Izvor: Politika, 24.Jul.2011, 00:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Skače maca oko tebe…
Iako je poznato da se domaće mačke teško dresiraju, monasima u manastiru Nga Pe, koji se nalazi na jezeru Inle je to pošlo za rukom
Jezero Inle je najveća mjanmarska prirodna atrakcija. Nalazi se na istoku zemlje u oblasti Šan i dugačko je 22, a široko 11 kilometara, dok njegova dubina iznosi najviše petmetara. Sa obe strane oivičuju ga visoki plavo-zeleni planinski venci, koji se oslikavaju u njegovoj plitkoj, prozirnoj i nadasve mirnoj vodi. Jezero okružuje 180 sela, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << od kojih je 67 plovećih, a većinu stanovništva čine pripadnici plemena Inta, koji sebe nazivaju „sinovima jezera”. Pretpostavlja se da su Inte na ove prostore došle u 18.veku, bežeći od stalnih sukoba između Burmana i Tai naroda na jugu zemlje.
Tokom vremena Inte su razvile zapanjujuće sposobnosti iz oblasti ribolova i poljoprivrede. S toga je jezero danas poznato po ribarskom umeću i „plovećim baštama”, koje stanovništvu omogućavajuda pristojno žive od svog rada. Iako se Mjanmar ubraja u najsiromašnije zemlje Azije, iz tih razloga na jezeru Inle ova stvarnost nije toliko uočljiva.
Ploveće bašte se prave od podloge napravljene od upletenih stabljika lokvanja, ili asure, na koju se nabacuje blato iz jezera, koje se tokom vremena pretvara u debeli plodni „pod”, odnosno humus. Bašte se prave kraj obale i dugačke su do 100, a široke oko dvametra. Kada se završe, bašte se čamcima odvlače na jezero da bi se zatim zavezale za štapove od bambusa pobodene u dno. Obrada bašti obavlja se iz čamaca, a sadi se svakakvo povrće i mnoge vrste cveća.
Ako se bašta kojim slučajem proda, kupac samo treba da je odveže od štapova, da je zaveže za čamac i odvuče do svoje kuće. Pošto se zbog razmnožavanja lokvanja i nadiranja peska jezero sve više smanjuje, zvanično je zabranjeno da se postavljaju nove bašte, ali nezvanično one se i dalje prave. No, nisu samo ploveće bašte učinile jezero Inle poznatim, već je to i neobičan način na koji ribari veslaju i upravljaju svojim čamcima. Ovu posebnu tehniku veslanja, jedinstvenu u svetu, „sinovi jezera” razvijali su i prenosili kroz mnoge generacije. Umesto, da kako je to uobičajeno, veslo drže rukama, ribari stojeći jednom nogom na duguljastom plitkom čamcu, veslaju drugom nogom, tako što je saviju oko dugačkog vesla.
Snažnim zaveslajima ribari pokreću čamac, a iz daleka se čini da hodaju po površini jezera, oslanjajući se na štaku! Ova neobična tehnika veslanja, ribarima omogućuje slobodne ruke, kojima čim zapaze neko kretanje, zabadaju u vodu velike pletene kupe nalik vrši, sve do dna jezera. Zatim, pomoću mreže pričvršćene za kupu izvlače ulov na čamac.
Seoske kuće, i sojenice, na jezeru povezuju kanali, veliki i mali, kao u Veneciji. U sela se stiže kanalima, u kojima često plivaju debeli bivoli i deca koja se sa njima igraju. No, to nimalo ne smeta veštim čamdžijama, da upravljaju dvanaestak metara dugim klimavim čamcima, koji na jezeru Inle slove za glavno prevozno sredstvo. Takvim neobičnim vodenim taksijem obišla sam nesvakidašnje atrakcije na jezeru Inle: ploveću tkačnicu, šarenu pijacu, ploveće vrtove, škole, pagode i manastire.
Čamcem po jezeru
Dan na jezeru Inle počinje veoma rano. Stigavši do kanala na kome se nalazila platforma za ukrcavanje, ušla sam u klimavi taksi čamac. Bilo je hladno, pa sam se ogrnula ćebetom. Pokazalo se to kao dobar potez, naročito kasnije kada smo izašli na jezero i kada je jutarnja hladnoća udružena sa brzinom kojom se kretao čamac, izazivala cvokotanje mojih zuba.
