Izvor: Glas javnosti, 21.Okt.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Robinson iz Drešnice
Do njegovog doma nema puta. Samo se on snalazi na planini Cerovici koju poznaje kao svoj džep. Ipak, u posetu mu ponekad svrate šumski radnici ili poneka snaša koja nabasa na njega u potrazi za šumskim plodovima.
Mice iz Drešnice, kako ga svi zovu, ili Milija Stojanović (67), obožava Platona, a čita Šopenhauera i Frojda, na čiji rad ima mnogo primedbi. Omiljena literatura su mu i ruski klasici, što u sredini u kojoj živi izaziva samo podsmeh. NJegova duga seda kosa i brada >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << takođe odudaraju od uobičajenog, pa je on, da ne bi bio trn u oku, otišao u planinu, gde je, kako kaže, pronašao utočište. Neostvarena ljubav takođe je doprinela njegovoj osami.
- U prirodi, daleko od ljudi koji znaju da budu zlobni, pronašao sam duševni mir, a u ruskim klasicima sebe - započinje neobičnu životnu priče Mice, uvijajući dugački brk.
Žubor rečice, koja protiče ispod njegove kućice, koju je napravio na ogromnoj bukvi, za njega je najlepša muzika. Divlje životinje su mu najbolji prijatelji. Samoću ne oseća, jer tada razmišlja o mnogim stvarima, koje je pretočio u svoju životnu filozofiju.
DRUGARSTVO SA VEPROM
Pre neku godinu Mice je dobio na poklon prase da ga prihrani i zakolje. Međutim, on se toliko zbližio sa njim da ga je zadržao. Već odrasli vepar je svuda išao za njim.
Desilo se da je Mice morao poslom da svrati u zgradu opštine u Blacu, a vepar ga je čekao na stepeništu, na zaprepašćenje portira. Kad je Mice izašao, vepar je krenuo za njim. Isto je bilo i u kafani. Mice vepra nije mogao da zakolje već ga je poklonio.
PRAVDA ZA SVE
Micetov brat od strica Milan Stojanović (72) kaže da je on veoma hrabar čovek.
- Mice je kao dete puno čitao. Kada mu dopadne neka knjiga pod ruku, on pobegne od kuće i ne vraća se dok je ne pročita. Mnogo je pismen i bistar, a u vojsci je dogurao do vodnika. Stalno je tražio pravdu za sve. Voli prirodu, a posebno životinje - priča Milan.
ZALUTAJU ŽENE
Po Micetovoj filozofiji, najprivlačnije žene su one od 35 godina i starije. One su kao prelepi poljski cvet koji žudi da bude omirisan.
- Znaš, kad šetaš poljem i naiđeš na takav „cvet“ ne možeš da mu odoliš, a pupoljak samo posmatraš i čekaš da procveta. Bilo je dosta takvih „cvetova“, ali nije naišla ljubav, zato sam još uvek sam. Žene izgleda vole drugačije muškarce, a ja sam im ovde u planini idealna prilika. Zato često kad idu u berbu šumskih plodova „zalutaju“ do mene - priča Mice ljubavne avanture
Život nije milovao Miceta, a tome je verovatno doprineo i sam. Seljaci kažu da je „mnogo pismen i bistar“ i da mu je „knjiga udarila u glavu“.
- Kada sam se zamomčio, zaljubio sam se u jednu devojku, ali ona me nije htela, već se udala za bogatijeg. Strašno sam se razočarao, ali i shvatio da za sirotinju nema pravde. Pokušavao sam ja sve do svoje četrdesete godine da živim kao i moje komšije. Zapatio sam i tridesetak ovaca, ali nije išlo - objašnjava Mice.
Rešen da nešto promeni u svom životu, rasprodaje stoku 1985. godine i odlazi u svet, gde je proveo 15 godina. Najviše u Makedoniji, gde je čak i radio kao portir u jednom građevinskom preduzeću. Tamo je ponovo osetio ljubav i živeo sa jednom ženom skoro dve godine.
- Nije nam išlo pa me ostavila. Još jedno razočarenje. Ponovo mi žena ranila srce i još više pojačala žudnju za prvom ljubavi. Vratio sam se u rodno selo, pokušavajući da pronađem mir.
Mir nije pronašao, ali je naišao na podsmeh i zlobu. Doživeo je da su ga iz jednog blačkog kafića izbacili, smatrajući da je on sa dugom sedom kosom i bradom prosjak. Iako je video da se ne uklapa u sredinu koja živi uobičajenim životom, nastavlja po svome, a mir pronalazi na drvetu u deset kilometara udaljenoj planini.
Citirajući nekog Grka „nijedan dan bez poteza“, Mice objašnjava da svakog dana uradi bar nešto, makar iseče osušenu granu na drvetu.
- Gorki kaže „Na praznom licu i ogrebotina je ukras“ - citira Mice gledajući me pravo u oči, valjda da vidi da li sam razumeo i ko mu je sagovornik. Gorkog i starog Grka sam možda i shvatio, ali Miceta... Posle dužeg razmišljanja razumem i njega jer svi mi ponekad želimo da pobegnemo od svega samo nemamo hrabrosti, a ovaj mudri čovek je ima.
Zamišljam njega na tribini, na nekom elitističnom mestu u Beogradu gde bi zasenio sve svoje sagovornike. Tamo da, ali u selu Drešnica gde je sva filozofija na vreme poorati, zasejati, pobrati, napasti stoku i uveče popiti po neku rakiju, on se ne uklapa, a neće da se menja. Odlučio je da živi sam kao stari panj, ali je srećan.
- Najvažniji je duševni mir i ljubav. Ako toga nema, čovek ne živi - kaže on.
Život u planini može da bude surov, ali Mice nikad nije imao problema. Ipak, zbog hladnoće i velikih snegova, zimu provodi u svojoj staroj kući u selu, koju je nasledio od oca.
- Čim prođe Đurđevdan, ja u planinu. Hranim se šumskim plodovima, voćem, ribom i rakovima koje rukom uhvatim u rečici. Hleb mesim u crepulji ispod sača. Preko leta sakupljam pečurke, šipurke i šumske jagode, pa deo prodam i uvek imam nešto novca. Meni mnogo i ne treba - objašnjava Mice i dodaje da puno pešači i da je zbog toga vitalan.
