Izvor: Glas javnosti, 20.Maj.2009, 04:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Put „pojede“ i obuću

Kada se pomenu seoske škole, a posebno škole u planinskim ravnogorskim besputnim selima, prva slika koja se nameće su đaci pešaci koji do škole pešače i po nekoliko kilometara. U Brajićima, ravnogorskom selu kome dešavanja u vreme Drugog svetskog rata zbog susreta Draže i Tita nisu bila naklonjena, a poratna Titova vremena još manje, što za posledicu ima to da je u selu danas jedva dvadesetak domaćinstava, slici đaka pešaka se dodaje i slika učiteljice pešaka koja svakog dana, zajedno >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << sa Katarinom, svojom ćerkom i učenicom, što autobusom, što pešice, od Gornjeg Milanovca do Brajića, i nazad, putuju preko 140 kilometara, od čega 32 kilometara pešice.

- Naravno da nije lako meni i mojoj ćerki Katarini, koja je stigla za predškolsku, nastavu da putujemo toliko, ali drugačije se ne može. Živim u Gornjem Milanovcu, koji je od Brajića udaljen 35 kilometara, te nam radni dan započinje u četri sata ujutru, kada moramo da ustanemo i da se pripremimo za put. Sledi autobuska stanica, putovanje autobusom do „Micine kafane“, mesto gde se odvaja put za Brajiće, a odatle, put pod noge, i oko osam kilometara pešačenja. Ponekad naiđe neko autom ili traktorom te nas poveze, ali retko, jer je ovo put kojim malo ko putuje. Tako, pešačimo i pričamo o svemu i svačemu. Ponekad brojimo korake i kada izbrojimo nekoliko hiljada, zabrojimo se pa počnemo iz početka. Ponekad računamo koliko pešačimo te da smo tako, hodajući, izračunale da svi zajedno od kuće do škole putujemo 196 km, od čega na pešačenje otpada 56 km. Kada je lepo vreme pešačenje je nekako i podnošljivo i najveća šteta je to što nam „put pre vremena pojede obuću“, ali putovanje po snegu, ledu, kiši, nevremenu... i da ne govorimo. U zimskom periodu često pešačimo i po mraku i stvarno nije prijatno. Posebno sam bila uplašena zimus, kada sam nekoliko sati s Katarinom ostala zavejana u nametima i kada su meštani došli po nas, ali nekako se sve zaboravi kada uđemo u učionicu i kada počnu da pristižu ostali predškolci - priča učiteljica Snežana u učionici u Brajićima, u kojoj ima četiri učenika koji sede u tri skamlije.

Pešače učiteljica Snežana i njena ćerka Katarina, ali po četiri kilometara do škole pešače i predškolci Bojan Petrović, Marko Jakovljević i Marija Pantović.

- Predškolci su velika radost za čitavo selo jer je zahvaljujući njima posle nekoliko godina škola u Brajićima ponovo otvorena. Nadamo se da će predškolci u ovoj školi učiti do četvrtog razreda, a posle toga školu nastavljaju u školi u Pranjanima, ali koliko mi je poznato, u međuvremenu, za četiri godine, sastaće još jedna generacija šestogodišnjaka tako da četvororazredna škola u Brajićima ima budućnost - ističe učiteljica Snežana.

Đaci pešaci vredno uče od svoje učiteljice pešaka Snežane Golubov i usput, dok crtaju bubamare i cvetiće, maštaju o tome šta će postati u životu. Marko i Bojan, kako kažu, biće, kao i njihovi očevi, najbolji proizvođači krompira, a Marija i Katarina, koja tog dana nije bila u školi zbog prehlade, imaju žarku želju da jednog dana postanu lekari. Želje brajićkih predškolaca će se možda vremenom promeniti i možda će jednog dana biti nešto drugo, ali sasvim sigurno, ma šta i ma gde bili, neće zaboraviti svoju učiteljicu Snežanu, koja svakog dana prepešači kilometre puta kako bi ih uvela u svet znanja.  

Nastavak na Glas javnosti...