Izvor: Glas javnosti, 15.Mar.2009, 02:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sećam se i sarajevskog atentata
Najstarija žiteljka opštine Savski venac Anka Vlaški napunila je ovih dana 100 godina. Krepka starica živi sa sinom Jovanom (81) u Durmitorskoj ulici. Jovan se poslednjih godina brine o njoj iako je i sam u godinama. Kada neko dođe kod baka Anke, ona se polako pridigne iz kreveta, malo porazgovara, podeli pokoji savet za dug život, pa opet legne. A „recept“ za dug život je kako kaže, vrlo jednostavan. Čovek pre svega mora sam da se čuva, da bude nasmejan i ima ljubavi prema drugima. >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Na svetu kaže, ne postoji jača ljubav od majčinske i to je ono što je kroz sve nedaće održavalo u životu.
Anka Vlaški je prevalila ceo vek, ali nikad nije jela meso, a svako jutro započinje šoljicom vrele crne kafe, pojede i malo voća, uglavnom banane, narandže i obavezno šljive. Dobro se drži za svoje godine, osim „brufena“, ne pije lekove. Rođena je u Iloku u Hrvatskoj, ali je veći deo života provela u Šidu. I danas pamti nemačku okupaciju ali i davnu 1914. godinu kada se sa ocem, prodavcem Biblija, zatekla na jednom od sarajevskih mostova u trenutku atentata na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda.
- Za vreme Drugog svetskog rata skupljala sam kesten po kesten da bih napravila nekakvo jelo. Mnogo šta me je bolelo, ali uspela sam da istrpim. Ni nadala se nisam da ću napuniti sto godina - polako i tiho, umornim glasom izgovorila je Anka, rođena davne 1909. godine u pobožnoj slovačkoj porodici Lukač.
- Život joj nije bio lak. Sa 33 godine je ostala udovica. Ostala je sama sa sestrom. Uvek je bila veliki borac. Preživela je ratove, zatvor, bolesti i uvek ostajala nasmejana - priča Jovan Vlaški. „Svog muža upoznala je na arteskom bunaru sa koga su žitelji uzimali vodu. Radio je tada u Beogradu i bio jedan od poznatijih ženskih obućara. LJubav je planula tako da je ona nedugo zatim pobegla od kuće, a da bi stigla na voz za Beograd od svog sela pešačila je više od pet kilometara.“
Komunistima se Anka pridružila još pre rata. Zajedno sa mužem 1936. godine uhapšena je zbog organizovanja štrajka u fabrici „Borovo“ i borbe za socijalnu pravdu.
- Sećam se kako sam svakog dana iz zatvora išao u školu. Pamtim i da su istražitelji majci stavljali olovke među prste šake i stezali ih u nameri da je nateraju da oda saučesnike u organizovanju štrajka. Bila je borbena tada, isto kao što se i danas svakog dana bori da dočeka novo jutro - priča njen osamdesetjednogodišnji sin.
Ankinog muža zarobili su Nemci za vreme okupacije 1942. godine. Tada mu se izgubio svaki trag. U surovom svetu ostala je sama sa dvoje dece. Nastavila je da se bavi politikom. Posle rata, bila je sekretar komiteta u Šidu, radila je i u Domu sindikata u Vukovaru, u trgovinskom preduzeću.
U poslednje vreme Anka ne gleda televiziju, novosti je ne zanimaju, retko pročita novine jer je i vid izdaje, a i sećanja polako blede. Iako je bila zagriženi komunista, u poslednje vreme, kako kaže njen sin Jovan, sve češće pominje Isusa Hrista da joj pomogne u ovim dugim staračkim danima.
Sad spominje ISUSA da joj pomogne a pre je pljuvala po bogu i velicala crvene djavole,tako je i u mom selu bio jedan G>C.koji popu nije dozvoljavao da predje preko njegovopg dvorista kad naidje kroz selo da svesta vodicu i kuce...a kad je trebalo da krepaje crveni se setio crkve o BOGA trazio da mu pop dodje da se pokaje crveni sta je sve radio SRBSKOM NARODU...Ali pop pametan i dobar SRBIN i Vernik nije hteo da prilazi crvenom djavolu...
