Izvor: Politika, 02.Okt.2015, 08:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Reči mudrosti, pravde i nade
Advokati zastupaju klijente pred sudom ili ih vode kroz zakonske procedure, retki su oni koji besplatno dele pravne savete preko radija, a samo je jedan koji ih još „začini” stihovima, izrekama i poukama
Tačno u osam sati i deset minuta, svakog ponedeljka, srede i petka, slušaocima „Beogradske razglednice” radija Studio B obraća se advokat Borislav Borozan… i tako već godinama. U tih desetak minuta, koliko traje njegovo učešće u popularnom jutarnjem programu ovog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << beogradskog radija, on svojim pravnim savetima pomaže onima u nevolji, a svima ostalima oplemeni dan lepim stihovima ili pametnim izrekama.
Izuzetnu popularnost u široj javnosti je upravo i stekao tim „biserima mudrosti” čiji je, kako se čini, nepresušni izvor. U razgovoru za „Politikin Magazin” kaže da je, kad mu je bilo godina koliko je sad njegovom mlađem sinu Lazaru, advokatskom pripravniku u očevoj kancelariji, ispred sebe poređao pravne knjige i – antologiju poezije. Tek tako „naoružan” je bio spreman da se upusti u predstojeće sudske okršaje. Jedva je čekao priliku da protivnike zbuni i porazi ne samo svojim besprekornim poznavanjem zakona i pravnim umećem, već i talentom da „kao iz rukava” citira čuvene pesnike, ali i sam, na licu mesta, svoje obraćanje besedi – u stihovima.
Na radio ga je, međutim, doveo prst sudbine.
– U ranim sedamdesetim godinama u štampi se pojavio časopis „Nada”, glavni urednik je bila vrsna novinarka Buba Mišić. Pokrenula je rubriku „Besplatni saveti advokata”. Izbor je nakon razgovora i procene spreme, znanja i umešnosti, sa nas desetak pao na mene. Da odluka nije bila pogrešna, pokazala su brojna pisma čitalaca – priseća se Borozan.
Dogodilo se da je 1974. sa Studijom B postignut dogovor da u vremenu od 9 do 10 časova izjutra pojedini novinari, a najčešće Nada Mijatović i Dragana Vlahović, na radiju razgovaraju o sadržaju „Nade”, a potom bi Borozan uživo odgovarao na pitanja slušalaca.
– Često se dešavalo da me, pored nezaboravnog Đoke Vještice, sa pažnjom slušaju iza staklene pregrade i tadašnji direktor i osnivač Studija B Dragan Marković i neponovljivi pesnik, Duško Radović, Petar Marš. U to vreme ovaj radio je imao svog advokata, mog prijatelja i kolegu Strahinju Kastratovića. Ponekad bi me, zbog zauzetosti, zamolio da ga zamenim, onda je to postalo učestalije, te sam ga na kraju sasvim i odmenio, na obostrano zadovoljstvo. Do današnjeg dana poštovanje prema njemu ostalo je isto. A saradnja sa Studiom B još traje,sada sa izvanrednim i požrtvovanim novinarom Veljkom Pajovićem – navodi naš sagovornik.
Posebnu zahvalnost duguje, kako ističe, kolegi Borku Simonoviću, sad pokojnom, koji ga je učio „da bude okrenut u pravom pravcu, ukazujući da bitka nikada nije izgubljena, dokle god se čovek bori”.
– I sad prenosim drugima taj savet: nikad ne treba odustajati, očajavati, jer svaki je poraz samo druga strana pobede. I kad nam se učini da nema izlaza iz neke situacije, ako je dobro proučimo, pojaviće ih se barem četiri – poručuje Borozan.
A kakve savete od njega najčešće traže slušaoci?
Kakvo vreme – takva i pitanja
Borozan primećuje da, posle toliko godina u kojima se trudio da pomogne ljudima dajući besplatne savete, sad već može njihova pitanja da rasporedi i sa distancom, na istorijski način, sagleda određene zakonitosti, koje se pojavljuju periodično.
