Izvor: Story, 01.Mar.2015, 18:51 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Roman Polanski: Večiti begunac od đavola
Legendarni reditelj Roman Polanski, čiji su filmovi odavno deo istorije sedme umetnosti, ponovo je na meti američkog tužilaštva.
Roman Polanski, foto: Profimedia
Zbog obljube maloletnice od pre 38 godina, dva puta bio je u zatvoru i jednom u kućnom pritvoru, a čak je isplatio i traženu odštetu porodici tadašnje žrtve Samante Gajmer koja je danas u šestoj deceniji
Vreme je relativna kategorija i zahtev za ekstradiciju legendarnog filmskog stvaraoca >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << Romana Polanskog (82), koji su Sjedinjene Države nedavno uputile Poljskoj zbog seksualnog uznemiravanja maloletnice od pre 38 godina na žurki kod Džeka Nikolsona, to najbolje potvrđuje. Ovaj osamdeset dvogodišnji reditelj i dalje uzburkava javnost kad god se pomene njegovo ime. Lični život ovog čoveka dinamičniji je, uzbudljiviji i na momente dramatičniji od njegovih filmova za koje je nagrađivan najvećim svetskim priznanjima. Kao šestogodišnji Jevrejin bežao je od nacista u okupiranoj Poljskoj i gledao kako mu oca odvode u ozloglašeni Mauthauzen, a majku u Aušvic. Posle rata, pred komunističkom cenzurom pobegao je u Ameriku.
Drugu suprugu s kojom je koristio LSD, satanisti su mu ubili nožem dok je bila trudna. Bio je u vezi sa Nastasjom Kinski kada je ona bila tinejdžerka i to samo nekoliko godina pošto je bio optužen za seksualno iskorišćavanje maloletnice. Zbog toga je u dva navrata bio u zatvoru i jednom u kućnom pritvoru, a prema sudskoj odluci, porodici te devojke platio je oko 604.000 dolara odštete. I za sve to vreme snimao je filmove koji su dobijali Oskare, Cezare, Zlatne palme, Zlatne medvede i druga najprestižnija filmska priznanja. Vreme je relativno, misli i sam Polanski kome čitavog života neka potera dahće za vratom.
Rođen je 1933. u Parizu, ali njegova porodica vratila se u Krakov kad je imao samo tri godine. Romanov otac, poreklom Jevrejin, bio je slikar i vajar, a njegova majka Ruskinja imala je ćerku iz prvog braka. Oboje su bili agnostici, zbog čega se Polanski kasnije izjašnjavao kao ateista, a možda i zbog toga što jednostavno nije imao vremena za detinjstvo. Invazija nacističkih trupa brzo ga je okončala.
Već sa šest godina morao je oko ruke da nosi belu traku sa plavom Davidovom zvezdom. U školu je išao samo nekoliko nedelja, a onda je jevrejskoj deci zabranjeno pohađanje nastave. Kao dečak koji tek gradi svoju sliku sveta, Roman je bio svedok getoizacije svih krakovskih Jevreja u zatvorene gradske četvrti, a potom i njihove deportacije u koncentracione logore.
- Sećam se da sam bio kod bake u poseti i naslutio šta će se desiti. Isprva mi nije bilo sve potpuno jasno i gledao sam kako ljudi prestrašeno beže u svom pravcima. A onda sam video zašto se ulice tako brzo prazne. Nemački vojnici terali su neke žene. Umesto da pobegnem kao ostali, imao sam potrebu da gledam. Jedna starija gospođa na začelju grupe nije mogla da sustigne ostale. Nemački oficir gurao ju je nazad u kolonu, ali ona je pala i tada se u njegovoj ruci iznenada pojavio pištolj. Začuo se prasak i krv je počela da izvire iz njenih leđa. Potrčao sam u najbližu zgradu, stisnuo se u smrdljivo udubljenje ispod nekih drvenih stepenica i satima nisam izlazio odatle. Od tada imam neobičnu naviku da stiskam pesnice toliko jako da mi se na dlanovima pojavljuju žuljevi. Takođe, jednog jutra probudio sam se i shvatio da sam se pomokrio u krevet - ispričao je Polanski jedno od svojih najranijih sećanja
Roman Polanski gledao je i kako mu oca odvode u logor. Dok se krio od nacista, video ga je u dugoj koloni koju su sprovodili nemački vojnici. Pokušao je da mu se približi i upita ga šta se dešava, čak je uspeo da mu se primakne na nekoliko koraka. Otac ga je ugledao i u strahu da ga ne opaze vojnici, na poljskom samo procedio kroz zube: Gubi se!
