Izvor: Politika, 24.Jul.2011, 00:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sa Teslom u svet
Naukom se bavi profesionalno, a privatno je okružen umetnošću…
Kada je razmišljao o svojoj profesiji, Vladimir Jelenković je sebe zamišljao kao čoveka koji će se baviti istraživačkim radom u nekom institutu ili projektovanjem hemijskih postrojenja. Zato je i diplomirao na Tehnološko-metalurškom fakultetu u Beogradu. Ipak, ostao je u nauci, ali na drugačiji način. Tvorac je savremenog koncepta televizijskog naučnog programa, čija se fizionomija formirala i uspešno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << razvijala tokom osamdesetih i devedesetih godina proteklog veka.
U tom periodu, kao autor i urednik, u nekoliko televizijskih stanica realizovao je ciklus emisija, intervjua, kontakt programa i serija naučno-popularnog žanra, među kojima su „Eks libris”, „Radost saznanja”, „Ruđer Bošković – građanin Dubrovnika i sveta”, „Naučni forum”, „Nikola Tesla – nestrpljivi genije”… Posvećen aktuelnostima iz nauke i tehnologije, 2003. godine osnovao je i časopis „Saj Tek” i bio njegov glavni i odgovorni urednik naredne dve godine, a nakon toga, postao je direktor Muzeja „Nikola Tesla”.
Čitav njegov život, pa i karijera su, kaže Vladimir, kao holivudska priča, a posebno poglavlje posvećeno je gimnazijskim danima.
– S ponosom ističem da sam maturirao u Petoj beogradskoj gimnaziji 1969. godine. U njenom najbližem okruženju nalazila se „Poslednja šansa”, mesto naših najdražih okupljanja uz gitaru, gde smo proveravali ko je uspešnije „skinuo” neke od tada popularnih hitova Bitlsa, Rolingstonsa, Enimalsa, Dilana, Donovana... Preko puta glavnog ulaza u gimnaziju stajala je i čuvena, za nas pomalo nepoželjna zona – kafana „Grk”. Treća tačka tog, samo nama znanog trougla, bio je „Taš”, koji smo najviše posećivali zimi, odlazeći subotom i nedeljom na najčuvenije beogradsko klizalište sa svojim prvim ljubavima – priseća se naš sagovornik i nastavlja da evocira uspomene iz srednje škole.
– Profesori su bili strogi, a izgleda da najbolje pamtimo one koji su od nas tražili više od ostalih i često nam zagorčavali školske dane. Danas je sigurno da su upravo oni ti koji su imali značajan udeo u formiranju naših ličnosti. Jedan od njih je legendarni čika Duško, koji je od „gradskih kretena”, kako nas je često oslovljavao na časovima fiskulture, „gvozdenom disciplinom” stvorio dobre gimnastičare, košarkaše, a posebno rukometaše. Nama dragi predavač bio je i profesor Baltić, zvani Balta, koji je nadahnutim predavanjima na časovima psihologije i logike, uspeo da nas navede da počnemo da razmišljamo o sebi i suštinskim životnim stvarima. Pre nekoliko godina susreo sam profesora Mihaldžića, koji nam je predavao matematiku i nacrtnu geometriju. Ispostavilo se da sam ja pripadao prvoj generaciji u njegovoj karijeri, a moja ćerka Lana – poslednjoj. „Da li sam bio suviše strog?”, upitao me je iskreno i zabrinuto, jedan od najdobronamernijih i najobjektivnijih profesora koga smo ikada imali – sentimentalan je Vladimir.
Na privremenom radu u inostranstvu
Tu svoju generaciju najvernije bi mogao da opiše poredeći je sa generacijom iz serije Srđana Karanovića „Grlom u jagode”, samo što su u odnosu na njih malo „dodali gas” tom slobodarskom duhu, uključujući se u jedan planetarni zamah, obojen seksualnom revolucijom i pokretom za svetski mir, koji je usledio krajem rata u Vijetnamu. To je bilo vreme i kada je proputovao svet kao autostoper i sa drugarima leti odlazio u Švajcarsku na privremeni rad. To je, kaže, bio već ustaljen sistem da studenti idu u tu zemlju i zapošljavaju se u fabrikama, gde su mogli da zarade pristojan džeparac, prihvatajući se poslova koje niko nije hteo. Dobro se seća da je on na ruke dobio nekoliko direktorskih plata za samo mesec dana rada, farbajući sisteme za flotaciju uglja.