Ploveći ka jezeru, prolazili smo kraj sojenica poređanih sa obe strane kanala, u kojima je već bilo veoma živo. Neki ljudi su doručkovali, žene su prale veš, deca su galamila, psi lajali, a bivoli plivali po kanalu, ne obazirući se ni na koga. Mimoilazili smo se sa mnogobrojnim čamcima natovarenim svakojakom robom, cvećem i raznim vrstama voća i povrća, među kojima je prednjačio paradajz, koji ovde slovi za glavni poljoprivredni proizvod.
Selo u koje smo se uputili, nalazi se usred jezera i poznato je po tkačnicama u kojima se izrađuju različite tkanine i rukotvorine. Već izdaleka čulo se kloparanje razboja iz sojenica koje su se stojeći na drvenim „nogama” kao čaplje, izdizale iznad vode. Razboji u ovim tkačnicama na vodi su veoma veliki i rad na njima je mukotrpan. I pored toga što sam se trudila da shvatim na kom principu razboji rade, ostala sam uskraćena da to i saznam. Trebalo je da nešto o tome i pročitam, ili da se dobro raspitam kod tkalja, no za to nije bilo vremena. Ono što je bitno je da oni i dalje kloparaju i tkaju. Moju pažnju privukla je tkalja koja je pokazivala nekim Japancima umetnost „lotosovog tkanja”.
Veoma strpljivo, ponavljajući sto puta isti pokret, mlada žena je rasecala duge stabljike lotosa iz kojih je pažljivo izvlačila tanke niti, koje bi zatim ostavljala da se suše na suncu. Kada se niti osuše, tkalja ih ispreda u tanku nit-konac od koga se prave najfiniji šalovi. Na sličan način se u Dalmaciji od niti agava prave razne rukotvorine. Pošto je ovakva tkanina skupocena, ona se ne iznosi na lokalne pijace, već se prodaje u tkačnicama. Jeftinije i veoma lepe tkanine za narod i turiste, prodaju se na pijacama i na čamcima sa suvenirima.
U poznatom selu Ivama, svakodnevno vlada pravi šareni vašar. I ovde sojenice kao čaplje stoje u vodi, a neke su međusobno spojene mostićima, ili romantičnim vodenim puteljcima koje su stanovnici usekli u bujnu vegetaciju. Uz malu nadoknadu, moj čamdžija me je proveo kroz ovaj čudesni vodeni lavirint, kraj bašti i domaćih životinja i kroz kolje na kojima čame sojenice. Stotinak čamaca zbijenih oko blatnjave obale jezera strpljivo je čekalo vlasnike, koji su na tezgama prodavali svoje proizvode. Oni koji okasne, prinuđeni su da preskaču čitavu flotu da bi se dočepali tla, što je veoma zamorno. Zbog toga se prodavci i kupci staraju da stignu na vreme, kako bi zauzeli što bolju poziciju. Kao i ostale pijace u Aziji, tako i ova u Ivamu, fascinira mnoštvom ljudi, galamom, nepoznatim mirisima i šarenilom boja. U uskim prolazima kroz koje se ljudi tiskaju, na klimavim tezgama seljaci sa jezera Inle prodaju svoje proizvode: paradajz, patlidžan, tikvice, kupus, karfiol, salate, grašak, boraniju, voće, ribu, pirinač, cveće i suvenire, koji su na drugim mestima jeftiniji, ali je pravi gušt kupiti ih baš ovde.
U Ivamu značajno mesto zauzima Paung Dav,manastir koji slovi za najveće svetilište u oblasti Šan. U prizemlju ovog zdanja nalazi se ogromna pijaca suvenira, a na spratu, na jednom podestu nalazi se pet zlatnih grumenova ispod kojih se nalaze statue Bude. Statue su izgubile svoj prvobitni izgled, jer ih stanovništvo već vekovima oblepljuje zlatnim listićima, tako da sada svojim oblikom podsećaju na zlatne Sneške Beliće. Veruje se da statue imaju magičnu moć, pa stanovništvo o njih trlja krpice koje im služe kao amajlije.
