Izvor: Politika, 22.Jun.2015, 10:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rat je najveća priča
Izveštavati sa ratišta je vrh novinarstva, tvrdi čuveni snimatelj koji je više od tri decenije putovao svetom beležeći svojom kamerom ono što je posle opisao u knjizi „Profesija ratni reporter”
Sa 16 godina je dobio amatersku filmsku kameru „kvarc 5” i to mu je odredilo budućnost,poverava nam Veljko Đurović, ratni snimatelj. Gotovo tri decenije je posmatrao najžešće svetske sukobe i tragedije iza velikog staklenog oka koje je sve to beležilo za televizijske >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << gledaoce željne pravih vesti – i za istoriju. A onda je rešio da priču o svojim i tuđim doživljajima sa ratišta stavi na papir – i tako je nedavno izašla iz štampe knjiga „Profesija ratni reporter” u izdanju Samizdata B92.
– Prve snimke napravio sam na Kalemegdanu snimajući društvo. Učlanio sam se u Kino-klub Beograd, išao na festivale amaterskog filma, gledao dokumentarne filmove na televiziji, a posebno vesti iz rata u Vijetnamu. Sledeće godine počeo je „Fest” – priča Đurović.
Nekoliko godina kasnije, istom kamerom je, opet na Kalemegdanu, pred komisijom Fakulteta dramskih umetnosti snimao film za prijemni ispit.
... i na zadatku u Nikaragvi 1985.
– Studiranje na FDU je bilo zabavno, toliko da sam se više puta pitao da li se mi to igramo ili zaista učimo! Predavali su nam istaknuti filmski autori: Dušan Stojanović, Braca Slijepčević, Radoš Novaković, Branibor Debeljković, Marko Babac, Predrag – Pega Popović, Predrag Delibašić...
Profesor Vladeta Lukić, koji nas je primio, bio je doajen jugoslovenske kinematografije i osnivač Katedre za filmsku kameru. Učio nas je ne samo kako da snimamo već i da volimo i cenimo privilegiju koju nam ovaj posao pruža. Čim su počela predavanja, odveo nas je u Pariz na nezaboravno studijsko putovanje.
Sledećeg proleća, u junskom roku, cela naša klasa pred komisijom je uspešno položila ispit. U tom trenutku nismo bili svesni da smo bili poslednja generacija profesora Lukića. Umro je tri meseca kasnije u 68. godini – priseća se naš sagovornik. I danas, kaže, u dnevnoj sobi drži njegovu fotografiju koju je snimio u vozu na tom putu u Francusku, kao student prve godine filmske kamere FDU. Od Takovske do Nikaragve A kako je počela Veljkova karijera na nacionalnoj televiziji?
– Početkom zimskog semestra 1979. preko fakulteta dobijem crveni koverat sa naznakom „strogo poverljivo”. Rečeno mi je da je Beogradska televizija tražila od FDU dodatnu ekipu za potrebe snimanja nacionalne žalosti, imajući u vidu zdravstveno stanje predsednika Tita. Tu su bile instrukcije gde i kome da se prijavim kada se proglasi žalost: kako da se obučem, kako da se ponašam, šta da snimam, a šta ne.
I nikako da ne dozvolim emocijama da prevladaju! Kada je 4. maja 1980. Josip Broz umro, postupio sam po instrukcijama. Obukao odelo, stavio kravatu i sa crvenom kovertom otišao u Takovsku 10. To je bio moj prvi profesionalni radni dan u karijeri – navodi poznati snimatelj. Iz tog perioda ostali su mu mnogobrojni prijatelji sa kojima se i danas druži i na šta je, tvrdi, posebno ponosan: Predrag Bambić, Goran Musić, Željka Bašić, Dragana Varagić, Gaga Marković, Brana Tomanović, Miroslav Lekić, Branko Đorđević, Nikola Čuturilo... Od snimanja „nacionalne žalosti” do ratnih strahota, talentovanog mladog studenta filmske kamere put je vodio – preko diplomskog rada.
– Za temu sam izabrao ratnu reportažu, pod snažnim uticajem snimaka iz Vijetnama, a za mentora profesora Nikolu Majdaka. Počeo sam da skupljam neophodan materijal po bibliotekama i stranim kulturnim centrima.
