Izvor: Glas javnosti, 19.Nov.2009, 02:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sanjaju krov nad glavom
Mukama Vukomira Tomovića, seljaka, nesrećnika iz Pasijeg Potoka na planini Rogozni, kraja kao da nema. Kao da se kamenjem na Boga bacao, a nije. Ni on, ni njegova deca - dvojica sinova koja su od rođenja vezani za postelju i invalidska kolica. Onomad, kad je kiša dva dana i dve noći neprekidno padala, natapala tek izidane zidove Vukomirove započete kuće u novopazarskom naselju Šestovo, zalivala temelje preteći da sve odnese, bilo mu došlo iz glasa da zakuka, kraj one svoje tuge, a nije... >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Ćutao je i trpeo, kao što ćuti i trpi već godinama, još od onog dana kad se nesrećan na Rogozni rodio... Posle se čemeran vratio u podstanarsku sobicu na Deževskom putu, na periferiji Novog Pazara, ćutao čitav jedan dan, a pluća, veli, od nekog jada samo što ne prsnu...
Na leđima do bolnice
- Poplavio podrum na novoj kući, probila voda kroz zidove, čemer jedna... Da mi je obresti koji dinar dok je još lepih dana da kuću pokrijem, da ne kisne, pa bih do neba bio srećan... Ovako, zima na vratima, kuća bez krova, zimus će zidovi da kisnu i mrznu, dabogda do proljeća da ne popadaju - veli Vukomir.
Nevolja za nevoljom sustiže Vukomira i njegovu kuću, ne godinama, već decenijama... Pre tri godine, kada ih je usred Rogozne, u sklepanom kućerku u Pasijem Potoku našao dobri čovek iz Novog Pazara, dobrotvor Hido Muratović, Vukomir i njegovi samo što nisu gladovali... U kući od blata i brvana bilo ponestalo i hrane i lekova za dvojicu Vukomirovih sinova, Predraga (32) i Ivana (22), koji su od rođenja paralizovani, prikovani za invalidska kolica...
Hido se tada, navrat nanos, vratio u Novi Pazar, zvao i molio koga je znao i koga nije... Posle se javili Stevka Stefanović iz Švajcarske, Darko Dimitrijević iz Raške, Mustafa Šehović, Asmir Dupljak, Ruždija Agušević i Milanko Mijailović iz Novog Pazara, pa su u Pasiji Potok brzo stigli paketi hrane, veš-mašina, televizor, dva kauča...
- Malo smo tada olakšali život Tomovićima, ali, sve je to bilo daleko od dobrog. Posebno što je od iste bolesti od koje boluju Vukomirovi sinovi u međuvremenu obolela i šestogodišnja Katarina, ćerka Vukomirovog trećeg sina Gorana... Pasiji Potok daleko u planini, zimi padne sneg i preko metra, Vukomir, ispričao mi je to jednom, često je sinove, kad bi im zatrebala lekarska pomoć, na leđima kroz smetove nosio sa planine do bolnice. Kasnije, za nevolje Tomovića je čuo i tadašnji predsednik opštine Sulejman Ugljanin i od njega je krenula ideja da im opština dodeli plac, pomogne u zidanju kuće, da dođu u Novi Pazar, a da zauzvrat, imanje na planini ustupe opštini - priča Hido Muratović.
U Boga se uzdaju
Ubrzo Vukomir i njegovi sa planine doselili su se u Novi Pazar u podstanarsku sobicu da čekaju završetak kuće...
- Bilo je dosta problema dok smo dobili plac. Mnogi nas zbog našeg siromaštva, valjda i zbog bolesti dece, nisu hteli za komšije. Dok je Ugljanin bio u Pazaru, sve je to nekako i išlo, pomogli su naši ljudi iz inostranstva, mnogo Novopazaraca i Srba i Bošnjaka i počeli smo radove. Međutim, kasnije, kada je Ugljanin otišao u Beograd, na drugi posao, dođe inspekcija iz opštine, hoće da nam ruše kuću... Vele, treba da platimo hiljadu evra neke komunalije, a odakle da platimo. Sinovi nepokretni, ja bez posla, živimo od nege i pomoći koju za decu dobijam od Centra za socijalni rad, a samo za lekove treba dve-tri stotine evra. Bolje da ne pričam kako živimo i kako se mučimo. U međuvremenu, menjali smo i podstanarske sobice, slabo je ko hteo da nas primi - nastavlja Vukomir.
Tek nedavno Opštinsko veće donelo je rešenje kojim je Vukomira zbog teškog materijalnog stanja, zbog sirotinje, bolesti sinova i unuke oslobodilo plaćanja komunalija.
- Ne mogu da kažem, pomogli su nam sad u zadnje vreme i gradonačelnik Meho Mahmutović i Vujica Tiosavljević i Vinko Dobrić. Sad možemo da nastavimo radove, ne preti nam više rušenje ovog što smo ozidali, ali ponestalo para - priča Vukomir svoju muku.
Osmoro Tomovića, Vukomir, njegova žena Zorka, majka Vuksa, sinovi Ivan, Predrag i Goran, Goranova supruga Marica, ćerka Katarina, i ona obolela od paralize, sada u dve podstanarske sobice tri puta tri metra sanjaju da do zime pokriju svoju kuću, istarose barem jednu sobicu i kupatilo, da jednom zanoće u svojoj kući, ne strepeći da im, kao na Rogzni, vetar odnese krov, smetovi prolome crep i rogove...
- I ovo gde sad živimo pod znakom je pitanja. Kad smo se useljavali, ja se nadao da ćemo našu kuću završiti do decembra, tako se dogovorio sa gazdaricom, sad taj rok polako ističe, da dovršimo kuću nemamo para, i meni je sad ostalo samo da se u Boga i u dobre ljude uzdam, ja drugog rešenja nemam. Nemam... Gore visoko, dole tvrdo. Šta sam mogao ja sam činio, čuvao i gajio decu, borio se sa njihovom bolešću, sa hiljadama nedalja, sad sam priteran uza zid - jetko zvuče Vukomirove reči u svojom onom jadu i čemeru.
.jpg)