Četiri sestre
U mestu Njuangšve, preporučeno mi je da utolim gladu restoranu „Četiri sestre” koga su davne 1997. godine otvorile četiri sestre, od kojih se jedna u međuvremenu udala i živi u Nemačkoj. Ovaj restoran poznat je po izuzetnoj ljubaznosti i dobroj domaćoj kuhinji i po tome da nema fiksne cene, pa gost plaća onoliko koliko može, ili koliko hoće. Iako sam veoma dobro i obilno jela domaće specijalitete: ribu iz jezera Inle, sa pirinčem i povrćem, nisam ovu primamljivu pogodnost zloupotrebila.
Od mnogih sela koje sam kasnije obišla, jedno mi je ostalo u sećanju, zbog jednog ljupkog i lepog Bude. Bleštav i neobično veliki sedeći Buda, smešten je za čudo, usred zelenog pirinčanog polja. Seljani su bezbroj puta pokušavali da ga stave pod krov, ali svaki jači vetar, bi ga odmah odneo. Vetar kao da je znao da je pod vedrim nebom, simpatični, nasmejani Buda mnogo lepši.
Manastir Nga Pe, takođe spada u atrakciju na jezeru Inle. Sagrađen je od tikovine u 19.veku, krov mu je podbočen stubovima, čist je i uredan i poseduje impozantnu kolekcija raznih statua Bude. Svetinje su izrađene u tipičnom Šan stilu, rezbarene su, pozlaćene i ukrašene mozaicima od ogledala.
No, sve svetinje padaju u zasenak, jer su glavna atrakcija ovog manastira dresirane mačke, zbog koga ga nazivaju i manastirom skočimačaka. Ove neobične mačke uglavnom lenčare i dremaju, sve dok ne dođu gosti i dok ne počne predstava. Tada slušaju komande monaha, izvode svakakve vragolije i skaču kroz obruč, što važi za odrasle, dok mačići skaču preko ispruženog prsta. Kada dobro obave zadatak, mačke dobijaju nagradu, uglavnom ribice, ali se dešava da im skakanje dosadi, pa se izvrnu i zaspe, ili jednostavno odu svojim putem. Ove akrobacije su neobične za domaće mačke, budućida je opšte poznato da se one teško dresiraju. Priča se da je pre 30 godina jedan monah uspeo da dresira svoju mačku da skače kroz obruč, a da su sledeće generacije monaha i mačaka nastavile tu tradiciju. Monasi kažu da se kod dresiranja mačaka radi o duševnoj vežbi, koja iziskuje veliko strpljenje. Ko poznaje mačke i njihov karakter, razumeće njihovu teoriju.
Na povratku sam saznalada neki kanali i deo jezera spadaju u zaštićenopodručje, zbog retkih vrsta ptica koje tu žive. Ptice nisam videla, ali poseta plovećim baštama mi se jako dopala. Plovili smo kroz uske prolaze između bašti nalik dugačkim tepisima i kraj visokih pritki prepunih šarenog povrća. Budućida mi je sve bilo na dohvat ruke, osećala sam se kao Eva u raju.
Nedostajali su samo Adam i zmija. Zaključila sam da bi jezero Inle slobodno moglo da se proglasi ekološkim rajem, no intenziviranje poljoprivrede i rastući turizam, već ostavljaju vidljive tragove na ovoj jedinstvenoj oazi na planeti.
Iznenađujuće brzo nastupio je sumrak i ponovo je zahladnelo, a povratak u naš hotel je potrajao. Međutim, sa zadivljujućim osećajem za orijentaciju naš čamdžija je preko nepreglednih tepiha od ljiljana pronašao put do lanterni koje su osvetljavale stazu do našeg hotela. A onda je okruženo crnim brdima, jezero Inle lagano počelo da pada u san. Samo još poneki zaostali ribari grabili su snažnim zaveslajima u susret svetlima iz svojih uspavanih sela.
Sonja Lapatanov
objavljeno: 24.07.2011.