Brzo sam shvatio koliko je rat čudna pojava i koliko, uz svu svoju surovost, fascinira ljude bez obzira na to da li u njemu učestvuju ili ga posmatraju sa distance – veli Đurović. „Vatreno krštenje” je imao 1982. godine.
Dragan Havzijević, slobodni beogradski novinar, predložio mu je da idu u Nikaragvu i snime reportažu o građanskom ratu. – Rekao sam „Važi!”, a onda sam otišao kući da vidim u enciklopediji gde je ta zemlja. Plan je bio da ostanemo četiri nedelje, a ostali smo pet meseci – vraća se Veljko u vreme kad je svojom kamerom otvorio vrata sveta. Posle Nikaragve i centralne Amerike, usledili su Belfast, Liban, Kambodža i tako redom… Uglavnom za Skaj njuz. Gotovo trideset godina je avionom išao na posao. Smenjivali su se kontinenti, države, aerodromi, hoteli, pres-centri, vakcine, kontrolni punktovi, naoružani ljudi… I uvek fatalna „tanka crvena linija”, koju na putu za front ratni izveštač, naravno, nikad ne vidi, ali je uvek svestan kad je pređe.
– To je taj trenutak posle koga nema povratka. Onda kada shvatiš da si postao deo rata i da više nemaš kontrolu nad svojim životom – priča Đurović. Tada se, dodaje, događaju razne neprijatnosti, jer takva mesta su za to i predviđena, za patnju, strah i bol. Patnja, strah i bol U Kambodži je, tokom marša sa Kmerima 1984, upao u zamku, u rupu sa bambusovim šiljcima. Na sreću, dobro je prošao.
Ali nije uvek bilo tako. – U Ruandi sam, boraveći sa borcima RPF (pleme Tutsi) zaradio malariju. Nedelju dana je trajala evakuacija, preko Ugande i Kenije. Na Ilidži 1992, dok sam snimao minobacački napad koji je počeo u zoru 14. maja, pogodio me je šrapnel ispod levog oka. Teri Lojd, novinar britanske televizije ITN, u svoj izveštaj je umontirao kadar dok mi kamera leti kroz vazduh i dok su me previjali – pokazuje Đurović ožiljak, uspomenu na taj događaj. Lojdov izveštaj sa Đurovićevim ranjavanjem ITN je uvrstio u arhivsku selekciju od trideset priloga iz celog sveta pod nazivom „Reporteri u opasnosti”.
– Jedanaest godina kasnije, u martu 2003, Teri Lojd je stradao od „prijateljske vatre” u okolini Basre na jugu Iraka. To je bio rat koji je postavio rekord po broju prisutnih izveštača, bilo ih je 3.000, ali i neslavan rekord po broju ubijenih izveštača, više od 200. U Bagdadu su 2003. od „prijateljske vatre” stradali i snimatelji Ukrajinac Taras Prostjuk i Španac Hose Kouso, kada je američki tenk pogodio četrnaesti sprat hotela „Palestina”, na kome je bila i naša ekipa Skaj njuza. Još četvorica novinara su tom prilikom ranjena. Taras mi je bio ratni drug iz prethodnih ratova.
Kad ga je ekipa Rojtersa krvavog pronosila hodnikom do lifta, podigao sam kameru i počeo da snimam. Imao sam užasan osećaj što to radim, ali sam znao da i to mora biti zabeleženo. Siguran sam da bi on uradio isto da je bio na mom mestu – kaže naš sagovornik. U ovoj profesiji, prvo se snima – pa onda tuguje. Kamera ne zna ni za žalost, ni za radost, ni za pravdu, ona beleži samo suze, smeh i sve drugo što čovek koji je drži u rukama smatra da bi trebalo sačuvati za istoriju. – Snimatelji, a posebno oni ratni, ne prave razliku šta snimaju. To je apsurdno, ali je tako. Sve što vidimo kroz kameru jeste metafizički svet i nije realna slika onoga što nas zaista okružuje. Otuda taj naizgled „pomereni” odnos prema ratnim strahotama, mrtvima, ranjenima, strahu, patnji…
To je lako snimiti, ali treba sa time posle živeti. Svi zatečeni u ratnoj zoni podložni su posttraumatskom stresu, bez obzira na to šta su tamo radili i čime su se bavili. I danas mi se vraćaju u svest slike masakriranih Tutsa u Ruandi ili bombardovanje Bejruta. Još refleksno pogledom tražim „paštetu” (to je pešadijska nagazna mina) kada treba da zagazim u travu – priznaje Đurović. A koliko je samo dečjih rođendana, slava, jubileja proveo na frontu ili u džungli! Srećom, kaže, njegova je žena, pokrivajući i sama ratove u bivšoj Jugoslaviji, imala razumevanja za posao koji radi.
