Izvor: Politika, 31.Mar.2014, 09:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Proleće se vraća uBeograd
Poznati kompozitor jedan je o najzaslužnijih što će ljubitelji muzike ponovo ići na čuveni festival zabavne muzike, mada se on rado seća i svog odrastanja uz Stevana Raičkovića, Miloša Crnjanskog, Skendera Kulenovića, Antonija Isakovića…
Beograd ponovo dobija svoje „muzičko proleće”, a jedan od najzaslužnijih ljudi što je to tako jeste naš poznati kompozitor, dirigent i aranžer Vojislav Vojkan Borisavljević. Dok razgovaramo u Klubu vojske, odaje utisak čoveka >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zadovoljnog bogatom karijerom na koju je najviše ponosan zbog hitova koji se i danas rado pevaju, a pre svih to su kompozicije „A sad adio”, „Odiseja”, „Ljubav je samo reč”, „Laku noć draga”. Naravno raduje ga, posle toliko vremena, i predstojeći festival koji je zakazan za maj, verovatno pod drugim nazivom (umesto „Beogradsko proleće” zvaće se „Proleće u Beogradu”).
Njemu je poverena uloga umetničkog direktora, a dobar deo posla i organizacije izneće Ministarstvo odbrane i njihov ansambl „Stanislav Binički”, kao i nacionalna Radio-televizija. Naravno, mesto dešavanja biće Dom sindikata, a ljubitelji lakih nota imaće tako priliku ne samo da se podsete vremena zlatnih sedamdesetih godina, već i da čuju neke nove melodije koje će se pevušiti, možda i potrajati narednih decenija.
Prvo veče novog „beogradskog proleća” biće posvećeno evergrinu, nastupiće zvezde Lola Novaković, Leo Martin, Miki Jevremović... drugo veče je takmičarsko, a treće će biti prilika da se u muzičkim vodama okušaju i najmlađi.
Beogradski umetnik ima bogat profesionalni život, jer se okušao i u filmskoj i u televizijskoj muzici, dirigovao je, komponovao i, kako kaže, osim lakih nota, i „složenije forme”. A zanimljivo je i njegovo poreklo: Borisavljevići su sa Zlatara, a po nekim predanjima i istorijskim spisima koji sežu do 14. veka naseljavali su deo u i oko Nove Varoši. Bili su čuveni, ceo Zlatar pripadao je njima, odatle su se vremenom selili na sever, preko Loznice i Šapca do Beograda.
Vojkan Borisavljević nije u svojoj zemlji do kraja dovršio svoje muzičko obrazovanje. Jeste upisao Filozofski fakultet i dogurao do apsolventa, sa visokim ocenama, uporedo sa filozofijom otkrivao je mogućnosti violine i klarineta, ipak u Parizu je završio privatnu školu dirigovanja i kompozicije. U Francuskoj je naučio sve ono što mu je docnije trebalo za komponovanje i dirigovanja za muziku u širokom spektru, pa zbog te svoje svestranosti kaže da nije definisan kao autor.
U muzičke vode uplovio je rano, još kao sedamnaestogodišnjak, kada je snimio prvu ploču i to rokenrol, ali je ubrzo posle toga, prešao na mekše, zabavne i pop note. I – to je bilo to. Posle toga njegova biografija prelazi u nabrajanje nagrada i učešća na silnim muzičkim festivalima, komponovanje pozorišnih mjuzikla, filmske i televizijske muzike. Recimo 1968. godine osvaja nagradu u Subotici, na festivalu muzičke omladine, komponuje muziku za film „Višnja na Tašmajdanu” Stoleta Jankovića, a već 1969. piše prvi mjuzikl „Beograd nekad i sad” za Pozorište na Terazijama. Sedamdesetih sledi još veći zamah u karijeri, rad u najboljem televizijskom šou programu svih vremena po mnogima „Obraz uz obraz” sa Milenom Dravić i Draganom Nikolićem, pa serije, Šotrina „Više od igre”, „Vruć vetar” Ace Đorđevića sa Ljubišom Samardžićem, pa „Sivi dom”, za muziku u filmu „Lajanje na zvezde” nagrađen je „Zlatnom mimozom” u Herceg Novom 1997. i još mnogo filmova i televizijskih serija, zaključno sa „Belom lađom” koja se nedavno ponovo reprizirala.
