Izvor: Politika, 29.Jun.2013, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slobodu poklanjam onima koji su je vredni
Prvakinja Beogradske opere priča o zahvalnosti svima u Nišu, „dvostrukom životu”, sinu Pavlu, braku koji je kao u operi „Toska”, lepoti koja je u očima onih koji je gledaju, zakonu i stidu...
Dragana del Monako, prvakinja Beogradske opere, mecosopran, pevala je preksinoć u Nišu, u Verdijevom „Trubaduru”, teškoj dramskoj ulozi Acučene, na svečanom zatvaranju državne proslave 700-godišnjice Milanskog edikta.
Koncertnu karijeru započela je kad i studije, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 1982, kao solista ansambla „Renesans”, a opersku 1988. kao Rozina u Rosinijevom „Seviljskom berberinu”.
Nastupala je tumačeći uloge u domovini, kao i na evropskim i svetskim scenama: „La Feniče” u Veneciji, „Masimo” u Palermu , „Filarmoniko arena” u Veroni, „Real” u Madridu, „Verdi” u Kaljariju, Državnoj operi u Bonu, Kraljevskoj operi u Oslu...
Poslednjih godina najčešće je pevala u kairskoj Nacionalnoj operi, kao Amneris u „Aidi”, uključujući i četiri spektakla svetskih razmera „Aide pod piramidama”, što su ispratili svi svetski mediji.
Iz braka sa Klaudijem del Monakom ima sina Pavla (20), studenta operske režije na Državnoj akademiji u Beču. Od avgusta 2012. u braku je s Milošem Šobajićem. Još nemaju decu.
Kako je bilo u Nišu?
Veoma sam zadovoljna. Posebno zbog ljubitelja operske umetnosti u ovom delu Srbije. Uživala sam sa njima u ovom Verdijevom remek-delu na tvrđavi, pod vedrim nebom, u scenografiji koja podseća na originalnu iz teksta opere. Zadovoljna sam i partnerima od kojih su dvojica kolega iz Italije prvi put u Srbiji. Nadam se da su poneli lepe utiske zbog ukupnog umetničkog doživljaja ansambla Beogradske opere, hora, orkestra, tehničkih službi i svih koji u spektaklu učestvuju iza scene. Neizmerno im svima zahvaljujem.
Zašto „Aidu” niste pevali u Beogradu, a jeste pod piramidama?
Direkcija Opere i Uprava Narodnog pozorišta su me, na opšte iznenađenje, pri pripremi ove premijere, stavile u treću podelu, što nisam mogla da prihvatim!
Šta, u ovo teško vreme, činite za kulturu...
Ma kako bili teški periodi za Srbiju, pa samim tim i za njenu kulturu, uvek osećam obavezu da svojim prisustvom podržim sva prava rešenja i one pokušaje koji vode iznalaženju odgovarajućeg mesta kulture u našem društvu. Uprkos svemu uspevam i da pevam, odnosno dokazujem da postojim! Što već smatram za uspeh.
... a ko to ne čini?
Navoditi imena onih koji prednjače u tom lancu neadvokatnosti trajalo bi duže, a nije ni u mom maniru. Uvek tražim pozitivan ishod rešenja. U meni postoji veliki motiv, a i moralno pravo, jer se borim za profesiju, a ne samo za sebe. Položaj opere i umetničkih profesija u našoj sredini i društvu je ono što mene suštinski brine i čime se konstruktivno bavim. Od početka karijere sledim princip da umetnici ne bi trebalo da se bave politikom. Zato ne pripadam nijednoj partiji već samo – publici
Šta vam je sad najvažnije?
U privatnom delu života uvek mi je bila i ostala najvažnija lična i porodična sreća. Tu, pre svega, mislim na sina Pavla koga sam izvela na životni put, pa na balans u karijeri koja mi dopušta da mudro i uravnoteženo biram uloge. Ne može se i ne bi trebalo sve da se peva. Želim da stalno napredujem, jer u suprotnom nazadujem. Pazim i da me ne obuzme gordost, pošto ta opasnost, u mojoj profesiji, vreba sa svih strana. Nastojim i da odvojim privatni život od scene, da tu – ne zamenim uloge.
Gde će Pavle živeti?
Veoma mi je stalo da studije završi u Beču, u ozbiljnoj sredini. Da podsetim da je austrijski budžet za kulturu trostruko veći od budžeta za vojsku. On je više želeo da studira u rodnoj Italiji, ali izborila sam se za Beč, jer je tamo školovanje za dobru i vrednu decu besplatno. Uslov je odlično poznavanje nemačkog jezika. Veoma se njime ponosim. To je ono na šta sam do sada mogla da utičem. Obasjan je sa nekoliko talenata. Kao svaka majka, želim mu sreću.
Kako žive slikar i pevačica?
Kao u operi „Toska”.
Kako čuvate slobodu?
Poklanjam je onima za koje mislim da su je vredni.
Šta nudite na sceni...
Uvek sve što posedujem u tom trenutku. Bitno je da nikad ne zabušavam. Ne odrađujem uloge, nikad se ne štedim. U svakoj predstavi pevam kao da mi je poslednja, pa dajem svoj trenutni maksimum. I mirno odem kući, jer sam publici pružila sve što sam mogla te večeri.
...a šta van nje?
Uspela sam da ostvarim sklad uma i srca. Živim u saglasju sa sobom i s mojim najbližima. Moju umetnost doživljavam kao božji poklon, a sam život kao najsvetiji dar.
U čemu je tajna vaše lepote?
Iskustvo mi kaže da je ona u očima onih koji me gledaju. Ipak, u Srbiji ima toliko lepih žena na svakom koraku da je to milina gledati.
Kako održavate formu duha i tela?
Urednim, skoro asketskim načinom života i pravilnom ishranom. Moji ukućani su „osuđeni” na zdravu hranu, ali borba je neprestana. Rade mi iza leđa... Veoma volim duge šetnje. Svaki beogradski kej je idealan za to. Tada mogu na miru da razmišljam. Još od rane mladosti imam potrebu za samoćom i preispitivanjem.
Zašto?
Često se u meni prepliću dva načina mog postojanja: jedan umetničko-scenski pothranjuje svakodnevno i opasno ego, traži borbu, nadmetanje i iz večeri u veče – pobedu. Drugi, miran i umeren, bliži je mojoj ćutljivoj prirodi nenametljivom postojanju služenju i – ugađanju drugima. Poziva na skromnost i poslušnost. Snalazim se s njima kako znam i umem. Trudim se da se što manje ogrešim o druge i da budem od koristi. To bih bar želela. Neki put uspevam – i zbog toga sam srećna.
Šta je vaš životni moto?
U periodu ovih previranja i nemira oko nas i u nama, setim se pouke vladike Nikolaja Velimirovića: „Protiv zla bi se trebalo boriti građenjem dobra, jer Bog voli graditelje, a ne rušitelje”. Ipak, aktuelnom trenutku najviše odgovara Senekina sentenca: „Što ne brani zakon, brani stid”.
Slavko Trošelj
objavljeno: 30.06.2013
