Izvor: Glas javnosti, 17.Jun.2009, 16:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
S kamerom kroz oblake
Dimitrije Dadić (33), sportski padobranac beogradskog kluba „Feniks“, vratio se početkom nedelje iz Malog Lošinja u Hrvatskoj, gde je minulog vikenda održano prestižno međunarodno takmičenje snimatelja i fotografa, koji svoje video i foto zapise prave upravo tokom slobodnog pada.
U konkurenciji 80 iskusnih padobranaca-snimatelja iz Italije, Nemačke, Slovačke, Austrije, Hrvatske i Slovenije, Dimitrije je, kao jedini predstavnik Srbije, osvojio čak dve nagrade-najsjajniju za >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << petominutni, montirani video-zapis iz vazduha i drugo mesto u kategoriji fotografije napravljene tokom skoka. Još prepun utisaka vezanih za gostoprimstvo domaćina, organizaciju, lepotu mora nad kojim su lebdeli i način na koji su padobranci, tokom takmičenja, funkcionisali kao prava mala komuna, Dimitrije odaje da nije bilo dovoljno samo skočiti padobranom i škljocnuti. Jer, stručni žiri, u kom su, pored „skakača“, sedeli i vrsni fotografi, pri ocenjivanju je posebno obraćao pažnju upravo na kadar i kvalitet prizora uhvaćenog fotoaparatom ili kamerom...
- Svaki skok prati izvesna doza uzbuđenja, mozak radi velikom brzinom, sve se analizira, proračunava... Prvi pogled u bezdan izaziva osećaj uzvišenosti, a napuštanjem letilice, vrtoglavom brzinom ti se pred očima smenjuju slike odlazećeg helikoptera, ljudi, katkad i pokojeg oblaka... Tada ulaziš u jedan drugi svet, gde važe drugačija pravila. Osećaš vetar na kom ležiš, postavljaš telo naspram tog vetra, upravljaš njime, osećaš superiornost nad prirodom, jer snagom uma dostižeš nešto za šta, u principu, nisi predodređen. A, kad uz to još treba da brineš i tome na koju ćeš stranu krenuti da bi uhvatio što zanimljiviji kadar, to onda zahteva dosta koncentracije. Moraš mnogo bolje da letiš, kontrolišeš padobran, ali i da istovremeno razmišljaš o svetlu, poziciji... Nije neizvodljivo, samo ti treba malo više umeća i želje. Na kraju, uglavnom presude oštro oko i dobra ideja - priča Dadić, koji tokom sedmogodišnje padobranske „karijere“ za sobom ima više od 400 skokova.
Sumirajući impresije iz Malog Lošinja, Dimitrije posebno hvali dobru organizaciju, zahvaljujući kojoj, ni ove godine, nije bilo nikakvih kritičnih situacija, povreda, padova...
- Dok je trajalo takmičenje, bilo je organizovano oko 50 letova, skakalo se iz turboleta L410, a istovremeno je „na posao“ kretalo i po 20 padobranaca. Tokom dana smo kretali sa visine od 4.000 metara, dok je, poslednje večeri, bio organizovana posebna poslastica za skakače - skok sa 5.000 metara, oko pola osam, pred zalazak sunca... Te fotografije su mi, nekako, najdraže - punog srca priča Dadić.
Mnogo je, kaže, prizora koji su ga, onako u padu, ostavili bez daha, bilo da je reč o osmehu kolege padobranaca koji se probija kroz oblake, ili o ponekom mističnom zalasku sunca... Ipak, nikada nije zažalio kad tokom skoka pri sebi nema fotoaparat.
- Kad skačem bez fotoaparata, to je onda opuštanje, skok samo za mene. Onako, za dušu. Padobranom sam prvi put skočio pre devet godina, a onda ubrzo shvatio da je reč o sportu koji ne poznaje granice. Prosto, volim da skačem iz svega što leti... Strast prema fotografiji je došla kasnije, pre pet godina, pa sam posle i taj deo svoje ličnosti rešio da usavršim u Rusiji i Americi-priča Dimitrije Dadić, čovek koji je, s kamerom prikačenom na kacigu, dosad učestvovao na brojnim državnim i međunarodnim takmičenjima.
