Izvor: Glas javnosti, 12.Avg.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srce mi je ovoliko
Nerandža Mitrović iz kuršumlijskog sela Žuč, proslavila je devedeseti rođendan i krsnu slavu Svetog Pantelejmona u prisustvu šezdeset članova svoje familije koji su pristigli sa svih strana Srbije i iz Francuske.
- Srce mi je puno. Ovoliko - kaže baka šireći ruke. „Došli sinovi, ćerke, zetovi, snaje, unuci, praunuci. Samo još da je živ moj pokojni Vlada, da zajedno podelimo radost“.
A dvorište prepuno. Dok stariji vrše poslednje pripreme pred sečenje slavskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << kolača, deca trčkaraju, a za njima mame, očevi, i svi srećni i nasmejani, jer su se posle dugo vremena okupili na jednom mestu i to u kući odakle potiču. Baka sedi na teresi okružena snajama, ispijajući lagano pivo, koje joj je kaže preporučila doktorka i budno motri da se sve obavi kako nalažu običaji.
- Rodila sam pet sinova i tri ćerke. Imam 19 unučadi i 24 praunučadi i svakog trenutka očekujem da jave da mi se rodio čukununuk - priča baka i započinje razgovor sa unukama, bliznakinjama iz Francuske, koje ne znaju ni reč srpskog.
Visprena starica lako uspostavlja komunikaciju sa njima. Priča na svom jeziku, a unuke na svom i odlično se razumeju. Prilazi joj najmlađi sin Žarko, nežno je grli i pita da li joj treba prevodilac.
- Bog s tobom, sinko, šta će mi prevodilac da pričam sa svojom decom. Mi se odlično razumemo - kaže ona paleći cigaretu.
Mlađe snaje začikavaju baku da im ispriča kako se upoznala sa dedom, a ona uz široki osmeh kaže da tu nema šta da se priča.
- Došao svekar kod mog oca i oni se dogovorili. Mene niko ništa nije pitao. Otac mi samo rekao da idem u bogatu kuću. A onda se bogatstvo drugačije merilo. Bili su bogati jer je bilo dvadeset šestoro čeljadi i mnogo stoke. A za snašu i mladoženju nisu imali ni krevet, već smo spavali na zemlji pokrivenoj slamom, u podrumu. Sećam se, pada napolju sneg i ulazi kroz rupe na zidu, a ja se, kao zbog hladnoće, privijem uz mog Vladu- objašnjava baka izazivajući smeh prisutnih.
Baka priča da je doživela lepu starost i da je zdravlje odlično služi. Dobro vidi i čuje, jedino je noge polako izdaju. A nekad je bilo strašno teško. Trebalo je, kaže ona, namesiti proju za toliku familiju. Poslužiti svekra, devere... dok se oni svi namire, kaže, za nju često nije ostajalo ništa, ali se nije žalila. Takvo je vreme bilo. Najviše kritikuje mlade što ne rađaju više dece i za to optužuje struju i televiziju.
- Nekad, čim padne mrak, ako nema mesečine da se prede, tka ili plete, išlo se u krevet. A noć duga... - kaže ona sa širokim osmehom. „I onda svake godine po jedno dete“.
Kad je presečen slavski kolač u prisustvu starijih članova porodice, jer za sve nije bilo mesta, u inače ogromnoj gostinskoj sobi, započe nazdravljanje, pesma i veselje. Našao se tu i harmonikaš i krenu i kolo. Dok su ‘’naši’’ pevali i igrali, ‘’francuzi’’ su sve pedantno beležili kamerama. Posle nekoliko čaša i oni batališe slikanje i zaigraše Moravac. Krv nije voda. U kolu naravno i baka Nerandža, kojoj godine nisu smetale da pokaže koliko je još uvek vitalna.