– Postojalo je vreme kada su mi najviše postavljali pitanja koja su se odnosila na dodelu stanova u društvenoj svojini prema rang listama u njihovim preduzećima. Potom su ljudi bili zabrinuti zbog preterano jeftinog otkupa stanova i eventualnog oduzimanja tih stanova. Kasnije su se ti stanovi prodavali, pa su interesovanja bila usmerena na kapitalnu dobit. Zatim je došlo doba za pitanja vezana za razvod, podelu imovine, starateljstvo nad decom i alimentaciju. Posle se pojavilo mnogo pitanja u vezi s raznim porezima, taksama, a onda su na red došli radnici i njihovo čekanje otpremnina u preduzećima gubitašima… – nabraja.
Bilo koja nova pojava u pravnom životu, objašnjava naš sagovornik, uzrokovala je novu vrstu pitanja, pa ih je on ponekad obrađivao kao zajedničku temu, kojom je na jednostavan način ljudima razjasnio o čemu je reč. Tako je, na primer, bilo sa javnim beležnicima, pa sa privatnim izvršiteljima.Danas mnogi stariji ljudi pitaju o prinudnim naplatama, jer ma koliko bili uredne platiše, dešava im se da nemaju od čega da plate svoje obaveze, i dugovi se nagomilaju.
– Teško je čitati pisma koja sadrže ljudske sudbine, a meni se uglavnom preko radija obraćaju oni koji nemaju novca ni savet da plate. Dva su momenta najteža: kada ljudi izgube svoje najbliže, pa mi se obraćaju očajni od bola,i onda kad upadnu u najteže siromaštvo i nemaju parani za lekove, ni za obuću, ni za hranu. Naravno da sam prihvatao da besplatno zastupam neke teške slučajeve, a čak ni kada se troškovi naplate, nisam zahtevao nadoknadu od takvih klijenata. Dešavalo se da me se oni kojima dobijem spor posle i ne sete, ali ima i onih koji ne zaboravljaju – kaže poznati advokat.
Retko je imao neprijatnosti sa slušaocima, ali je bilo dosta slučajeva da neko kome je već pomogao počne svakodnevno da mu dolazi u kancelariju, da bi postavio „samo još jedno” pitanje.
– Određene dane i sate izdvojim za pitanja slušalaca,i tada sam posvećen samo tome.To radim u slobodno vreme, tako da moja praksa zbog ovog besplatnog angažmana ne pati. Normalno, postoje vrlo slični predmeti u mojoj praksi i u onome što me slušaoci pitaju – primećuje Borozan.
Mostarac u Beogradu
Njegova spremnost da sasluša i pomogne, i kao čovek i kao advokat, i sklonost da pravdu, pravičnost, čast i poštenje uvek stavi na prvo mesto, iznad paragrafa i profita, potiču iz lične i porodične sudbine.
Borislav je rođen u Mostaru, kao osmo dete Dušana iDesanke. Osim njega, do danas su pretekli Desimir, Mileva i Radmila, a Svetozar, Stevan, Mara i Smilja više nisu među živima.
– Malo pamtim iz tog doba, najviše smeha i igara svojih braće i sestara, dvorište, nar, smokvu, prostranu kuću obraslu lozom, mirise i šum Neretve. Sve to ogrnuto ljubavlju nežne majke i brigom strogog oca.
A onda, u trenutku, sve se to prekinulo. Iz najuže porodice 32muške glave pale su u prvoj noći ratnog vihora. Pobeći od tog vremena, od onoga što se tad dešavalo, isto je kao pobeći od sebe samog – smatra Borozan.
Od svih nedaća koje su njegovu porodicu nakon toga zadesile, priznaje, većinu je zaboravio,i prava je sreća što su dani provedeni u logoru Caprag, a kasnije izbeglički dani u Svilajncu, za njega postojali najviše u pričama roditelja i dosta starije braćei sestara.
– Posle Svilajnca nastanili smo se u maloj kući u Sinđelićevoj 5 u Beogradu. Odatle sam se upisao u Osnovnu školu „Filip Višnjić”,a potom u Osmu beogradsku gimnaziju. Bilo je to odrastanje u nemaštini, ali u porodici obasjanoj ljubavlju i radošću, jer smo ostali svi zajedno – priseća se Borislav.