Rat je preživeo pod imenom Romek Vilk, uz pomoć poljskih katoličkih porodica. Radi mimikrije, išao je u crkvu i učio da recituje molitve. Ipak, u nekoliko navrata desilo mu se da bude deo sadističkih vojničkih igara poput vežbe gađanja, tokom koje su pucali u njegovom pravcu. I filmski kritičari i psiholozi koji su se kasnije bavili istraživanjem Romanovog rediteljskog rada, slažu se da je takvo odrastanje teskobnom atmosferom obojilo njegove filmove. Kristalno jasna sećanja na ovaj period verovatno su zaslužna za Oskara, Zlatnu palmu i druge nagrade koje je pola veka kasnije osvojio njegov Pijanista.
Kad se rat završio, otac je uspeo da ga pronađe, ali majka je ubijena u logoru.
- Posle rata, kad se moj otac vratio iz logora, još sam verovao da je majka živa i da će se jednog dana vratiti. Čuli smo da je deportovana u Aušvic i mislim da on tada nije znao da je ta grupa u kojoj je ona bila odvedena direktno u gasne komore.
Detinjstvo je bilo gotovo i nije bilo mogućnosti da se bilo šta popravi.
- Sećam se odnosa sa ocem pošto se vratio iz Mauthauzena. Ponekad je sedeo sa drugim logorašima i onda bi evocirali uspomene na strahote koje su preživeli. Na primer, on je papirom od džaka u kojem se držao cement previjao rane da bi sprečio njihovu infekciju. Koristili su ga i da se preko noći u njega uviju kako bi se sačuvali od buva. Nisam voleo te priče, a najmanje one o kažnjavanju - priznao je Polanski kasnije u jednom intervjuu.
Ipak, tokom rata desilo se još nešto što je bilo presudno za njegov dalji život: ljubav prema filmu. Pored pijace, mali Roman je kroz bodljikavu žicu krišom na velikom platnu gledao propagandni materijal koji su Nemci puštali.
- Bio sam opčinjen, mada su se prikazivali samo nemački vojnici, njihovi tenkovi i povremeni antijevrejski slogani.
To je, prema njegovom priznanju, jedino lepo što je mogao da vidi tih godina. Nije mu smetalo čak ni to što su one koji su tako nešto gledali, njegovi sunarodnici zvali svinjama.
I posle rata gledao je filmove, u školi ili lokalnom bioskopu ne žaleći džeparac koji bi dobio. U svojoj autobiografiji, to je objasnio ovim rečima:
- Vremenom, to je preraslo u nešto mnogo više od zabave i postalo moja apsolutna opsesija. Bio sam hipnotisan svim što ima veze sa filmovima, ne samo onim što se dešava na platnu, već i kompletnom aurom koja ih okružuje. Voleo sam svetleći pravougaonik platna, snop svetla koji se kroz mrak probija od projektora do njega, čudesnu sinhronizaciju zvuka i slike, čak i prašnjavi miris sedišta. Više nego bilo čim, bio sam fasciniran samim procesom nastanka filma.
Polanski se upisao na poljsku Nacionalnu filmsku akademiju, gde je diplomirao u roku. Narednih godina sarađivao je sa legendarnim Andžejom Vajdom, a onda, posle nekoliko početničkih ostvarenja, snimio je Nož u vodi, koji je nominovan za Oskara kao najbolji strani film. Ovaj međunarodni uspeh otvorio mu je vrata svetske kinematografije pa se 1962. godine preselio u London. Pre nego što će otputovati, dve godine bio je u braku sa Barbarom Kvjatkovom, glumicom koja je igrala u dva njegova ostvarenja.
- Moraš živeti u komunističkoj zemlji da bi zaista razumeo koliko to loše može da bude. Onda istinski ceniš kapitalizam - izjavio je Polanski ne sluteći da će jednog dana iz Obećane zemlje pobeći nazad u Evropu.
Nakon pet godina provedenih u Londonu, gde je snimio film Repulsion koji je oduševio i publiku i kritiku, više nije mogao da odoleva zovu Holivuda koji je tada bio gladan ekscentričnih evropskih autora. Preselio se u Ameriku, a njegov holivudski debi bio je psiho-horor Rozmarina beba, kontroverzno ostvarenje koje je uzburkalo javnost. U ono vreme to je predstavljalo poželjan marketing, ali kako će se ispostaviti koju godinu kasnije, istovremeno je inspirisalo mentalno labilnu sektu Čarlsa Mensona na jeziv zločin.
Polanski je tada bio u braku sa poznatom američkom glumicom Šeron Tejt koja je bila u osmom mesecu trudnoće. Roman je zbog posla otputovao u London i kada je završio sve obaveze, rešio je da ostane još nekoliko dana, što se ispostavilo kao kobno.
