Izvor: Glas javnosti, 24.Dec.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Smrt je besmislena kao i život
U polutami scene nazire se derviški dom. Pod okriljem prigušenog svetla, u jednu od prostorija pokušava da se „ušunja“ izvesni čovek srednjih godina. Begunac. Tajanstveni noćni gost, senka izrasla iz sveta pobune i revoltne strane ljudske prirode. Dok razgleda prostoriju, na vratima se pojavljuje Ahmed Nurudin, šejh tekije mevlevijskog reda derviša, docnije kadija, ratnik u mladosti. Postao je derviš - učen, ubeđen, doktriniran. „Svetlo vere“, kako mu ime kaže. Zagledan u molitve, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << knjige, svoju službu Bogu, ne zna mnogo o ljudima, društvu, vlasti, pa ni o sebi. Saznaće. Otplatiće. Platiće...
Begunac: - Gone me.
Nurudin: - Ništa ne znam o tebi. Možda si neko zlo učinio.
Begunac: - Nikakvo zlo nisam učinio!
Nurudin: - Ne možeš ostati ovdje...
U pitanju je početni dijalog iz „Tekije“, prve od ukupno 18 scena predstave „Derviš i smrt“ Meše Selimovića, koju prema dramatizaciji Borislava Mihajlovića Mihiza, na Veliku scenu Narodnog pozorišta postavlja jedan od naših najboljih reditelja Egon Savin. Glavnog junaka Ahmeda Nurudina igra Nikola Ristanovski, a u podeli su i Nenad Stojmenović (Mula Jusuf), Aleksandar Đurica (Begunac), Nataša Ninković (Sudinica), LJubomir Bandović (Hasan Dželebdžija), Boris Pingović (Inspektor), Zoran Ćosić (Milicajac), Slobodan Beštić (Sudija), Marko Nikolić (Sinanudin), Nebojša Kundačina (Tamničar), Tanasije Uzunović (Kara Zaim), Darko Tomović (Pukovnik Osman), Miodrag Krivokapić (Sekretar) i Marko Janketić (Mladić).
Bratska odanost
Inače, za razliku od romana, u kojem se radnja dešava tokom perioda osmanlijske vladavine, predstava u Savinoj adaptaciji odvija se u mnogo bližoj prošlosti. Reč je o pedesetim godinama prošlog veka, odnosno o vremenu kada je uhapšen i streljan Mešin brat Šehija Selimović zbog nameštaja koji je uzeo iz „zaplenjene neprijateljske imovine“ kako bi opremio svoj stan koji je u toku rata potpuno opljačkan. Upravo ta njegova besmislena smrt poslužila je Meši Selimoviću kao lajtmotiv da napiše priču o bratskoj odanosti i čovekovoj iluziji da je religijskom dogmom, u svetu sa represivim mehanizmom vlasti, moguće odbraniti istinu. Izmeštanjem radnje u ne tako daleku prošlost, Egon Savin postavlja jednu angažovanu, političku predstavu koja oštrim tonom priča o posleratnom periodu Brozove Jugoslavije u kojoj su, kao centralne figure, bitisali razni „partijski drugovi“ koji su, zahvaljujući svojoj trenutnoj moći, bili u situaciji da olako odlučuju o životima pojedinca...
- Izmestio sam radnju u nama bliži vremenski period zato što je totalitarizam te mlade Titove vlasti, pod pritiskom Istoka i Zapada, bio veoma sličan osmanlijskom totalitarizmu - kaže Egon Savin za Glas javnosti i ističe da mu je ovaj komad bio veoma inspirativan za rad zato što sadrži mnogo slojeva.
- Sa jedne strane, Mešina priča je veoma životna, a s druge, u njoj postoji kompleksan, filozofski pogled na svet, odnosno razmišljanje o tome šta je čovek, kao jedinka, u savremenom svetu. Naravno, tu je prisutna i priča o palanci, o mentalitetu koji se ne menja od turskog vremena do danas. Sistem i vladaoci se menjaju, ali psihologija mase ostaje ista - smatra jedan od naših najboljih reditelja.
- Kada je totalitarizam u pitanju, i on je, u svom najuopštenijem smislu, takođe isti. Totalitarizam više nije personifikovan nekakvom ličnošću. Danas je totalitarizam strahovlade zamenjen totalitarizmom materijalnih moći i vrednosti. Drugim rečima, čovek koji nema materijalne vrednosti je niko i ništa. Samim tim, on je već žrtva. Ne može se domoći ni istine, ni pravde, ni slobode ukoliko ne može da ih kupi. U tom smislu, njegova pozicija se nije bitno promenila, uprkos činjenici što danas ima demokratiju gde može da govori ono što misli i šta hoće. Dakle, ta pozicija je samo fiktivno promenjena - ocenjuje Egon Savin.
Iako lik Kara Zaima ne postoji u Mihizovoj adaptaciji, Savin ga je sa ovom predstavom ponovo „vratio u život“, a poverenje je ukazao prvaku nacionalnog teatra Tanasiju Uzunoviću. Dok se sprema za izlazak na scenu, gospodin Tasa nam priča da je tek sada video, iako je ovaj roman pročitao odavno, koliko je Meša patio zbog gubitka brata.
- Sad shvatam, zahvaljujući Egonovoj adaptaciji, koliko je Selimović, u stvari, bio ogorčeni antikomunista - kaže Uzunović i otkriva da je negde čuo da je naš nobelovac Ivo Andrić, na izvestan način, bio zaslužan za nastanak romana „Derviš i smrt“.
- Jednom prilikom, Meša se žalio Andriću: „Lako je vama. Vi svoje junake zavijete u čalme, prebacite u ono tursko vreme...“ Andrić ga je posavetovao: „Pa, što i vi ne uradite tako“. Meša ga je poslušao i napisao priču u kojoj je stvarnu radnju sa ličnosti partizana i komuniste pomerio na ličnost derviša i šejha, odnosno problem sa političko-ideološkog, izmestio je na versko-ideološki teren i na taj način izbegao političku aktuelnost.
Mešina lekovitost
- Zaista je, u ova dva meseca, bilo lekovito baviti se Mešom i mogućnostima pretakanja tog blistavog romana na scenu - veli Boris Pingović. - To, naravno, nije bilo lako, ali je, s druge strane, bilo jako zanimljivo i uzbudljivo i mislim da smo svi mi imali veliku privilegiju što smo jedan period proveli u svetu te duhovnosti i progovarali sa scene jednim jezikom kojim se baš ne progovara često.
PRAVOSLAVNA MISTIKA
Tog prohladnog nedeljnog prepodneva, glumci su po prvi put „uskočili“ u kostime koje je kreirala Jasna Stokuća. Svi su, uglavnom, zadovoljni, a neki su bili spremni i na šale.
- Ne vredi, pravoslavna mistika izbija iz tebe - dobacuje Nenad Stojmenović inspicijentu Milošu Obrenoviću, koji u predstavi obavlja i zadatak statiste (šejh), a na njegove reči, u istom duhovitom tonu, nadovezao se i Nikola Ristanovski.
- Ne možeš to ni kostimom da prikriješ!
