Izvor: Story, 08.Feb.2015, 17:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Salvador Dali: Ekscentrik koji je voleo dolare
Slavni slikar Salvador Dali još je u detinjstvu rekao da će biti genije, a to je kasnije i postao.
Salvador Dali, foto: Profimedia
Poredio se sa Bogom i otvoreno tvrdio da je lud. Njegov život obeležili su gubitak majke, loš odnos sa ocem i voljena supruga Gala kojoj nije uspeo da podari dete jer je bio sterilan, što je pokušao da izleči isterivanjem đavola iz svog tela
Slavni španski slikar rođen je 11. maja 1904. kao Salvador Domingo Felipe Hasinto >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << Dali Domenek u gradu Figerasu, u Kataloniji, kao sin advokata i bankarskog službenika Salvadora i domaćice Felipe Feres. Tri godine pre njega na svet je došao njegov brat, takođe Salvador, koji je umro posle devet meseci. Kada je napunio pet godina, roditelji su ga odveli na bratovljev grob i rekli mu da je on njegova reinkarnacija, u šta je Dali čitav život verovao. O njemu je ovako pričao: Nas dvojica smo isti, kao dve kapljice rose. On je bio prva verzija mene koja nije uspela da poživi. Sa šest godina želeo je da postane kuvar, a sa sedam Napoleon. Detinjstvo je proveo družeći se sa mlađom sestrom Anom Marijom koja mu je bila ženski model.
Po prirodi bio je veoma teško dete, ali uprkos njegovom buntovničkom ponašanju, roditelji su uspeli da prepoznaju talenat u svom sinu pa su podržavali njegovo interesovanje za umetnost.
Sa deset počeo je da pohađa časove slikarstva, a kasnije je upisao i slikarsku akademiju u Madridu. U svom dnevniku tada je napisao: Biću genije i diviće mi se ceo svet. Možda ću biti potcenjen i loše shvaćen, ali biću veličanstveni genije, u to sam siguran. Iako je bio talentovan student, izbacili su ga s Akademije zbog ekscentričnog oblačenja, ali i izjave da na fakultetu niko nije dovoljno kompetentan da kritikuje ili hvali njegove slike.
- Nisam mogao da shvatim da u jednoj takvoj kvaziustanovi rade ljudi koji imaju mnogo manje talenta nego ja i da oni ocenjuju moj rad. Budalaštine! Nisam hteo da im crtam neke sramotne mrtve prirode koje svako može da uradi. Pokazao sam svoj otpor prema tom jadnom načinu tretiranja umetnosti i tih uzvišenih osećanja i ekstaze koju svaki umetnik treba da oseti dok slika, pa su mi na kraju zabranili da dolazim na časove – govorio je o periodu studiranja.
Osramoćeni otac, kome je Dalijevo izbacivanje iz škole značilo kraj njegove javne karijere, odveo ga je u Kadakes, gde se Dali potpuno predao slikanju. Kada mu je 1921. od raka dojke umrla majka, njegov otac oženio se ženinom sestrom. Iako njenu smrt nikada nije preboleo, nije se protivio očevom braku jer je izuzetno cenio i voleo svoju tetku, ali je za majčinu smrt do kraja života krivio svog oca koga je optuživao da joj nikada nije pružio dovoljno ljubavi. To je za njega bio strahovit udarac jer ga je upravo ona ohrabrivala da razvija svoje talente. Dali ju je obožavao i opisivao kao ženu koja je uspela da mrlje njegove duše učini manje vidljivim. Prvu samostalnu izložbu imao je u Barseloni 1925. godine, a iako su njegova dela u Španiji privukla mnogo pažnje, kritika ga je naizmenično hvalila i kudila. Nisu ga shvatali ozbiljno, a mnoge je iritirao i njegov čudan način života.
Godinu dana kasnije otišao je u Madrid gde je pohađao Školu lepih umetnosti San Fernando. Ubrzo posle toga odlazi u Pariz gde upoznaje svog idola Pabla Pikasa, koji je već tada od Miroa čuo za talentovanog mladog slikara. Kada su se sreli, Dali mu je rekao: Velika je čast upoznati vas, čak nisam otišao ni u Luvr. Prvo sam došao kod vas. Pikaso mu je ponosno odgovorio: Dobro ste učinili! Tokom narednih godina, dok je razvijao svoj stil, uradio je nekoliko dela pod uticajem Pikasa i Miroa. Kada ga je francuski pesnik Pol Elijar pozvao da naslika portret njegove žene Gale, on se zaljubio u nju već pri prvom susretu. Ruskinja Elena Ivanova Đakonova Gala ubrzo je ostavila Elijara i postala slikareva muza, ljubavnica i poslovni agent. Bila je 11 godina starija od njega i za Dalija, ona je bila sve.
- Na naš prvi sastanak otišao sam namazan kozjim izmetom imajući na umu da ćemo, ako me takvog primi kod sebe, biti zajedno. Iako sam smrdeo, njoj to nije bilo važno niti joj je smetalo – otkrio je kasnije. Govorilo se da je pre Gale imao aferu sa pesnikom Federikom Garsijom Lorkom, s kojim je do kraja života ostao izuzetno blizak.
