Izvor: Glas javnosti, 16.Dec.2008, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Selo hrani Premoviće
Nekako kao da je zapisano da tako mora da bude, kao da je pravilo da sirotinja uvek živi negde na kraju sela, u kućercima iza čijih se tankih zidova krije velika nemaština i velika čamotinja. Tako je svuda na zemaljskoj kugli, a isto je i u selu Prislonica kod Čačka, gde u poslednjoj kući u selu, pored seoskog puta koji vodi ka planini Vujan, živi, pre bi se reklo da životari, Dušica Premović (36) sa sedmoro dece - Aleksandrom (18), Biljanom (17), Anom (14), Živkom (12), Marijanom (8), >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Lukom (7) i Jelenom (6).
U mnogočlanoj porodici Premović nikada se nije živelo lako, ni onda kada je Milan Premović, glava kuće, hleb za svoje sinove i kćeri zarađivao radeći u Fabrici reznog alata u Čačku, pa u Fabrici hartije, pa neko vreme kao roletnar, ali neminovna privatizacija, kao, po Premovićima, neslavna tekovina demokratizacije Srbije, uvek je nekako prvo pogađala Milana Premovića koji je vazda među prvima ostajao bez posla, iako su svi znali da njegova plata hrani čak sedmoro dece. Na kraju, Milan Premović je našao posao u jednoj čačanskoj pečenjari, ali velika briga i veliki rad učinili su svoje, te je jednog novembarskog dana ove godine u kuću Premovića stigao ružan aber da je Milan Premović, hranilac i stub porodice, iznenada preminuo. Lelek koji se tada začuo iz kuće Premovića bio je lelek za domaćinom, ali i lelek Dušice Premović ispunjen brigom kako će da ishrani i da izvede na put sedmoro dece.
PEGLA NA ŽAR
Spisak Dušičinih briga je veliki, ali jedna od većih briga je papir na kome je obračun za struju za porodicu Premović.
- Ne trošimo mi mnogo struje jer imamo električni šporet na kojem radi samo jedna ringla i ne uključujem ga, peglam još uvek onom starinskom peglom u koju se stavlja žar iz šporeta, ali i pored toga dug se nakupio. Nešto su od tog duga platili ljudi iz mesne zajednice, ali opet ostalo mnogo za plaćanje. Ono, i ljudi iz elektrodistribucije imaju razumevanja te nas ne isključuju, mislim, vidim da nam zaobilaze kuću, ali i mene i decu je sramota kada električari dođu, pa makar i samo reda radi da nam kažu da smo dužni. Tako, njima neprijatno, a mene sramota, ali šta da radim kada nemaština navalila na ova naša vrata kao da su jedina na svetu - kroz suze govori Dušica, napominjući da bi, kada bi imala para, prvo platila sve dugove, a zatim bi najlepše obukla decu koja su, hvali se Dušica, najbolja deca na svetu.
Na kraju, tvrdi Dušica, naravno opet pod uslovom da ima para, nikada više svojoj deci ne bi pržila uštipke jer su im uštipci u ovoj nemaštini mnogo dana bili jedina hrana.
