Izvor: Politika, 25.Dec.2011, 00:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srećan sam kad živim za druge
Beogradski nadbiskup priča o molitvi majke za ubicu njegovog oca, služenju vojske, doživljaju Hrista, beženstvu, papinoj poseti Srbiji…
Nadbiskup Stanislav Hočevar i danas slavi Božić u Srbiji. Za beogradskog nadbiskupa imenovao ga je 25. marta 2000. papa Jovan Pavle Drugi (1920–2005). Rođen je 12. novembra 1945. u selu Jelendol kod Novog Mesta u Sloveniji. Teološki fakultet i magistraturu završio je u Ljubljani, a vojni rok je služio 1966-1967. u Skoplju.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
U vreme bombardovanja SRJ 1999. pokrenuo je inicijativu, uz molitvu i humanitarnu pomoć, „Mir tebi, Balkane”, a i fondaciju „Svete Ane” za pomoć porodicama sa više dece i porodicama koje žele decu, a nemaju ih. Nedavno je, uoči Evropskog dana donacija organa, sa dr Zoranom Stankovićem, ministrom zdravlja Srbije, učestvovao u akciji „Produži život”.
Čime Vam je obeleženo detinjstvo?
Naša kuća je u Drugom svetskom ratu bila na granici između tada uspostavljenog italijanskog i nemačkog dela okupirane teritorije. Dva meseca pre mog rođenja oca su odveli iz kuće. Nikad nismo saznali gde je završio život. Učinjeno je to, saznali smo, po prijavi, zbog ljubomore. Sa četvoro dece, majka se borila za naš opstanak u najsurovijim uslovima. Ali se, što je mene fasciniralo, molila i za onoga koji je kriv za smrt našeg oca. Rekla nam je: „On je nesrećniji od nas, on je ubica, on trpi, a mi smo oni koji vole”. Tako nas je učila hrišćanstvu.
Kako ste doživeli smrt majke?
Vrlo potresno i vrlo radosno. Znam da te dve reči ne idu zajedno. Ali, pitao sam se da li ću moći da nastavim taj njen snažni duhovni profil, odnosno da li sam pravi sin. A bio sam, u isto vreme, i vrlo radostan što sam imao takvu majku.
Odrastali ste teško?
Često nismo imali šta da jedemo. Ali, na sreću, u vreme moje osnovne škole, u petom razredu, u našu župu je došao sveštenik iz monaške zajednice salezijanaca. Imao je, uz sve odlike, i veliko razumevanje za mlade. Tada sam i ja poželeo da postanem salezijanac. I posle drugog razreda gimnazije, posle godinu dana iskušenja, prihvatio sam učenje tog crkvenog reda.
Šta Vas je još zanimalo?
Uvek me je zanimala dubina liturgije i rad sa mladima. U ono vreme u našoj crkvi je održan Drugi vatikanski crkveni sabor. Tada me je oduševio zagrljaj vaseljenskog patrijarha i rimskog pape. Već tada sam, kao gimnazijalac, osnovao grupu za ekumenizam. Želim zbližavanje svih religija, a naročito hrišćanskih crkava. Četvrto što me je uvek zanimalo jeste novinarstvo. Privlači me komunikacija s ljudima. I to sam radio. U duhu salezijanaca je vaspitavanje mladih, jer mlade bi trebalo pripremiti za život.
Kako Vam je bilo u vojsci?
S jedne strane dosadno, a s druge fascinantno. Za mene je bilo glupo da po ceo dan ponavljam istu vežbu: obuci se, stani u stroj, vrati se... Znali su da sam monah i kandidat za sveštenika, pa je bilo zanimljivo što su mi neki za Božić i Uskrs, krišom, donosili darove. Bio sam u jedinici koja je po ceo dan nešto betonirala, ali sam uveče bio slobodan.
Sećate li se Vaše prve mise?
Sveštenik sam od 29. juna 1973. To nikad neću da zaboravim. Tada sam u svojoj župi, koja dugo nije dala svog sveštenika, slavio svečanost prve liturgije. Pošao sam iz kuće s majkom, uz njen blagoslov, u pratnji braće i sestara. U svim selima naše župe zvonila su zvona na crkvama, a usput su nam se priključivale reke ljudi i svi su pevali. U jednom trenutku bio sam mokar od znoja zbog prevelikog uzbuđenja od radosti. I održao sam svoju prvu liturgiju. Nikad posle toga nisam tako nešto doživeo.
Kako objašnjavate Isusa Hrista?
Za mene je Hrist ono što kaže jevanđelje: „Pastir dobri”. On je onaj koji sve okuplja, sve sabira i koji je, kako kaže Sveto pismo, a i moja duhovnost, dao svoj život za svako živo biće. Isus je jedini pravi autentični čovek. Jer, u njemu sve što je ljudsko, sve što je zemaljsko, sve što je materijalno dobija pravu vrednost. U dubini svih nas postoji ono što je u njemu. I zato sam se opredelio za ovu službu. Za mene je to najveće bogatstvo i najbolji put ka cilju.
A da li je na tom putu bilo i dilema?
Sigurno nije bilo lako. Osećao sam nedostatak oca, pa sam često bio preosetljiv na neka pitanja. I bio sam u dilemi da li da idem putem celibata i beženstva ili ženstva i porodice. Kao i da li da budem sveštenik ili novinar. I uvek sam, u susretu sa Isusom Hristom, video da je sveti put ka cilju i moj put.
Kako biste to figurativno objasnili?
Kad kolima putujem u Ljubljanu. Moj cilj se zna. Neću na tom putu gledati u svaku kuću, drvo, reku... Idem ka cilju, u Ljubljanu. U našim postupcima sve bi trebalo da određujemo prema životnom cilju. Stari Rimljani su kazali: „Radi ono što si pozvan da radiš”. I ja to radim. Srećan sam samo kad živim za druge. Jer, samo prava ljubav je trajna.
Političari nam prete krizama, a religija?
Religija nam govori da na zemlji nema raja. Život na zemlji je priprema za raj, pa i on mora da bude srećan. A srećan će biti samo onda ako svi radimo. Zato crkva kaže: „Nemojte gubiti nadu, jer sve, ipak, ne vode političari. Radite kao da sve zavisi od vas i molite se kao da sve zavisi od Boga”.
Šta je za Vas greh?
Ne mogu da razumem, pa ni da podnosim – pesimizam, pasivnost i depresiju. To su za mene tri najveća greha.
Da li će papa doći u Srbiju?
Papa bi želeo da dođe, ali mislim da je premala sinergija čitavog društva u Srbiji za taj poziv papi. To Srbiji nanosi štetu na putu ka Evropi i svetu. Tužan sam zbog toga.
-----------------------------------------------------------
Pitka vina i lepe pesme
Koliko se družite?
Vrlo sam aktivan i u tom smislu. Obožavam sva druženja kad za to nađem vremena. Mi, Slovenci, volimo dobra pitka vina i lepe pesme, zdravice. Kao što su „Rajske strune”.
Slavko Trošelj
objavljeno: 25.12.2011