U noći 9. avgusta 1969. godine, Čarls Menson poslao je Lindu Kasabijan sa još tri člana svoje sekte da provale u vilu Romana Polanskog i Šeron Tejt. Oni su upali, vezali glumicu i nekoliko njenih prijatelja, a potom ih na smrt izboli noževima. Tejtova je imala 16 uboda. Njenom krvlju ubice su na zidu napisale reč svinja. Linda Kasabijan, koja danas ima nešto više od šezdeset godina, bila je zadužena da čuva stražu. Na izdržavanju doživotne kazne, ona je pristala da ispriča šta se desilo te kobne večeri.
- Videla sam ženu u beloj haljini, svu krvavu. Vrištala je, dozivala majku i molila za život svog nerođenog deteta. Ugledala sam Keti kako je bode nožem. Razmišljala sam da li da uđem u kuću, ali shvatila sam da će nas, ukoliko ne budem čuvala stražu, sve pobiti. Sela sam u auto i čekala da se sve završi.
Da li uopšte treba zamišljati kako se Polanski osećao kada je saznao šta se desilo tokom njegove produžene posete Londonu?
- Naravno da postoje fantazije o osveti! Da sam našao ikog od njih nakon tog događaja, momentalno bih ga ubio, ali tu je i glas razuma. Uvek sam se protivio konačnoj kazni, a tada sam bio direktno suočen sa pitanjem: da li ovi ljudi treba da budu konačno kažnjeni? Šta bih time dobio? Za svet, to je bio događaj, a šta je sa mnom? Moja ljubav više nije tu. Kakve veze ima kako je uzeta od mene, da li je umrla od raka ili infarkta? Kad nekog izgubiš, izgubio si ga. Okolnosti doprinose tragičnosti događaja, ali samo za one koji posmatraju spolja, ne i za one koji u tome učestvuju - objasnio je jednom prilikom Polanski.
Ironijom sudbine, Čarls Menson na čelu ima istetoviran kukasti krst. Isti onaj simbol koji je ubio Romanovu majku.
- Jednostavno, o tome više ne mislim. Morao sam da dođem do trenutka kada ću prestati da razmišljam o svojoj ličnoj tragediji. Prijatelji su mi govorili da se moram vratiti poslu, ali u tim trenucima bio sam nesposoban za rad. Jedina stvar koja zaista donosi olakšanje jeste vreme, ništa drugo. Nedugo posle toga sreo sam se sa svojim prijateljem koji je psihijatar. Rekao mi je da će morati da prođu barem četiri godine dok ne počnem ponovo normalno da funkcionišem. Tada mi je to izgledalo kao strašno dug period, ali ispostavilo se da je trebalo mnogo duže. Ne znam kako je mogao toliko da pogreši - rekao je Roman u jednom intervjuu.
Polanski je posle nekoliko godina ipak počeo da radi i 1974. godine nastalo je njegovo verovatno najznačajnije ostvarenje, film Kineska četvrt sa Džekom Nikolsonom i Fej Danavej. Iako su se upoznali pre toga, Džek i Roman su na snimanju postali nerazdvojni prijatelji. Rezultat ovog druženja nije bilo teško predvideti: nakon tragičnih događaja, jedna od stvari kojima ljudi pribegavaju jesu poroci, a Nikolson je već tada bio poznat po svom raskalašnom životu. Posedovao je upravo onu vrstu strasti prema uživanjima koja je Polanskom u tom trenutku bila potrebna, što je lepo, ali stranputica ipak vodi isključivo u ambis.
Iako okolnosti samog događaja oko napastvovanja nisu do kraja razjašnjene, čak ni u knjizi koju je žrtva pre nekoliko godina objavila, ono što činjenično stoji jeste to da je na jednom foto-šutingu kod Džeka Nikolsona, Roman Polanski obljubio trinaestogodišnju Samantu Gajmer.
Džek i njegova tadašnja životna izabranica Anđelika Hjuston potvrdili su na sudu da se to desilo, mada prisustvo maloletnice na žurki nisu objasnili. Optužnica protiv Polanskog imala je šest tačaka. Prva je bila nelegalni seks i zbog toga je poslat na šestonedeljno psihijatrijsko posmatranje u državni zatvor u Kaliforniji. Kad je izašao, avionom je otputovao u Evropu. Takođe, sud je izrekao i novčanu nadoknadu za porodicu Gajmer, ali nju je Polanski izmirio u kratkom vremenskom periodu. Iako američke vlasti nisu izdale zvaničnu poternicu, Polanski više nikada nije kročio na tlo Sjedinjenih Američkih Država.
Kada su pitali Džeka Nikolsona šta misli o tome, on je pokazao da se nije odrekao svog prijatelja:
- Znao sam da taj čovek neće reći: Jao, bože, ovo me je uništilo, ne mogu da radim. To ne postoji u njegovom rečniku. Sigurno se neće predati, što ne znači da nije svestan težine situacije. Ali, Roman nikad nije bio neko ko će dopustiti da ga nešto ograničava. On je genije! - besneo je Nikolson.
