Izvor: Story, 11.Okt.2014, 14:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sanja Doležal: Život mi je stao kada mi je umro suprug
Dok broji dane do oproštajnog koncerta svog benda, pevačica Novih fosila priča kako provodi vreme nakon iznenadne smrti supruga s kojim je provela četvrt veka, kaže da joj najveću snagu daju deca Luka i Lea
Sanja Doležal, foto: Goran Anteljev, Story press
Živim, radim, maštam, ali ponekad verujem da ću se probuditi iz ovog sna – ovim rečima pevačica Sanja Doležal (51) opisuje kako se oseća nakon što se pre godinu i po dana suočila s bolnim gubitkom supruga >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << Nenada Šarića (65), bubnjara Novih fosila, koji je iznenada preminuo od posledica moždanog udara. Umesto da s voljenim proslavi svoj 49. rođendan, pevačica je na taj dan organizovala sahranu svog životnog saputnika i partnera iz grupe s kojim je dve i po decenije delila i dobro i zlo. Nakon prvobitnog šoka i neverice, Sanja je, osim u svojoj deci, ćerki Lei (17) i sinu Luki (20), utehu pronašla u poslu, a ovih dana usredsređena je na poslednje pripreme za oproštajni koncert Novih fosila koji je zakazan 25. oktobra u Sava centru.
Story: Čini se da ste pravi radoholičar ili je to tek vrsta bega od stvarnosti i suočavanja sa samim sobom?
- Volim da radim i otkad znam za sebe nije mi to bilo teško. Takođe, znam da budem sama i uživam kada imam slobodne dane. Ne bežim od stvarnosti jer sam davno naučila da se suočavam sa sobom samom.
Story: Za vas kažu da zračite entuzijazmom i pozitivnom energijom. Je li lako biti dobro raspoložen i duhovit u ovim teškim vremenima?
- Verovatno je to stvar karaktera. Pripadam onima koji veruju da posle kiše dolazi sunce, bez obzira na to koliko dugo ona padala. Istina je da se ljudi sve manje smeju jer su ih brige potopile. Kada nemaš dovoljno za osnovne stvari u životu, sigurno ti nije do smeha.
Story: Da imate vremeplov, u koje životno razdoblje biste najviše voleli da se vratite?
- Vratila bih se, barem na tren, u svoje tridesete kada sam na svet donela sina i ćerku. Ti trenuci i njihove prve godine moje su najsrećnije životno doba.
Story: Koji su vaši momenti najdublje tuge?
- Trenutak u kojem mi je stao život bio je kada je umro moj suprug.
Story: Jeste li uspeli da prihvatite gubitak?
- Sa suprugom sam provela 24 godine života, svaki dan. Teško je nekome ko nije doživeo gubitak objasniti to osećanje. Ne volim o tome da pričam jer mi još nije lako da prihvatim tu činjenicu. Živim, radim, maštam, ali ponekad verujem da ću se probuditi iz ovog sna.
Story: Postoji li lek za tugu?
- Ne znam za druge, ali za mene ne postoji. Tugu treba otugovati, isplakati se i nastaviti dalje.
Story: Supruga ste sahranili na vaš 49. rođendan. Koliko vam je to teško palo?
- Teško mi je da uopšte mislim o tim trenucima, a kamoli da pričam. Barem za sada.
Story: Šta vam je dalo snagu da nastavite napred i ne padnete u teškim trenucima?
- Snagu su mi dala moja deca. Moj sin Luka rekao je u nekom trenutku da ne tugujem za onim što neću imati, nego da budem srećna zbog onog što sam imala. To je istina i velika uteha. Imala sam prijatelja, partnera, supruga skoro 25 godina svog života. Nisam sigurna da mnogi to mogu reći za sebe.
Story: Koji savet biste uputili ženama koje prolaze kroz istu ili sličnu situaciju?
- Najteže je davati savete. Svako se drugačije bori s bolom, nema univerzalnog pravila. Vreme ne leči rane, samo naučite da živite s njima.
Story: Po čemu ćete zauvek pamtiti svog supruga?
- Po smehu. Bio je vedar, nasmejan, uvek spreman za šalu. Pamtiću naše duge razgovore i druženja s prijateljima.
Story: Verujete li da u životu postoji jedna prava ljubav, samo jedna srodna duša ili ih može imati više?
- Teško je to pitanje. Moj suprug je jedina osoba s kojom sam poželela da ostarim i da imam decu. A ljubav... Sigurno je ima mnogo oko nas.
Story: Kako se vaša deca bore s gubitkom oca?
- Svako na svoj način. Nose u sebi veliku ljubav, ali sigurno i veliku tugu. Mladi su, školuju se, život je pred njima. Svesni su da su imali divnog oca i srećna sam što smo mnogo vremena provodili zajedno kao porodica.
Story: Vaša ćerka Lea vrlo je talentovana za muziku. Izgleda da će poći stopama svojih roditelja?