Postoje tvrdnje da je Ruskinja bila prva žena s kojom je spavao, kao i da su samo nekoliko puta delili postelju. Njegovi prijatelji tvrde da joj je plaćao muške prostitutke kako bi je oni seksualno zadovoljavali, dok bi on sve to iz prikrajka gledao. Postoji još jedna teorija vezana za njegovu seksualnost. Navodno, Dali je imao fobiju od ženskih genitalija. Sama pomisao na njih, stvarala mu je strah i anksioznost pa zbog toga nisu bili mnogo intimni.
Iste godine kada je upoznao svoju idealnu polovinu, kako je nazivao Galu, njegov otac rešio je da ga se javno odrekne preko novina i to iz nekoliko razloga. Noći je često provodio u zatvoru, što je uticalo na očevu reputaciju, a posle majčine smrti nije želeo da mu se obraća sa gospodine ili tata već ga je zvao svinjo.
- Dok sam još studirao, otac mi je dao ogromnu svotu novca kako bih prestao da slikam, a ja sam sve to razdelio prolaznicima. Potom sam otišao kod njega na posao, gledao ga i masturbirao, a kada sam bacio svoj ejakulat na njega, više mu nisam ništa dugovao. On nije čak ni osoba i ne zaslužuje da živi – rekao je u jednom intervjuu.
Početkom 1934. Salvador i Gala upriličili su malo građansko venčanje, a dvadeset četiri godine kasnije uradili su to i u katoličkoj crkvi. Da je Gala centar njegovog sveta i žena koju nikad nije ni pomislio da prevari, pokazuje i činjenica da su sve do njene smrti bili nerazdvojni.
Uoči početka Drugog svetskog rata, putovali su po Evropi i na sebe skretali pažnju javnosti. Često su šetali ulicama Madrida, Pariza i Londona obučeni u najčudnije kostime, a Gala je ponekad bila i potpuno gola. Na otvaranju nadrealističke izložbe u Londonu 1936. došao je obučen u skafander, nosio je bilijarski štap i vodio sa sobom par ruskih hrtova. Dok je govorio, umalo se nije ugušio. Posle je rekao: Samo sam želeo da vam pokažem koliko sam zašao u ljudski um.
- Najsrećniji sam dok sam sa svojom Galom i kada masturbiram, to su dve stvari zbog kojih je ovaj ogavan svet ipak divan. Samo Gala i masturbacija pomažu mi da slikam i pišem, ništa drugo. Ona je prepametna i potpuno me razume. Koža joj nije zategnuta, starija je od mene 11 godina, ponekad mi je ružna, ali ipak je volim. Ona je jedino biće koje je doseglo vid života čija slika može da se uporedi sa smirenim savršenstvima renesanse. To je Gala, moja žena, koju sam nekim čudom imao sreće da izaberem – pričao je o svojoj voljenoj supruzi kojoj se divio.
Za razliku od Pikasa koji se otvoreno borio protiv nacizma, Daliju su mnogi zamerali što je ostao nem i nije želeo da se odrekne prijateljstva sa generalom Frankom. Kada je počeo Drugi svetski rat, Salvador i Gala odlaze u Ameriku gde su živeli narednih osam godina. Tamo su ga dočekali kao kralja - divili su se njegovom radu i stilu života. Izložba u Njujorku bila je okarakterisana kao prava senzacija. Pojavio se na svečanosti noseći oko vrata staklenu kutiju u kojoj se nalazio brusthalter. Iako su ga Amerikanci obožavali, on ipak nije voleo ovu zemlju. Nije ga inspirisala da stvara, mada je upravo u Obećanoj zemlji zaradio najviše novca. Bio je omiljen i u svetu advertajzinga, a njegov lik korišćen je za reklamiranje brojnih proizvoda. Zato i ne čudi što mu je pisac Andre Breton dao čuveni nadimak, anagram od njegovog imena Avida dollars, koji u bukvalnom prevodu znači pohlepan za dolarima, i često je za čuvenog slikara govorio da je kralj samoreklamerstva. Tokom boravka u SAD-u nije mnogo slikao već je pisao i tada je nastao scenario za njegov film Moontide, kao i autobiografija Tajni život Salvadora Dalija, u kojoj je otkrio kako ne može da ima decu jer je sterilan. Posle osam godina boravka u Americi, Dali i njegova supruga 1947. odlaze u Francusku, a potom se vraćaju u Španiju, gde su živeli do kraja života. Dali je u Francuskoj često odlazio kod Gabrijele Marije Berardi koja je isterivala đavola iz njega.
