovčarstva, primarno je u celoj priči. Već ima ozbiljnih proizvođača koji gaje više od sto ovaca i time se intenzivno bave. Da bi se stado uvećalo, neophodno je pre svega obezbediti adekvatan smeštajni prostor i za stoku, i za hranu, pa dalje sve ostalo. Ovi krajevi su bogomdani za ovčarsku proizvodnju, a dobro je i to što su ljudi vrlo organizovani. Opština je pre nekoliko godina probila put do pašnjaka kako bi ovčare učinila pristupačnijim. Dakle, uslovi postoje, ali treba izvršiti i istraživanja na terenu i reći koja je to optimalna veličina stada da bi jedno domaćinstvo od toga moglo da živi. Pre pet godina govorili smo o pedeset grla, sada već niko neće raditi biznis planove za manje od sto. Tome se treba prilagođavati – prokomentarisao je profesor dr Zoran Rajić, prodekan Poljoprivrednog fakulteta.
Ima nade za pokolenja
U celu akciju uključena je i Privredna komora Srbije, a Jasna Stevanović, diplomirani veterinar i samostalni savetnik u ovoj instituciji zapaža:
– Ovce su kvalitetne, proizvodi takođe. Kad pogledate koliko ljudu ulažu u tu životinju, a vidimo da su ih čak i uredili za jednu takvu manifestaciju, to treba podržati i nagraditi, ali i izdvojiti region i geografsko poreklo proizvoda staviti pod zaštitu. Za sve treba i novac, a to je ono gde se najčešće saplićemo.
Sav taj trud će, po svoj prilici, ipak dati neke rezultate. Da se neki stari običaji neće zaboraviti i da će pokolenja moći da se zadrže na selu obećava susret sa simpatičnom devojčicom po imenu Anica i njenim starijim bratom Aleksom Jusić iz okoline Petrovca na Mlavi. Oni su, kao predstavnici svoje porodice, koju čini nekoliko generacija, odvažno stajali ispred svojih ovaca koje su doveli da prikažu na izložbi. U kući žive sa mamom, tatom, babom, dedom, prababom i pradedom. Njihovi roditelju su zaposleni. Majka je medicinska sestra, a otac veterinar, pa se on brine i o zdravlju svoga stada. I Anica i Aleksa već dosta znaju o ovim životinjama i nimalo im nije teško da se, pored svojih školskih obaveza, bave i njima. U stadu se, kažu, uvek izdvoji jedna ovca vodilja, ona je glavna. Ali, sve su pitome, idu za čovekom. Čak i ovan, koji je „king-kong” varijanta, nikada nikog nije udario. Anica ume i da muze, ali ima slabe ručice, pa to najčešće radi deda. Ona drži ovcu da se ne pomera i zapisuje koliko je koja mleka dala. A, kap, po kap, od trideset ovaca obično se dobije pedeset litara mleka dnevno. Pa, nije za bacanje.
Dana Stanković
objavljeno: 15.05.2011.