Njegovi roditelji su, ističe, umeli da podnose nesreću, hrabro su joj išli u susret, osećajući da je bolje čoveku da izgubi svoje pravo, nego svoj ponos.
– Znali su da je propalo imanje, sve što su posedovali, ali da mi nismo propali, te da se poraz i pobeda voze na istim kolima. Učili su nas da onaj ko ne može da oprosti drugima, ruši most preko koga i sam mora da pređe. Ne verujem da su roditelji mogli da zaborave, ali najbolje što su nama mogli dati bilisu oni sami. Kao primer i putokaz kojim su nas usmerili ka poštenju, strpljivosti, veri i ljubavi, vrlinama koje će nam pomoći da nas život bude u našim rukama – ponosan je Borozan.
Ono što je poneo od roditelja, preneo je posle na svoju današnju porodicu, koju čine supruga Milica, stariji sin Igor – docent na odseku Istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu,i mlađi sin Lazar – pravnik, očev pripravnik i „naslednik” struke. Kći Larisa je poginula 1989. godine u saobraćajnoj nesreći. Imala je 19 godina.
– Učim sinove da im niko i ništa ne može doneti sreću, osim njih samih, ako upravljaju svojim umom. Govorim im da je potrebno da slušaju da bi naučili, i da se mudrost rađa iz grešaka sa kojima se treba suočiti. Upućujem ih, a naročito Lazara, da će pomoći onome kome je pomoć potrebna, samo ako zračeljubavlju, mirom, strpljenjem, ljubaznošću, dobrotom i samokontrolom. Prenosim im da ne zaborave da ugled vredi više od novca, da se klone gordosti, požude, lenjosti, zavisti, gneva i pohlepe – veli Borozan.
A kako se on sam odlučio baš za studije prava?
– Generacija muškaraca stasalih u drugoj polovini pedesetih godinaprošlog veka žurile su da osete i trčale da dožive miris zemalja kulturne Evrope, na svaki način pokušavajući da dosegnu ono što je na Zapadu. Moji drugovi i ja ni po čemu se nismo mogli isticati, ni privući pažnju i simpatije devojaka toga doba. Za kafane u Skadarliji nismo imali novca, ni za čajanke u „Mažestiku”, ni za modernu odeću. Glavna ulica, od kafane „Ruski car” do poslastičarnice „Snežana”, danas je to Knez Mihailova ulica, za mene je bila „prevelika”. Tako suočen sa stvarnošću, bez mogućnosti izbora, ostalo mi je samo čitanje knjiga. Do ruku mi je tako došla „Konstitucija careva Leona i Anatemija”, posvećena advokatima, te Volterova misao „Kad bih se ponovo rodio, hteo bih da budem advokat”. Ona me je duboko dotakla i danas mi se čini, odvela do odluke da upišem Pravni fakultet. Nikada se nisam pokajao – tvrdi naš sagovornik.
Pesnik u duši
Branio je, kaže, pravo i pravičnost, istinu i moral, rečima koje su mu se lako krunile, iskazane na ročištima, kroz misao, činjenice i gledišta, tako da je kod kolega i sudija, bez obzira na mladalačku gordost i samoljubivost, ostavljao utisak bistrine, lakoće u govoru i pameti.
– Put nije bio jednostavan, bilo je toliko toga i lepogi teškog. Ipak, kad god sam nastojao da ono teško podnesem, to se pretvaralo u lepo. Nisam dopuštao da ostanem zarobljen u lošim mislima. Prihvatao sam neprihvatljivo i umom, ljubavlju i zahvalnošću odbijao da se zadržavam na bolovima iz prošlosti. Baveći se ovim poslom, shvatio sam da ne postoje veliki i mali slučajevi, teški i laki, baš kao što nema malih i velikih ljubavi, ni male ni velike sreće, nema male krađe, ni malog rata, ni prestupa, ni malog poštenja. Svi su podjednako važni i za sve njih, nagrada za učinjeno, bila je prilika da se učini još više – smatra ugledni advokat.