Slično je reagovao i sam Polanski kad su ga godinama kasnije pitali kako bi izgledalo njegovo stvaralaštvo da je kojim slučajem ostao u Holivudu:
- To je kao da me pitate: Kad bi imao brata, da li bi on voleo sir?
Osim osećaja da ga neko progoni, Romanu je povratak u Evropu, odnosno preseljenje u Pariz, doneo i nešto lepo: mladu i neodoljivo atraktivnu Nastasju Kinski. Pričalo se da je njegova romansa s ovom tada osamnaestogodišnjom glumicom počela na snimanju filma Tes, ali mnogo kasnije, u jednoj ispovesti nemačkom Špiglu koja ga je u više navrata dobrano iznervirala, on je priznao da je ljubav u vreme snimanja već bila gotova.
- Imao sam isključivo profesionalan odnos sa većinom glumica, praktično sa svima osim Emanuele (njegove sadašnje supruge - prim. aut.), Šeron i možda Nastasje. Nastasja i ja više nismo bili zajedno kad sam snimao Tes. Ne, postojale su samo dve žene u mom životu.
Polanski nije prestajao da snima, a zajedno sa filmovima uglavnom idu i glumice. Roman je 1985. na kastingu za Pirate, visokobudžetnu komediju koja će se pokazati kao najveći promašaj u njegovoj karijeri, upoznao Emanuelu Signer, što je bio najveći pogodak u njegovom emotivnom životu. Tih dana planirao je da sa Dominikom Besnerom, kasting-direktorom filma, obiđe striptiz klubove Pariza u potrazi za glumicom za jedan ženski lik. Dominik mu je preporučio jednu mladu francusku manekenku bez filmskih ambicija koja je imala malu ulogu u Godarovom Detektivu. Polanski je momentalno odgovorio: Dovedi je.
- Bio je to najbolji posao u celoj Dominikovoj karijeri. Komično je što sam sadašnju suprugu upoznao preko kasting-direktora, ali to sa filmom nije imalo nikakve veze jer za nju nije bilo uloge - pričao je kasnije Polanski kroz smeh.
Ipak, posle ih je bilo. Signerova je igrala u Frantiku, Gorkom mesecu, a potom i u Veneri u krznu.
Venčali su se 1989. i dobili dvoje dece. Ćerka Morgana ima 22 godine i studira glumu u Londonu, a sin Elvis šesnaest. Iako je u svojim memoarima Roman by Polanski iz 1984. godine napisao: Sumnjam da ću ikada više biti u stanju da živim s nekom ženom jer, bez obzira na to koliko je pametna, komunikativna, vedra i prilagodljiva mojim raspoloženjima, nehotice počinjem da je poredim sa Šeron, Emanuela je sve promenila.
Ali, kod Polanskog ne može sve da bude u redu.
Švajcarske vlasti uhapsile su ga 2009. godine kako bi ga izručile Sjedinjenim Američkim Državama. Dok su diplomatski i pravni pregovori trajali, Roman je prvo bio u zatvoru, a potom i u kućnom pritvoru u Gštadu, u kući u kojoj je boravio nakon ubistva Šeron Tejt. Baš kao da je protagonista nekog od svojih klaustrofobičnih filmova. I dalje je radio.
- Koliko ga je to promenilo kao stvaraoca? Nimalo - otkrila je tad Emanuela. - Dobar je i talentovan kao što je uvek i bio. On je skoro legenda ili je to već postao, teško mi je da to kažem pošto mi je muž. Roman je takav kalibar reditelja kakvih je malo u svetu. A da li se promenio kao osoba? Nije, samo je postao malo osetljiviji, što je lepo.
Kasnije je pričala:
- To je bio samo trenutak, pre i posle toga sve je bilo normalno. Uostalom, svako ima uspone i padove.
Nakon toga Polanski je ponovo oslobođen. Gajmerovoj, koja je u međuvremenu napisala i izdala knjigu o onom što je s njim i posle njega proživela, izvinio se putem mejla, a dve godine kasnije, u dokumentarcu Roman Polanski: Filmski memoari, to izvinjenje predstavio je javnosti: Ona je dvostruka žrtva - moja i žrtva medija, rekao je u tom filmu.
Ali, ništa još nije gotovo. Pre dve nedelje Poljska je od Amerike dobila zahtev za ekstradiciju kontroverznog reditelja koji tamo trenutno snima film o čuvenoj aferi Drajfus.
- Je li to duh begunca? Pobegao sam od nacista iz jevrejskog geta, a potom i od komunističke diktature, bežao sam od progona. Možda nije trebalo da uteknem ni iz geta – sarkastično je odreagovao Polanski u svojoj devetoj deceniji.
Piše: Igor Karanov
Izvor: Story
