Izvor: Politika, 14.Jul.2014, 09:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sabajle u balonu
Pre desetak miliona godina vulkan Ersijez potpomognut sa još dva manja promenio je lični opis predela u blizini Kajzerija, pa je svojevremeno taj ambijent bio kao stvoren za snimanje „Ratova zvezda”, a danas ga znatiželjni putnici gledaju i iz vazduha
Da ustajemo u četiri ujutru i letimo balonom? Zvučalo je čudno baš kao što nestvarno izgleda i Kapadokija koju je eto trebalo da u ranu zoru vidimo odozgo, sa šesto–sedamsto metara visine. U stvari sabajle, ako bismo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << poštovali jezičko nasleđe naših domaćina. Prepuna neobičnih stena i udubljenja, kao da je neoprezno zalivena malterom ili je „iskrojio” neki klinja igrajući se u pesku, svojevremeno je filmadžijama bila idealan ambijent za snimanje filmova – „Ratova zvezda” i onog drugog o avanturama Indijane Džonsa. Ako su „Ratovi zvezda” dočaravali neku daleku budućnost na prostoru nastalom nekada davno u srcu Anadolije, onda se i baloni kao izum savremenog doba tu dobro uklapaju. Godinama radoznali putnici dolaze da vide neobične predele a kako im ga pokazati nego iz vazduha: tako se vidi kao na dlanu.
Budilnici su odzvonili kako treba, pospani beogradski novinari ulaze u minibus koji dolazi po znatiželjne letače, a već iznervirani vozač pokušava da ubrza one koji su se uspavali. Čovek bi „kvikli, kvikli”, a pošteno rečeno: šta je koji minut gore-dole u odnosu na desetak miliona godina kada se razgoropadio vulkan Ersijez Dagija i napravio karambol od kapadokijskog reljefa. Oni baš detaljno upućeni, dakle geolozi, insistiraju i na doprinosu još dve susedne planine, Hasan i Melendiz, mada, bilo kako bilo, okolina je, dakle, tu nekada davno okovana i lavom i kamenjem i peskom. Meko porozno kamenje vremenom se predavalo eroziji, voda prodirala u stene praveći otvore i lukove, a onda je vetar učinio ostatak posla. Čvršće stene su opstajale na vrhovima kao tamne kape i šeširi, nalik na našu Đavolju varoš, s tim da u takozvanoj Ljubavnoj dolini ima baš nekih perverznih oblika pa su kumovi bili nadahnuti da jednom od predela nadenu odgovarajuće ime. U vrtu silnih prirodnih skulptura svako gleda ono što mu se sviđa, a mi žurimo da se ukrcamo u korpu balona.
Čaj pre poletanja
Sve znamo: posadu čini 20 takvih pospanih kao što smo mi, plus pilot. Letećemo do 700 metra visine i više, ako vetar dozvoli, oko pola sata. Dok momci spremaju balone za poletanje uduvavajući vazduh u njih, a šarene ogromne lopte na boku još leže na zemlji, turistima su na stolovima posluženi mafini, čaj ili kafa. „Turist siter”, to jest vozač koji nas je dovezao do poletišta (ili bolje rečeno poljane pune balona), nadgleda gde smo, da nas kad kucne čas za ukrcavanje pozove u korpu i svakog rasporedi tamo gde treba. Princip ukrcavanja je „skoči, naskoči, preskoči ogradu i uskoči”. Dolazi sledeći momak i daje nam papir da se potpišemo, valjda da letimo na sopstvenu odgovornost. Onda dotrčavaju fotografi, svako da odradi svoj deo posla, i to kasnije naplati.
Sada su svi pogledi uprti u pilota Nedžada Uksuza koji deklamuje šta moramo da radimo pri sletanju i traži da probamo da po komandi čučnemo, jedni drugima u krilo ako smo gabaritniji, samo da glava ne štrči iznad korpe. Proba uspela, opet stojimo i gledamo oko sebe dok polećemo. Iz plinskih boca, a nečim nalik na „pištolj” iz koga se toči gorivo na pumpi, Nedžad uduvava plamen u otvor balona i mi se odlepljujemo od tla.
Za njega je sve to uobičajeno, pa rado priča sa nama. Kaže da pet i po godina radi taj posao, pre toga je 23 godine proveo u turskoj vojnoj avijaciji, penzionisao se i prešao na balon u „Kaja Kapadokija balone”.
– Najvažnije je uhvatiti dobar pravac, a, kao što vidite, u stalnoj sam vezi sa drugim kolegama u balonima u blizini da bismo uskladili visinu i bili dovoljno udaljeni jedni od drugih zbog bezbednosti – pokazuje nam motorolu iz koje malo-malo priča neki od Nedžadovih kolega. – Evo, za dva minuta smo se popeli na 163 metra, ići ćemo i iznad 610...
Iako letenje u balonu košta 240 evra, iz korpe primećujemo da je to posao kojim se bavi mnogo njih. Sivilo ogromne bašte prepune skulptura neponovljivih oblika razbija na desetine šarenih balona... Pitamo Nedžada koliko ih je, ipak, on to bolje zna.
