Izvor: Politika, 28.Feb.2010, 00:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šala kao seks
Nova istraživanja su pokazala da smisao za humor, nekada potcenjivana saznajna sposobnost, u stvari zahteva ogroman napor
Smeh je sve samo ne jednostavan ili banalan detalj u našem životu, najnovija su otkrića naučnika sa evropskih univerziteta. Smisao za humor povezan je sa brojnim drugim procesima u mozgu. Da biste shvatili šalu, vaš mozak se napregne, ali kada je jednom ukapirate, zadovoljstvo ne izostaje.
Kada saslušamo vic, naš mozak radi na isti način >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kao i kada luči dopamin, odgovoran za funkcionisanje centara za zadovoljstvo. Verovatno zato uživamo u šalama, otkriva profesor na Kembridžu Din Mobs. Što je vic smešniji, aktivnost u mozgu je veća.
To je ista regija u mozgu koja je zaslužna za mnoge vidove zadovoljstva od droge, seksa do naše omiljene muzike tvrdi profesor Mobs.
Ali, radost koju osetimo kada se smejemo daleko je složeniji proces od zadovoljstva koje nam pružaju seks ili hrana.
Svaka komika ima dva dela, piše nedeljnik posvećen nauci „Nju sajentist”. Prvo je treba shvatiti, što je njena kognitivna dimenzija, a tek onda sledi dobar osećaj. Šala aktivira one delove mozga koji su povezani sa učenjem, stvaranjem asocijacija i donošenjem odluka, tvrdi Mobs.
Pol i tip ličnosti određuju koliko snažno ćemo se smejati. Žene i otvorene i emocionalno stabilne osobe uživaju u vicevima mnogo više od muškaraca i povučenih i preosećajnih ljudi.
Nova istraživanja su pokazala da smisao za humor, nekada potcenjivana saznajna sposobnost, u stvari zahteva ogroman napor mozga.
„Shvatiti šalu... izgleda kao trivijalan, intuitivan proces. Ali snimci mozga nam pokazuju da se dešava više nego što možemo i da zamislimo” kaže posle novog eksperimenta Andrea Samson sa Univerziteta Friburg u Švajcarskoj.
Tokom ovog istraživanja snimci mozga su pokazali da, dok gledamo humoristički program, smešne sekvence aktiviraju one delove mozga koji se povezuju da razumevanjem jezika i sposobnošću održimo pažnju.
Samson deli šale u dve grupe. U prvu spadaju one u kojima se karakteri ne sporazumevaju, pa čovek mora da odgonetne nepodudarnost da bi razumeo vic. Kao primer uzimaju seriju „Mućke” kada lekar u ambulanti pita Delboja: „Pušite, gospodine Troter?”, dok Del odgovara: „Ne mogu sada, hvala Vam, doktore”.
U drugu grupu spada nadrealna komika kao na primer: Dva polarna medveda sede na ivici ledene sante. Jedan medved kaže drugome: znaš, sve nešto mislim da je četvrtak.
Samson tvrdi da mozak više radi kada obrađuje prvi tip šale jer tada pravi razliku između, na primer, onoga što je lekar pitao Delboja i onoga što je Delboj razumeo kao pitanje.
Ipak, pojedinim ljudima baš nonsens priređuje veću zabavu. Samson otkriva da je reč o osobama koje stalno traže nova iskustva, žele nove senzacije i stimulanse kroz umetnost, putovanja ili neuobičajen životni stil. Oni će se pre nasmejati nerealnoj priči o polarnim medvedima.
Nestvarne šale kod njih aktiviraju deo mozga koji znamo kao hipokampus.
„Hipokampus je poznat po obradi novih stimulansa” objašnjava Samson.
Nonsens nema razrešenje i može se tumačiti na više načina zbog čega je bliži ljudima sa izraženom potrebom za novinom i originalnošću. Sledeći korak za naučnike je da preko humora istraže i depresiju jer se zna da je kod depresivnih ljudi prekinut sistem pružanja zadovoljstva.
J. Stevanović
[objavljeno: 28/02/2010]