Njegovu ranu mladost obeležio je još jedan lep trenutak.
– Dok sam išao u gimnaziju, počeo sam da sviram i pevam i, sa njih petoro (među njima je i Suzana Mančić) osnovao akustičarsku grupu „Trag”, usred ozbiljne konkurencije, kakve su bile grupe „Suncokret”, „S vremena na vreme”, „Lutajuća srca”... Na žalost, troje je otišlo na drugi svet i to je ono što stavlja gorku pilulu u toj predivnoj priči. Imali smo probe u „Dadovu”, za nekoliko predstava smo pisali i kompozicije, nastupali smo i na televiziji, snimili prvu ploču i sve je izgledalo da ćemo napraviti veliki uspeh. Pošto smo se popeli visoko na diskomeru „Studija B”, pozvani smo da gostujemo u, tada kultnoj emisiji, „Od doručka, do ručka” – kaže Jelenković.
– Od tog trenutka život je počeo da nam kroji drugačije sudbine. I meni se dogodio potpuno neočekivani zaokret. Kad su me tada čuli, bilo je: „Ovaj bi mogao da bude radijski čovek”. Zamolili su me da snimim glas, da bih počeo da čitam vesti. Međutim prošlo je dva, možda i tri meseca da me više niko nije zvao. Kad, u julu, taman se spremam na godišnji odmor, zvoni telefon. Mislio sam da je u pitanju šala, a u stvari, to je bio početak moje novinarske karijere – pripoveda svoju ličnu istoriju iz vremena Slobe Konjovića, Marka Jankovića, Spomenke Jović, Zorana Milosavljevića, Đoke Vještice, Duška Radovića...
U toj ekipi Vladimir Jelenković je imao čast da mu Duško Radović ukaže poverenje da uređuje „Kulturni kalendar”.
– Duško je poštovao ono što sam radio. Iako je bio sklon tome da se vrlo surovo odnosi prema saradnicima, naravno na jedan krajnje intelektualan i profesionalan način, nas dvojica smo bili u posebnom odnosu vrlo visokog međusobnog respekta. Mada je, moram da kažem, a to svi i znaju, bio jedan veliki namćor i uvek je nešto pućkao u izrazu lica, Duško Radović je apsolutno duh van svake serije. Iz takvog čoveka su, eto, izlazili najbolji biseri – govori s poštovanjem.
Izlet u softversku industriju
Najveći deo Vladine karijere, ipak, vezan je za naučni program Televizije Beograd.
– To je jedan izuzetno uzbudljiv i dinamičan period. Zahvaljujući stečenom iskustvu, postao sam najmlađi urednik naučnog programa. Potpuno sam promenio koncepciju i razbio dotadašnja kruta shvatanja da jedino informativni program treba da putuje po belom svetu. Išao sam na varijantu – naučni program na licu mesta. Takav program pratio je stvarnost, čija je suština da se tehnološki razvoj i ključ pozitivnih kretanja bazira na naučnom razvoju i uvek smo bili tamo gde se zaista nešto kapitalno dešavalo. Međutim, tada smo nezadovoljno gledali i mislili da može mnogo bolje, a sada vidim koliko je produkcija bila sjajna – ocenjuje.
Sedamnaest godina radio je na televiziji, a onda je postao jedan od direktora u predstavništvu američke softverske kompanije „Oracle korporejšn” i počeo da se bavi softverskom industrijom. To ga je odvelo u Nigeriju, gde je bio generalni direktor ogranka jedne kalifornijske firme TST i tu je stekao jedno vrlo ozbiljno i bogato menadžersko iskustvo. Kad se vratio sa tog neočekivanog odlaska u crnu Afriku, osnovao je svoj list pod nazivom „Saj Tek”, kao pandan svetskim časopisima koji se na popularan način bave naukom.
Deca nastavila njegovim tragom
Baš dok je razmišljao o sudbini tog lista, kao prava uteha, stigao je poziv da bude direktor Muzeja „Nikola Tesla”. Tako nešto nije mogao da odbije, jer se, radeći u naučnom programu, Teslom bavio sa vrlo velikim ambicijama.
– Želeo sam da napravim četiri serije o četiri velikana, koja je započela Ruđerom Boškovićem, a trebalo je da se nastavi Mihajlom Pupinom, Milutinom Milankovićem i – Nikolom Teslom. Emitovali smo samo jednu epizodu, a onda je počeo rat. Ta serija bi bila snimana na svim eks-Ju prostorima koji su imali dodirnih tačaka sa Teslom, onda i u Budimpešti, Strazburu, Parizu, Pragu i naravno u SAD-u, gde je boravio i gde je stvarao. Nikada neću prežaliti što nisam realizovao svoju najsvetiju ideju! – iskren je.