- Lea je vrlo talentovana, peva, piše stihove i muziku. Sledeće godine pokušaće da upiše džez akademiju u Austriji. Ako je to njen izbor, podržaću je svakako. Luka voli muziku, ali neobavezno. On studira matematiku, to je bila njegova ljubav od malih nogu.
Story: Da li ste zadovoljni u kakve su ljude odrasli?
- Ponosna sam na svoju decu. Izrastaju u divne, dobre ljude. Samostalni su, ali mi pružaju podršku u svakom trenutku, kao i ja njima.
Story: Kažu da je čovek ono u šta veruje. U šta vi verujete?
- Verujem u dobrotu i pravdu. Mislim da je čovek izvorno dobar, ali ga okolnosti nateraju da radi nešto što ne bi trebalo. Verujem u ljubav i izreku dobro se dobrim vraća.
Story: Prošlog proleća napunili ste 50 godina. Šta to znači za vas kao pevačicu, umetnicu, a na kraju i ženu?
- To su zrele godine, tako ih zovu, a zaista su takve, možda ponekad i prezrele. Ako telo i nije više onako kao sa 20, stanje uma i duha sigurno je bolje. Kockice se slože, sve legne na svoje mesto i lakše se plovi kroz život. Kada kažem lakše, tu prvenstveno mislim na psihofizičko stanje. Kao pevačica ostvarila sam mnogo svojih snova i iza mene su lepa karijera i bogato iskustvo.
Story: Vudi Alen je rekao: Starost nije nimalo romantična i nemojte to pokušavati ako baš ne morate. Kako vi gledate na godine?
- Svaka decenija u životu može biti romantična, ružno je jedino ako čovek nije zdrav. Ali nažalost, bolest ne bira, često i mladi obole. Ako je sve u redu mentalno i fizički, svake godine su dobre. Samo su drugačiji naši prioriteti. Zamislite kada bih ja sada u pedesetima želela iste stvari kao u dvadesetima, ne bi baš bilo zgodno. S godinama s menjaju i naša razmišljanja, mi gradimo svoju ličnost celog života.
Story: Hoće li vam biti teško da se posle tri decenije oprostite od grupe, muzike i publike koncertom u Sava centru 25. oktobra? Da li to znači da sada govorite zauvek zbogom muzici?
- Suviše dramatično zvuči to zauvek zbogom. Mi smo, jednostavno, odlučili da prestanemo s javnim radom i koncertima. Novi fosili postoje već 45 godina, verujem da će naše pesme živeti još dugo. Došlo je vreme da kažemo svojoj vernoj publici doviđenja. Vrata muzici sigurno ne zatvaramo, svako od nas ima svoje projekte i poslove, ovo je dostojanstveno zahvaljivanje vremenu koje smo proveli kao grupa.
Story: Po čemu pamtite tri decenije s Novim fosilima? Možete li da izdvojite najlepše, ali i neke manje lepe momente?
- Imala sam 19 godina kada sam počela da pevam u toj grupi. Uz njih sam provela najveći deo života, mladost, zrelost. Bilo je mnogo lepih trenutaka ali i nekih tužnih, kada su nas prerano ostavili naši prijatelji, Moka i Đurđica i nažalost moj Neno. Najlepši trenuci bili su svi koncerti, putovanja, druženja s prijateljima. Kada bih sve to stavila na papir, ispala bi prilično obimna knjiga.
Story: Kako ste se osećali kao jedina devojka u bendu?
- Pre grupe Novi fosili pevala sam u tinejdžerskom sastavu Prva ljubav. Tamo sam takođe bila jedina devojka uz četiri muškarca, tako da mi dolazak u Fosile u tom smislu nije ništa promenio. Uvek sam bila ravnopravna s momcima i po odgovornostima i finansijski. Ipak, često su uskakali na putovanjima dok sam vukla teške kofere. Osećala sam se zaštićeno, ali nisam imala nikakve privilegije.
Story: Kako sa ove distance gledate na svoje profesionalne početke?
- Sva je sreća što sam bila tako mlada i potpuno nesvesna u šta ulazim. Kada je čovek mlad, ničega se ne boji. Tek sam kasnije postala svesna da sam zauzela mesto vrhunske i zrele pevačice s mnogo iskustva. Spasla me samo moja mladost i razigranost, a učila sam usput.
Story: Kad biste mogli da izdvojite jedan trenutak u tih trideset godina i ponovo ga proživite, koji bi to bio?
- Profesionalno, možda prvi koncert s Fosilima, 18. oktobra 1983. u Mariboru. Samo zato što mi je u magli. Sećam se da sam bila premrla od straha i uzbuđenja, pa bih volela da imam priliku da sa strane vidim samu sebe.
Story: Kažu da je bolje žaliti za onim što ste učinili nego za onim što niste. Šta ste hteli, a još uvek niste uspeli da ostvarite?
- Ima još mnogo stvari koje bih volela da ostvarim, na mnoga putovanja da krenem, brojne izazove da ispunim. Ne žalim i ne mislim da sam propustila neke prilike. Opet bih isto radila kao do sada, i nadam se da ću imati prilike i vremena za neke nove izazove.
Razgovarala: Milica Prelević
.jpg)