– Jutros je uzletelo 92 balona, drže ih različite firme, a ova za koju ja radim ima 13 korpi. Osnovana je kao porodični biznis 2005. tada sa dva balona sa vrućim vazduhom. Rastao je broj balona i kompanija, ali, pazite, jedan veliki košta oko 130.000 evra kada ga kupujete – govori iskusni pilot, shvatajući da nije na odmet i malo reklame, pa pominje balone visoke bezbednosti, obložene posebnim materijalima, prve takve u Kapadokiji, da u zavisnosti od tarife imaju standardne, privatne, deluks i komfor letove, što znači one od stotinak do 250 evrića i da su od pre četiri godine napravili veliki korak napred osnivanjem trening ogranka koji obučava pilote za balone, odakle god da dođu.
Ako se nekome u korpi i vrtelo u glavi od visine, nama je od količine evra koji su tako sabajle uleteli u džepove onih koji su odlučili da znatiželjnim putnicima pokažu slikovito stvarni izgled i veličinu reljefa koji su nasledili. Ne mogu da gaje tu kupus ili kukuruz, ali mogu da pokazuju veličanstvene i zagonetne kule i podzemne gradove.
Dakle, u svaki balon stane 20 putnika, svaki plati 240 evra, pa tako 92 balona. Oho-ho-ho, 440.000 evra... Lete od aprila do oktobra, s tim što Nedžad ističe da se zbog vrućine samo u aprilu i oktobru može podizati balon i ujutru i uveče zbog gledanja izlaska ili zalaska sunca. Čim otopli tokom dana, od ulaska u balon nema ništa. Dakle, sad shvatamo što smo ranili u četiri – tada je još hladovina. Spavalice nikada neće ući u balone nad Kapadokijom, kakav podvig nas još bunovnih.
Zemlja lepih konja
Za one koji u skladu za pomenutim brojevima vole egzaktne podatke, Kapadokija je region koji se prostire na približno sedamdeset kilometara kvadratnih, između današnjih gradova Nevšehira – na zapadu, Urgupa – na istoku i Avanosa – na severu. Najviša tačka u regionu – Učisar. Kapadokija je dobila ime po iranskom narodu Kapadočanima. Prvi put je spomenuta u šestom veku pre nove ere u velikim trojezičnim natpisima dvojice persijskih vladara, Darija Velikog i Kserksa Prvog. U natpisima se spominje kao Katpatuka, što na je persijskom značilo „zemlja lepih konja”.
Pre nego što je postala persijska pokrajina, Kapadokija kao da nije postojala, nema nikakvih zapisa, crteža, čak ni legendi. Tek su moderna naučna istraživanja otkrila kako i kada su se ovi ’zagonetni krajolici’ formirali. Do njih se stiže iz Kajzerija, gde avioni sleću, a posle sedamdesetak kilometara vožnje autobusom po odličnim putevima (eto kako pišu oni koji stalno imaju na pameti Ibarsku magistralu!).
Malo tamo, malo ovamo, njiše se korpa, škljocaju mobilni telefoni i fotoaparati, lava je stvarno čudo napravila svuda ispod, pa onome ko do pomenutog Kajzerija provede gotovo dve hiljade kilometara u avionu tih nekoliko stotina metara visine i nije baš nešto posebno. Mada saznajemo kasnije od vodiča da su se dva balona prošle godine sudarila, jedna korpa se na žalost po jednog Brazilca nakrenula, ali da ne glumimo katastrofičare.
Nedžad najavljuje da će da nas prizemlji. Prvi pokušaj nije baš uspeo jer smo se približili putu na kome baš ne bi bilo zabavno duže stajati. Vetar nas je poneo dalje, pilot dodaje još plamenih jezika u unutrašnjost balona i on se podiže. Dve ekipe u kombiju, a svaka ima zadatak da nas dočeka, na različitim mestima, vraćaju se u auto i velikom brzinom hitaju ka potencijalnom mestu našeg sletanja. Jedni levo, drugi desno, zaprašilo se po poljani, mi dobijamo zadatak da opet čučnemo u korpu. Ovaj put uspešno, oni momci iz kombija hvataju debele konopce i vuku korpu da „tresne” o podlogu, vezuju ih za branike, a putnici lagano staju na noge i gledaju kako bi preskočili iz korpe na tlo.
Domaćini nam otvaraju šampanjac (onaj za dečje rođendane, ne brinite), nazdravljamo, Nedžad Uksuz nam potpisuje sertifikate kao dokaz da smo leteli (ime prepisano sa onog spiska koji smo pre poletanja potpisali) i svakog proziva da mu tu šarenu diplomu uruči.
Sa imenom autora ovih redova baš i nije imao sreće, ali da ne ispravljamo ono čime su se celog dana posle zabavljale kolege iz drugih redakcija.
U stvari i nije čitavog dana jer kada nas je minibus ponovo dovezao na početak, pred naše sobe u nekim katakombama (u skladu sa čitavim predelom), svi smo pohitali u krevet. Da se naspavamo do deset i doručkujemo ko ljudi. Poput onih što nisu ni videli balone.
Rajna Popović
objavljeno: 14.07.2014.