Mada to kaže u šali, ali ovo radno mesto je možda i najdinamičniji i najinspirativniji posao koji je radio u karijeri, iako je očekivao da će na radiju i televiziji, pa i u softverskoj industriji, koja ga je vodila po čitavoj planeti, biti dinamičnije.
– Pokazalo se da je Nikola Tesla neko ko je apsolutno građanin sveta u svakom pogledu. Interes za njega je sve veći i verujem čvrsto da smo i mi u tome pomogli. Za ovih pet godina, izdali smo više od trideset najboljih mogućih knjiga koje su bazirane na toj njegovoj zaostavštini, koja je zaista jedinstvena, organizovali oko sedamdeset izložbenih postavki na četiri kontinenta u dvadesetak zemalja širom sveta, digitalizovali kompletnu građu, promenili postavku muzeja... Mi smo jedan od malobrojnih muzeja koji je uspeo da stvori i sopstvenu konzervatorsku laboratoriju, tako da i sami možemo da čuvamo tu arhivsku građu nemerljive vrednosti, od značaja za istoriju čovečanstva, a i za budućnost, inače pod zaštitom Uneska – podseća.
Povodom 155. godišnjice rođenja ovog genijalnog naučnika i pronalazača, Muzej je početkom ovog meseca gostovao u australijskom gradu Pertu. Odmah posle Australije (u organizaciji Međunarodnog odbora bratimljenih gradova Čikaga i Beograda i generalnog konzulata Srbije), u izložbama „Teslin čudesni svet elektriciteta” i „Fotografije iz Teslinog albuma”, koje će biti postavljene u Nejvi Piru, najpoznatijoj i najlepšoj čikaškoj turističkoj destinaciji, smeštenoj na obali jezera Mičigen (od 6. do 28. avgusta), moći će da uživaju milioni turista iz celog sveta. Pretpostavljam da će poseta biti fantastična i raduje me da smo, posle toliko gostovanja na svim kontinentima, eto, prvi put i na tlu Sjedinjenih Američkih Država. Kroz tu izložbu Teslu vraćamo tamo gde je stvorio sve svoje ključne izume – s ponosom ističe direktor Jelenković.
-------------------------------------------------
Vratiće se korenima
U formiranju Vladine ličnosti otac je ostavio upečatljiv trag.
– Njegova deviza je bila: najvažnije je da mirno spavaš. Nije se previše mešao u moje odluke, ali kada je došao taj ključni momenat – upis na fakultet, posavetovao me je, ako hoću da ga poslušam, da se ne bavim agronomijom i politikom. Bio sam začuđen, jer je to upravo ono čime se sam bavio! On je bio predratni inženjer agronomije, generalni direktor Poljoprivredne banke, pa direktor jednog Poljoprivrednog kombinata, pomoćnik ministra za poljoprivredu, zatim savezni poslanik u više mandata...
– Rođen sam u Beogradu, a u Zaječaru su moji koreni po tati, od čukundede. Tamo postoji vrlo lepa kuća na jednom proplanku nedaleko od Zaječara. To mesto budi u meni lepu nostalgiju na vreme detinjstva. Posadio sam lešnike i orahe, tako da sam se na taj način obavezao da ću u nekim budućim penzionerskim danima tamo boraviti mnogo češće.
Inače, Jelenkovićeva supruga Divna je magistar slikarstva, a deca su muzičari. Sin Peđa je više u duhu metalik zvuka, dok se ćerka Lana potpuno posvetila orguljama.
---------------------------------------------------------------------
Majstor za čorbast pasulj
Kultna stvar za mene i suprugu je odlazak na Palilulsku pijacu jednu malu, kamernu pijacu. To traje više od trideset godina svake subote, eventualno nedelje. Moja supruga je fantastična u kuhinji. Sprema najbolja, najkvalitetnija i najzdravija jela. Nisam jedini koji tako misli. Naši gosti su oduševljeni njenim improvizacijama. I ja sam majstor za određene stvari, za čorbast pasulj, gulaš i neke makrobiotske specijalitete, recimo, a kad imamo priliku za dvorišne sedeljke sa prijateljima, onda je to dobar roštilj.
Dana Stanković
objavljeno: 24.07.2011.
