Izvor: Glas javnosti, 02.Jul.2008, 09:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Roba teška, život još teži
Dušan, Ivica i Marko Lukić iz Petlovače već godinama žive otkupljujući staro gvožđe, bakar ili neispravne televizore, akumulatore i tučane peći, od Loznice, preko Valjeva i Obrenovca do Šapca, Novog Sada i Beograda. Od novca koji zarade preprodajući otpad hrane višečlane porodice, žive život večitih putnika i ne skidaju osmeh sa lica koja otkrivaju njihovu druželjubivu ćud i veštinu dobrog cenkanja „sa mušterijama“.
- U rodnoj Petlovači nas svi znaju kao braću >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Lukiće, a već smo raširili krug poznanika po celoj Mačvi, Podrinju i Jadru. Svi nas poznaju, pa kada naiđemo i ako nemaju šta da nam prodaju, ljudi nas zaustave da pogledaju šta smo sve sakupili. Nekada iz kamiona vadimo otkupljenu robu pa je poklonimo nekome kome „baš takav deo fali“ da nešto popravi - kaže Ivica Lukić, zadužen za vožnju kamiona.
Najstariji Dušan kaže da bez ovog posla ne bi imali od čega da žive, da se svakodnevno muče, nailazeći ponekad i na neprijatnosti, ali da su se već privikli i da im ovakav posao odgovara.
- Dvanaest godina otkupljujemo staro gvožđe. Najčešće smo u Loznici jer tu uvek nakupimo dosta robe. Da izviniš, ovde ima najviše otpada, ali su ljudi dobri i često nas posluže pićem ili hranom. Pravi domaćini se uvek pohvale dobrom domaćom rakijom, a mi, koji ne vozimo, ponekad volimo da se okrepimo lekom od šljive ili džanarike - priča Dušan, ne skidajući osmeh s lica, uz zahvaljivanje što se neko setio i o njima da napiše koji red u novinama.
Otkupljenu „robu“ Lukići preprodaju na otpadima u Bogatići ili Šapcu, a kako kaže Marko, trude se da je prodaju po što višoj ceni.
- Svaki dinar nam je važan, a otkupljivači takođe žele da što manje nama plate. Ko više plaća, tamo i teramo. Kada otkupljujemo od ljudi, otpad gledamo da što manje platimo ili da ne platimo ništa. Najbolje je kad ne moramo da platimo ili kad nas ljudi još i časte što smo im oterali krš iz kuće ili dvorišta - kaže Marko.
Poneko im, kažu Lukići, pokloni poluispravan televizor koji završava kod TV mehaničara kojima uvek zatreba neki ispravan deo. Desi se da dobiju i akumulatore za automobile koji „drže i po pet-šest dana“, ali sve u svemu najviše zarađuju od „težine gvožđa ili bakra“.
- Zaradimo tek toliko da preživimo i da imamo za hranu i cigare. Ostane nam između 100 i 150 evra mesečno, baš kao da radimo kod privatnika u firmi. Mučimo se, ali može da se preživi. Na sreću, imamo kamion, mada imamo i automobil, ali ono bez čega ne bismo mogli je zaprežno vozilo. Imamo konje pa, kada je kriza za naftu, mi ih upregnemo i idemo s njima u otkup - kaže Dušan, pozdravljajući se sa Lozničanom od kojeg je „otkupio“ kazan starog bojlera, gomilu gvozdenog otpada, a gratis dobio „sonijev“ televizor sa ispravnim ekranom.
- Naći će se kupac i za to. Svaka roba ima svoga kupca - poručuju braća Lukići krećući dalje u biznis reklamirajući se iz „tamića“:
„Danas u vašem gradu, a sutra u Beogradu i Novom Sadu...“