- U trenutku sam shvatio da smo Bog i ja isti, kao i da je Gala nastala od mog rebra, ali pošto je moja duša bila toliko umazana smradom, morao sam iz sebe da isteram đavola zbog koga sam i postao sterilan – napisao je u svojoj autobiografiji. Kada su se vratili u Španiju, počeo je da se bavi arhitekturom, televizijom, izradom nakita, pisanjem, vajarstvom... Dalijevo interesovanje za film bilo je veliko. Od rane mladosti išao je gotovo svake nedelje u bioskop. Bio je aktivan i ispred i iza kamere, a najpoznatija je njegova saradnja sa Luisom Bunjuelom u ostvarenjima Andaluzijski pas i Zlatno doba. Šezdesetih godina počinje da radi na svom Dalijevom pozorištu i muzeju u rodnom Figerasu i to je bila njegova glavna preokupacija. Tih godina postao je sasvim sigurno jedan od najuticajnijih umetnika na svetu. Iako su ga Španci kritikovali dok je živeo u Americi govoreći da se prodao za novac, polako su počeli da ga poštuju i prihvataju njegov rad, ali i način razmišljanja.
- Svako jutro nakon što se probudim iskusim najveće zadovoljstvo, a to je da sam ja Salvador Dali. Šta li će novo i lepo ovaj Salvador Dali danas postići? – rekao je ovaj umetnik koji se pored slikanja bavio i dizajnom. Kreirao je prvi logo za lizalicu Chupa Chups, a dizajnirao je i za Evrosong koji se održavao u Madridu 1969. godine.
- Moj život nikada nije bio kolotečina. Gala i ja uvek smo mnogo radili, tačnije ja sam radio, a ona mi je pokazivala grudi. To mi je bila najveća motivacija. Ponekad sam ih i mazio, a drugi put sisao, što mi je bila nagrada za dobro obavljen zadatak. Obožavao sam te naše male igre, pisao sam joj i pesme u kojima sam je mrzeo, tukao, kidao s nje odeću, grebao je i čupao, sve ono što sam želeo stvarno da joj radim, a nisam mogao – iskreno je pričao ovaj umetnik o odnosu sa svojom ženom. Imao je brojne bizarne fobije, na primer plašio se da pokazuje svoja stopala u javnosti i uvek se pojavljivao sa plaštom i štapom. Sakupljao je ljudski izmet i imao je pravu kolekciju u svojoj kući. Dobro poznati Dalijevi brkovi bili su inspirisani španskim slikarem Dijegom Velaskezom, a kasnije je otkrio da mu oni služe kao antene za komunikaciju sa vanzemaljcima. Postoji samo jedna razlika između mene i ludaka - ludak misli da je normalan, a ja znam da sam lud – iskreno je govorio ovaj umetnik koji je početkom osamdesetih godina prošlog veka bio prisiljen da se penzioniše zbog konstantnog drhtanja ruku. Bolest je toliko uzela maha da nije bio sposoban da drži četkice za slikanje. To ga je bacilo u duboku depresiju, a Galina smrt 1982. godine potpuno ga je dotukla. Ona je umrla u snu, a desilo se upravo ono što Dali nikako nije želeo, a to je da ona ode prva i ostavi njega samog. Zbog ovog tragičnog gubitka, izgubio je volju za životom i povukao se u sebe. Kada je umrla, prestao je da pije vodu sve dok nije dehidrirao i završio u bolnici, što su mnogi protumačili kao pokušaj samoubistva.
- Želeo sam da svoj um dovedem u takvo stanje kako bih mogao da pričam s njom i da se naši mikrosvetovi ponovo sretnu. Kada nisam pio vodu, mogao sam da je vidim, stajala je ispred mene tako prkosno kao što je samo ona umela, košulja joj je bila razdrljena, a desna dojka gromoglasno mi se smejala – opisivao je svoje halucinacije. Iste godine preselio se u dvorac Pubol, koji je kupio da bi ga podsećao na Galu. Pod nerazjašnjenim okolnostima dvorac se 1984. godine zapalio, a Dalija je sigurne smrti spaslo njegovo osoblje. I ova nezgoda okarakterisana je kao pokušaj samoubistva. Na nagovor bliskih prijatelja odlazi da živi u muzeju koji je lično sagradio. Posle četiri godine teške depresije, njegovo srce prilično je oslabilo pa je u decembru 1988. hospitalizovan. Dok je ležao u bolnici, u posetu mu je došao španski kralj Huan Karlos koji je priznao da je oduvek bio ljubitelj njegovih dela.
- I kralj mi dolazi na noge, lepo sam vam rekao da sam ja Bog – bila je jedna od njegovih poslednjih rečenica. Salvador Dali umro je 23. januara 1989, u osamdeset četvrtoj godini, dok je slušao omiljenu Vagnerovu operu Tristan i Izolda. Sahranjen je u svom muzeju u Figerasu, a sve što je stekao, ostavio je Španiji. Insistirao je da sam izabere zdanje koje će biti njegov muzej i gde će biti sahranjen, što je i dobio. Lično je osmislio sve u zgradi, a priča se i da je toalet spojio sa svojim grobom, tako da svako ko tu dođe i ima potrebu da vrši nuždu - to radi po Daliju.
U pismu koje je pisao poslednjih meseci, dok je još bio lucidan, oprostio se od svega što je mrzeo, a to su bili drugi ljudi.
- Tajna mog uticaja uvek je bila u tome što je ostala tajna – govorio je često ovaj umetnik čiji je moto bio Genijalnost i stav do smrti.
Piše: Milica Prelević
Izvor: Story
.jpg)