– Svaki put kad sam odlazio, postojala je mogućnost da se ne vratim, ali to nikad nije spominjala kao opciju. Samo bi mahnula sa balkona dok je gledam kroz zadnje staklo taksija koji me vozi na aerodrom – naš sagovornik ne skriva osećanja koja ga preplave uvek kad pomisli na svoju Katarinu. Na prvoj borbenoj liniji Rat pruža neverovatan materijal, ima dobre i loše momke, heroje, žrtve, izdajnike, kukavice, dramski zaplet, veru naroda, krv…
– I sve se to događa pred tobom u nekom egzotičnom prostoru. Rat je, bez obzira na epohu, za izveštače najveća priča, jer je i ulog najveći – tvrdi Đurović. Ni tu, međutim, ne rizikuju svi jednako, dodaje. „Izveštači slikom” – fotografi i snimatelji – za razliku od kolega iz štampanih medija, moraju uvek da budu na terenu, u središtu događaja, na mestu kontakta zaraćenih strana kako bi iz prve ruke zabeležili atmosferu rata.
– Mi ne možemo da sedimo za šankom nekog bara u pres-centru ili hotelu i odatle, koristeći agencijske vesti i saopštenja za medije, da napišemo izveštaj za svoju redakciju (iako je i to, naravno, legitimno). Po mojoj proceni, 50 odsto izveštača ne odlazi u borbenu zonu. Nekada zaista i ne mogu, a često i ne žele. Našu situaciju najbolje je definisao Robert Kapa, doajen ratne fotografije: „Ako ti slika nije dovoljno dobra, znači da nisi bio dovoljno blizu” – primećuje Đurović. A koliko vredi rizikovati zarad prave priče?
Da li je ono što ti govore neposredni učesnici u ratu istina? Da li je nepristrasno izveštavanje moguće ako deliš sudbinu vojnika ili civila koji su meta napada? Na ovakve i druge dileme sa kojima se ratni izveštač svakodnevno suočava svako mora sam da nađe najbolji odgovor u datoj situaciji, kaže naš sagovornik. Možda je najbolji savet o tome šta je zadatak ratnog reportera dala Amerikanka Marta Gelhorn, jedan od najvećih ratnih izveštača XX veka (inače velika ljubav i treća supruga pisca Ernesta Hemingveja, a zbližili su se 1937. prateći zbivanja u Španskom građanskom ratu):
–Ograničiti se na ono što vidiš i čuješ, ništa ne prikrivati i ništa ne izmišljati.
– Medije neopravdano optužuju da podgrevaju ratne sukobe zbog koristi koju stiču dok sukobi traju, mada, ponekad su te optužbe i tačne, kao u slučaju medijskih magnata Rendolfa Hersta i Džozefa Pulicera s kraja XIX veka, kada su uvukli SAD u rat sa Španijom. Međutim, ima dosta i svetlih primera ratnog izveštavanja, kada su reporteri doprineli da se oružani sukobi zaustave, kao što su Vijetnamski rat ili rat u Ruandi 1994. Dvojica novinara, Kit Merdok (otac Ruperta Merdoka) i Elis Ešmid-Bartlet zaslužni su što su svojim izveštajima zaustavili katastrofalnu operaciju saveznika (Velike Britanije, Australije i Novog Zelanda) na frontu Galipolje u Prvom svetskom ratu – navodi Đurović, koji je veliki deo svoje knjige posvetio upravo ovakvim pričama iz istorijata ratnog izveštavanja.
– U novinarstvu je ratno izveštavanje vrh profesije. Rat je najveća priča i on će sve uraditi za tebe, samo treba da dođeš do njega. Vrtoglavo stičeš reputaciju (ili će ona živnuti ukoliko je bila u padu), samo se osloni na rat. Mnoge novinarske zanatlije postali su zvezde, ne zato što su bili ljudi od pera već zato što su bili ljudi od rata. Setimo se ratova na području bivše Jugoslavije i dopisnika iz Knina, Banjaluke, Okučana... – nabraja naš sagovornik.