Da bi vredeo, karakter mora biti sposoban da ostane čvrst, nepokolebljiv u svetu svakodnevnog rada, iskušenja i teškoća, poručuje Borozan.
– Nema tačno određenog puta do uspeha ili neuspeha. Na pitanje „zašto su neki uspeli, a drugi nisu?” odgovor je „uspeće oni postojani i istrajni” jer svaki posao, pa tako i advokatski, traži čitavog čoveka. Kada se radi sa voljom, oduševljenjem, ne postoji pravo na uspeh, on je zagarantovan.
Svih ovih godina, trudio sam se da ne budem nezadovoljan svojim položajem, trudio sam se ili da popravim prilike svog života, ili da popravim svoje duševno stanje. Prvo nije bilo uvek moguće, a drugo je skoro uvek bilo u mojoj vlasti. Oprezan sam prema krajnjim pohvalama i krajnjim pokudama, ne smatrajući da sam od prvih manji, a od drugih veći, da ne bih poleteo bez krila i da se ne bih poništio bez nade – poetski će Borozan.
Na isti način se izražava i o svojim budućim planovima, što dosta jasno upućuje na to da pesnik u njemu nestrpljivo čeka da najzad preuzme primat nad pravnikom: „Podsticaj već odavno postoji, brojni nagovori, želje samih klijenata i saradnika. Pisani tekstovi uredno su složeni, čekaju neko svoje vreme… A da li će ono i doći? Verovatno, jer ako sreća ne može biti savršena i apsolutna na zemaljskom planu, možda se možemo izuzetno približiti tome da izrazimo svoje unutrašnje svetlo i postanemo što srećniji i spokojniji.”
-----------------------------------------------------
Šta posle penzije?
Obično svi volimo početke, te ih proslavljamo, a opiremo se završecima i pokušavamo da ih odložimo. Naš otpor prema kraju potiče velikim delom od nesposobnosti da shvatimo da smo samo delić nezamislive celine. Zaboravljamo da svaki kraj nosi seme početka, asa ovim saznanjem manje bola bismo osetili na putovanju kroz životne cikluse.Tako će biti i onog trenutka kad budem završio svoj posao:posle svih ovih godina u službi ljudi ili istine, neće biti tuge već radosti što ću svoju kancelariju predati u ruke sinu, sa željom da u svemu bude bolji od mene. A ja ću biti kraj njega da ga podsećam na večite reči koje su i mene nadahnjivale kroz život i profesiju,sa stranica knjige „Konstitucije careva Leona i Anatemija” iz 469. godine: „Ne treba misliti da se za naše carstvo bore samo oni koji se služe mačevima, štitovima i oklopima, nego i advokati, jer bitku vode i zastupnici u parnicama, koji bedemima svoje slavne reči, svima onima koji se nađu u nevolji, brane nadu u život i potomstvo.”
-----------------------------------------------------
Neostvarene želje
Mnogo šta sam želeo, a da nisam znao odakle to u meni. Sanjao sam da postanem slikar, divio se neobičnim građevinama i njihovim tvorcima, žudeo za poezijom, živeo sa ruskim klasicima, sakupljao starine. Potonje je počelo slučajno, dok sam bio još mlad advokat. Hteo sam da se predstavim kao znalac u „salonu” čuvene kolekcionarke antikviteta Sonje Lazić. Pozajmio sam pare u visini svoje trogodišnje plate i kupio u Mariboru klavir iz 17. veka. Ispostavilo se da nema nikakvu vrednost. Bio sam postiđen, da ne pominjem troškove… ali i to je iskustvo.U svim tim ljubavima, sklonostima i (ne)ostvarenim željama, zajednička je umetnička crta, koja me je nadahnjivala za bezbrojne pisane reči u toku moje karijere. Do danas nisam uspeo da odgonetnem odakle, kako i zašto takve želje.Ostala je sumnja u sumnji, objašnjivo u neobjašnjivom.
