Izvor: Politika, 26.Apr.2014, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Reč je, za mene, jača od zakona i svih ugovora
Glumac i direktor pozorišta govori o lažnom osećaju glumca, privatnosti, Zoranu Radmiloviću, optimizmu, intuiciji, belim lažima i iskrenosti...
Milorad Mandić Manda, glumac i direktor pozorišta „Boško Buha”, dobio je nedavno Zlatni beočug za trajni doprinos kulturi Beograda.
Rođen je 3. maja 1961. u Beogradu. Fakultet dramskih umetnosti, u klasi profesora Vladimira Jevtovića, završio je u rodnom gradu. Posle diplomskog postao je član pozorišta u kome >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je sada direktor. Igrao je u nizu filmova i TV serija. Snimio je i oko 300 TV epizoda „Bajke za laku noć”, vodio TV emisiju „S one strane duge”, svojom glumom obeležio i film „Lepa sela lepo gore” Srđana Dragojevića...
Živi u Beogradu u braku s glumicom Anastasijom s kojom ima sina Andriju (8). Iz prvog braka ima troje dece: Marka (24), Mariju (21) i Filipa (19).
Ko vas je uveo u glumu?
Posle odsluženja vojnog roka, s drugom sam šetao ulicama Novog Beograda, kad smo čuli muziku iz „Fontane”, iz Dramskog eksperimentalnog studija, popeli smo se tamo iz radoznalosti. Dočekani smo ljubazno, pa sam često tamo odlazio. Kad su mi na probama neke predstave ponudili da i ja budem glumac prihvatio sam. Bilo je to pre 30 godina. Presudnu ulogu, u mom opredeljenju, imala je i moja majka uz koju sam odgledao sve epizode „Pozorišta u kući”.
Šta vam gluma daje...
Neku vrstu slobode, kao i svakome ko zadržava „dete” u sebi, ko je željan igre, maštanja, raznih doživljaja, avantura... Takav duh ima pravo da se time bavi. To su sve preduslovi za ovaj zanat. Gluma, kasnije, daje osećaj, doduše lažan, da je glumac vrlo važna i značajna ličnost.
... a šta uzima?
Uzima mi slobodu u privatnosti. U restoranu gledaju šta jedem, šta pijem, kako se ponašam. Tako mi se uzima pravo na opuštanje, a porodica trpi mnogo. Naravno, to nisam znao. Kako vreme prolazi sve češće se osećam kao da nisam normalan. Jer, neko bi na mom mestu napravio pauzu, stao i rekao: dosta! Ali, to „dosta” nikako da izgovorim. Jer, sve što mi se događa je – sudbina, nagrada i usud.
Šta vam je donela uloga direktora pozorišta?
Još jedno breme. U kolektivu je preovladao stav da je bolje da neko iz kuće brine o pozorištu nego da nam dođe neko sa strane. Jer, mi smo kao porodica. Tu slavimo rođenje dece, venčanja, krštenja, slave... Dogovor je da u ovom poslu ne ostanem sam. Jer, svi smo svesni da stanje u državi nije dobro, ali u kulturi je – nikad gore.
Ko u ovoj situaciji najviše strada?
Kad je kriza u društvu na ovom nivou na kome je sad Srbija, prvo što strada, u glavi vlasti, jeste kultura. Za hleb mora da se ima. I to je prirodan stav. Ali za ulaznicu za bilo koju kulturnu manifestaciju, pa i ne mora. Takav stav prema kulturi je poguban za bilo koju državu na planeti, kad su u pitanju deca.
Koja ste prava imali kao student...
Imao sam pravo da sve pozorišne predstave gledam besplatno, kao i mogućnost da glumce vidim izbliza, a i da uđem u pozorišni bife. To je bila posebna čast. Bilo je tu glumaca koji su se družili s nama poput Pere Kralja, Taška Načića, Baje Bačića...
... a ko vam je bio primer za ugled?
Zoran Radmilović. Njegov „Radovan Treći” je, po svemu, bio poseban. Toliko poseban da njegov „Radovan” nikad nije izgovarao isti tekst. Tako smo krali zanat gledajući naše najbolje glumce kako to čine maestralno a, istovremeno, i lako.
Koja je vaša životna vodilja...
Optimista sam. Sve što radim gledam da završim na najbolji mogući način. Međutim, okolnosti nikad nisu išle na ruku ni meni, ni mojim kolegama. Za sve što samo radili uvek nam je falilo samo malo novca za obično opuštanje, ali spas sam našao u ličnoj smirenosti i realnosti našeg življenja.
... a intuicija?
Meni je ona neka vrsta presudne vodilje u mom zanatu. Intuicijom predviđam reakciju publike na određenim mestima u drami. To isto činim i na filmu i TV. Intuicija mi je, najčešće, precizna vodilja i kad upoznajem ljude. Te prognoze karaktera su mi u 90 odsto slučajeva tačne.
Čime popravljate ukus života?
Malim sitnim radostima. Imam četvoro dece i uživam u njihovom sazrevanju, pričama i planovima. Oni su već ozbiljni ljudi. Poseban je samo Andrija koji raste uz dva brata i sestru, oca i majku. Svi oni su često uz mene i na predstavama, snimanjima...
Kad ne govorite istinu?
Uvek kad to nekome pomaže. To su one bele laži. To sam koristio i u vaspitanjudece kad moram nešto posebno da im objasnim, pa ne ide lako, već samo tako. Tada sam izmišljao neke priče i na stotine bajki koje su ih odvele do nekih lepih misli i utešnih raspoloženja.
Šta vam je važno u dogovoru?
Reč. Ona je za mene, u svim odnosima, jača od zakona i svih ugovora. Moje reči nisu prazna priča. To tražim od svih mojih, a očekujem i od ostalih ljudi i u druženju i u poslu.
Šta vam je najvažnije?
Vedrina, stanje sreće, iskrenost prema sebi i drugima. Najvažnije je biti čovek. Tu vrstu borbe volim da vodim i volim da vidim da moja deca tako razmišljaju i tako rade. To su karakteristike zdravog čoveka.
S kim razmenjujete misli?
Navikao sam da se kroz život borim sam. Ne želim druge da opterećujem. Ali, ne kažem da sam u svim mojim borbama redovni pobednik. I porazi su sastavni deo života. Važno mi je samo da kad „padnem” brzo ustanem.
-----------------------------------------------------------
Emocije me vuku u daleku prošlost
Šta vidite – s one strane duge?
Emocije me vuku u daleku prošlost. Vidim nasmejana lica mojih drugara iz detinjstva, prvih ljubavi, učiteljica. Vidim vreme koje je podrazumevalo poštovanje, uvažavanje, mnogo više morala, više porodičnog života, lepih komšijskih odnosa. Svega mnogo više, nego što to vidim danas. Sad smo se otuđili jedni od drugih i zaboravili na prave vrednosti. Nismo to, hvala bogu, učinili svi. I to mi je velika nada u bolje sutra.
Slavko Trošelj
objavljeno: 27.04.2014