I ponovo pominje onu „tanku crvenu liniju” koja se često, u haosu i uzbuđenju ratnog izveštavanja, ne može prepoznati – „kao kada junak u crtanom filmu samouvereno leti nad provalijom sve dok ne shvati gde se nalazi”. – Ali, dok čovek ima vere u sebe i u to što radi, možda i ne bi trebalo da gleda dole u provaliju. Posao ratnog izveštača je prosto takav, nema događaja zbog kojih vredi izgubiti glavu, mada ima događaja zbog kojih vredi rizikovati. Zašto? Zato što je najbolje ratno izveštavanje u suštini uvek antiratno! – sa ovim uverenjem Veljko Đurović zaključuje razgovor, žureći na novo putovanje koje ga čeka. Ni ne pitamo da li je reč o poslu ili o uživanju. Već nam je jasno da je kod profesionalaca kakav je pred nama to dvoje uvek povezano…
Aleksandra Mijalković
-----------------------------------------
Početak ratnog izveštavanja u Srbiji
Sukobi sa Turcima izazvani incidentom na Čukur-česmi 1862. bili su povod za pionirske korake ratnog izveštavanja u Srbiji, podseća nas autor knjige „Profesija ratni reporter” i dodaje: za to je zaslužna književnica sa Fruške Gore Milica Stojadinović Srpkinja.
Na vest o uličnim borbama, Milica je sledećeg jutra prešla Savu i došla u Beograd. Obilazila je „ratnu zonu” između Varoš-kapije (današnja Pop Lukina ulica) i Stambol-kapije (na Trgu republike). Najžešće je bilo na Velikoj pijaci (danas Studentski trg), gde su se nalazile i srpska i turska policijska stanica.
Reportažu „Srce i barikade” objavila je u Mađarskom dnevniku u Pešti i tako stekla status pionira ratnog izveštavanja u srpskom novinarstvu.
-----------------------------------------
Venčanje u Las Vegasu
Veljko Đurović je ponosni otac troje dece: Dušan je takođe snimatelj, radi na Prvoj TV, Ivana je u Njujorku na doktorskim studijama, a Ana je učenica trećeg razreda Filološke gimnazije i svira bubnjeve u bendu „Shajzebiterlemon”.
Svoju ženu, Katarinu Rasulić, upoznao je tokom rata u Bosni, gde je radila kao producent za nemačku televiziju ZDF. – Venčali smo se čim se rat završio, u Las Vegasu. Ona je inače docent na Filološkom fakultetu u Beogradu. A zajedno radimo televizijsku emisiju „Dvougao” – kaže Đurović.
-----------------------------------------
O knjizi „Profesija ratni reporter”
A evo kako je Ćurovićevu knjigu predstavio Boško Jakšić, dugogodišnji spoljnopolitički komentator „Politike”, i sam ratni izveštač: – Kada vidite stotine ljudi kako uspaničeno pokušavaju da pobegnu sa nekog mesta i desetak manijaka koji isto tako uspaničeno pokušavaju da uđu na isto mesto, znajte da su ovi poslednji reporteri…
Kakav je to soj ljudi? Da li su ludo hrabri ili samo ludi? Otkud im taj avanturistički poriv da stavljaju glavu u torbu? I da pri tom obožavaju posao okruženi zveketom oružja oko sebe, eksplozijama i dimom. Da ne govorim o rokovima slanja izveštaja, koji više od alkohola, duvana ili neredovnog života novinarima skraćuju život…
Veljko Đurović je svojom kamerom svedočio o mnogim sukobima poslednjih decenija. Onda ga je sve što je preturio preko glave, uvukavši mu u dušu, toliko inspirisalo da je odustao od objektiva kamere i seo za kompjuter da bi napisao ovu sasvim jedinstvenu knjigu u našem regionu… Ona je obavezan udžbenik za sve koji sanjaju da jednog dana postanu ratni izveštači, savršeno štivo za sve one koji to jesu, memorijski osveživač za one koji su to bili.
Za sve druge, ovo je ulazak u misterije profesije ratnog izveštača, romantizovanog posla u kome opasnosti vrebaju na sve strane.
