Izvor: S media, 21.Maj.2010, 00:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Psihodrama
Psihodrama je vid grupne psihoterapije koju je još polovinom prošlog veka stvorio Švajcarac, Jakob Levi Moreno. Psihodrama je kao što i sama reč kaže, spoj rada na sebi i pozorišta. Partnerski i porodični odnosi su najčešće, ali ne i jedine teme kojima se ova terapija bavi. Kako biti spontaniji, otvoreniji i saosećajniji čovek, mnogi pokušavaju da nauče baš na psihodrami. Jer ova terapija zbog svoje strukture tako nešto i omogućava. Dr Dušan Potkonjak je psihijatar koji je psihodramu >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << prvi doneo na prostore bivše zemlje.
Još polovinom osamdesetih, cela stvar je počela da se zahuktava u Beogradu, a Potkonjak je zatim formirao grupu u kojoj su se školovali skoro svi današnji beogradski psihodramski treneri.Dušan Potkonjak već 15 godina radi u Londonu kao psihijatar specijalista, ali redovno dolazi u Beograd, gde sve svoje slobodno vreme koristi za psihodramski rad. On je psihoterapeut i trener Britanske Psihodramske Asocijacije i glavni trener Srpske Psihodramske Asocijacije SPA Moreno.
Za početak, šta je u stvari psihodrama?
- Psihodrama je spoj elemenata psihoterapije i elemenata umetnosti, spontanog pozorišta. To je akcioni metod grupne terapije za razliku od drugih terapija koje se zasnivaju na rečima, na verbalnom. U psihodrami pored verbalnog toka, postoji i onaj značajni , neverbalni tok. Moreno, čovek koji je stvorio psihodramu, je insistirao na tome da smo mi po rođenju neverbalni, da komuniciramo osmehom, plačem, mahanjem ruku i nogu... Ako na psihodrami istražujemo neki svoj događaj iz života, na primer, neki ljudski susret: osim reči, tu može da bude neki jak pokret tela, neka promena izraza lica, može da dođe dao blagog dodira po obrazu. Takvi pokreti i dodiri mogu da pokrenu naše nesvesno, i da asociraju na nešto važno iz naših života. Neverbalno to može da se dogodi pre nego asocijacijom rečima.
Ko su ljudi koji dolaze na psihodramu?
- Jedan deo su ljudi koji su u teškom psuhičkom stanju, u teškoj depresiji i ljudi koji su u kliničkoj grupi. Ti ljudi su i najznačajniji, i oni moraju da imaju osnovne elemente da bi ušli u grupu. Da imaju dovoljno motivacije i dovoljan stepen dobronamernosti. Drugi deo su ljudi iz svakodnevnog života sa svojim plusevima i minusima, radostima i tugama. To su ljudi koji dolaze na dramu da bi prvo poboljšali svoju unutrašnju komunikaciju. A drugi deo je rad na empatiji i komunikaciji sa drugima. Na njih se naslanjaju ljudi koji dolaze iz umetnosti. I naravno dolaze ljudi koji žele da se školuiju za psihodramskog terapeuta.
Koje su najveće koristi koje ova terapija pruža?
- Moreno se najviše bavio ljudskim susretom. Mogućnost da prevaziđemo svoj sebični ego okvir i uđemo u komunikaciju u pravcu intime sa drugom osobom. Da probamo da zamenimo uloge sa drugom osobom. Odjednom, kad smo u ulozi drugoga počinjemo da vidimo i doživljavamo kako se ta osoba oseća. A neko drugi može da igra nas, i onda možemo sa strane da posmatramo sopstvene reakcije i ponašanje. Tako možemo sebe da sagledamo na jedan novi način.
Kako ste se vi uključili u celu priču, i kako je sve to izgledalo na početku, u Beogradu i bivšoj Jugoslaviji?
- Prvo sam o psihodrami mnogo čitao, i kad sam pročitao deo o zameni uloga, shvatio sam da to mnogo više pruža nego obična govorna terapija.Imao sam sreću da sam se u Londonu našao 78' godine, i tu je bio Malkolm Pajns, koji je bio vodeći grupni analitičar i koji je imao skoro ceo trening iz psihodrame.Taj susret me je uveo u grupnu terapiju. Kasnije sam osamdesetih imao priliku da počnem trening kod Endija Pauela, i onda sam nastavio kod Marše Karp. I to je moja sreća, i time se ponosim, jer je ona direktno učila psihodramu od Morena. Od nje sam najviše naučio taj umetnički deo psihodrame, koji mnogi terapeuti nemaju, nisu nikad ni stekli. Endi Pauel je prvi put došao u Jugoslaviju 85' godine, i tada je držao prvu radionicu iz psihodrame ovde. Kasnije se to nastavilo 86,87,88,89... Dolazili su i drugi videći psihodramatičari iz sveta. Marša Karp, Suzi Tejlor... Tada psihodrama nije bila komercijalna, i sve se radilo iz ljubavi. Tada smo verovali da će psihodrama biti revolucija u psihoterapiji u Beogradu. Stvari su se kasnije značajno promenile kada su se pojavili faktori: moć, novac i sebičnost. Ja sam 88' godine počeo redovne treninge iz psihodrame,iz te grupe su proizašli svi današnji terapeuti i treneri psihodrame. A kontinuitet se završio krajem 93' , jer sam tada otišao za stalno u London.
Koje su najčešće kritike upućene psihodrami kao terapiji?
-Stručnjake je često plašila psihodrama. Mislili su da je to nešto histerično, da je to umetnost, da to nema veze sa psihoterapijom. Moreno je psihodramu stvorio još dvadesetih godina prošlog veka, ali dugo je trebalo da psihodrama uđe u globalnu kliničku praksu. To je i danas problem. Jer ljudi kada čuju reč psihodrama imaju različite asocijacije. Neki prvo čuju reč psiho, to je kao psihoza, to je nešto strašno. Ili čuju drama, to je neko kereveljenje, to je neka histerija, i to nije za ozbiljne ljude. Tako se predrasude nastavljaju.
Koje psihodramske terapeute najviše cenite u svetu, a koje kod nas ?
- U svetu je to još uvek Zerka Moreno,Morenova supruga koja ima preko osamdeset godina, ali je zadržala mudrost i vitalnost. Pored nje tu je Marša Karp, onda Džefri Saks koji je u Njujorku. Monija Žoreti koja je u Argentini, oni su takođe radili sa Morenom. Kod nas bi na posebno mesto stavio Slavka Mačkića, a odmah su tu i Vladimir Milošević, Zoran Đurić, Zoran Ilić i Jasna Veljković.
Mi smo najspontaniji kad smo deca. Zašto se spontanost kasnije gubi?
- Veliki je pritisak porodice da se ponašamo ovako ili onako. Veliki je pritisak od strane društva da uđemo u neko takozvano dobitničko ponašanje.Naravno, tu je i stres, tu je i strah. Što je više straha, sve je manje spontanog ponašanja. Ljudi u razvoju preuzimaju kruće uloge, i negde zaboravljaju one spontane i kreativne uloge koje su nekada imali. I deo terapije, bilo koje, je da čovek ponovo dođe u kontakt sa svojom vitalnošću i nekom svojom kreativnom energijom.
Zašto se ljudi plaše da budu iskreni i otvoreni?
- U jednom običnom ljudskom susretu imamo onaj unutrašnji govor, i govor koji ispoljavamo. Govor koji ispoljavamo često je vrlo cenzurisan da bi bio prilagođen datoj situaciji. Na primer, na poslu, u nekim romantičnim susretima... Često postoji strepnja kod sagovornika da ispolje autentično svoje emocije ili želje, jer bi to možda bilo manje prihvatljivo za tu socijalnu formu. Onda ljudi preuzimaju uloge koje nisu spontane, nisu njihove, autentične. I nekad te uloge igraju jako dugo. Da bi mi bili spontani, potrebno je i da osoba preko puta nas bude spontana, i da može sa nama da ''igra''. Za tango je potrebno dvoje.
Partnerski odnosi su česta tema na psihodrami.Kako iskazati emocije, problem u komunikaciji... Kako na tom polju psihodrama može da pomogne?
- Stvari se značajno produbljuju kada se neki događaj iz partnerskih odnosa scenski odigrava. Kada jedan partner priča o svom bolu, ljubavi, razočarenju, i kad on na sceni odigra tu situaciju, emocije postaju daleko bliže. Osećamo drugu osobu, zamenimo uloge, i vidimo kako se druga osoba oseća.
Takođe, možemo da vidimo i svoj manjak empatije, vidimo kako je neko nas povredio pa smo to suzbili, i kako smo svoju ljutinu progutali i nismo je ispoljili.A nekad je usijanje odnosa,svađe i argumenata toliko da ne možemo pravilno ni da mislimo, ni da osećamo i sagledamo... Onda je potrebno da tu situaciju zaustavimo, da neko igra nas, a neko tu drugu osobu, a da mi sa strane gledamo tu situaciju. Tu se često iznenadimo, ''jel moguće da je to takav odnos, jel moguće da sam tako postupio...'' Iz ''ogledala'' ljudi vide ono što u usijanju odnosa ne vide. Tako da je psihodrama idealna za partnerske odnose.
Izvor: S media - autor : Bratislav Nikolić