Smatra da je muzički najviše uspeo u seriji „Više od igre”, a „Vruć vetar” doneo je veliki hit „A sad adio” koji je ušao u sve kafane, što je i najveće priznanje za jednog kompozitora popularne muzike. Naravno, ne može a da se ne seti i saradnje sa Oliverom Dragojevićem, koji je specijalno za seriju otpevao tu pesmu, samo tada i nikad više u karijeri.
Od glumaca, naš sagovornik ističe Predraga Lakovića, za koga je poznato da je bio i jako dobar pevač, ali i Zorana Radmilovića, koji je takođe imao jedan šansonjerski izraz, i baš u seriji „Obraz uz obraz” ostao je jedan od njegovih poslednjih zabeleženih snimaka.
Danas deluje anegdotski i podatak da je kao mali Vojkan Borisavljević sticajem okolnosti često bio u društvu ne samo sa glumcima i muzičarima, već i književnicima.
– Moja majka je radila kao lektor u „Prosveti”, pa je često priređivala večerinke za čuvene pisce koji su radili u istom preduzeću, u našoj garsonjeri u Ulici 7. jula, danas kralja Petra. Praktično sam odrastao uz Stevana Raičkovića, Miloša Crnjanskog, Skendera Kulenovića, Antonija Isakovića… Upijao sam njihove reči, iako mi je bilo svega sedam, osam godina. Majka bi skuvala kafu, napravila sendviče i onda bi oni tako divanili, a ja ih iz prikrajka slušao – seća se kompozitor.
Odrastao je u tom periodu velikog optimizma i poleta, vere u umetnost i kulturu. Kvalitetni ljudi su bili na čelu brojnih institucija, a među njima posebno pominje Milana Vukosa, sekretara za kulturu grada Beograda. On je učestvovao u osnivanju festivala i zauzimao se za umetnike, delio stanove, brinuo se o njihovoj materijalnoj egzistenciji. I Tito je imao razumevanja za kulturu, kaže naš sagovornik, pa se tako mnogo toga „namestilo”, uključujući i hladni rat i globalne geostrateške odnose u svetu. Sve je to uticalo da u Jugoslaviju dolaze značajni ljudi iz sveta, a sa druge strane i naši „kulturni radnici” su bili uvažavani, često su putovali, išli na turneje, beogradska Opera je gostovala u velikim svetskim centrima, Filharmonija takođe, Đorđe Marjanović je postao pop ikona u Sovjetskom Savezu…
Čime je sada zaokupljen poznati kompozitor. Osim što je imenovan za umetničkog direktora predstojećeg beogradskog festivala dosta vremena „troši” za veliku dokumentarnu seriju za „Filmske novosti” pod nazivom „Tito – soba tajni”. Reč je zapravo o sastavljanju svog snimljenog a neemitovanog materijala o Josipu Brozu Titu koji će biti ponuđen kanalu Histori, mada su i druge svetske televizije zainteresovane. Priprema u saradnji sa režiserom Zdravko Šotrom mjuzikl „Gospođa ministarka” sa Ljiljanom Stjepanović u glavnoj ulozi. Sa Tanjom Bošković planira takođe mjuzikl – „Bulevar sumraka”, putuje sa orkestrom „Stanislav Binički”, sviraju na koncertima, a u Bojčinskoj šumi kod Surčina, sa Jadrankom Jovanović nastupili su pred dve hiljade ljudi. Najjači utisak na njega ostavio je onaj deo publike koji se veselio uz operske arije, posebno „Karmen”, a na prvi pogled se vidi da ti ljudi nikada nisu ušli u zgradu Opere. Još jednu ideju ima na umu, da oživi beogradske igranke, da vrati taj stari duh koji svima toliko nedostaje.
– Da ljudima ponudimo alternativu, nešto kvalitetno iz sveta popularne muzike, melodije koje će nas puniti čistijim emocijama od ove koja nam se sada nudi – zaključuje naš razgovor Vojkan Borisavljević, čija muzika se sluša, evo već više od četiri decenije.
-------------------------------------------------------------------
Prva pobeda pre 42 godine
– Jedan od prvih festivala na kome sam učestvovao bilo je baš „Beogradsko proleće”, prvo kao aranžera, potom kao kompozitora i 1972. godine kao pobednika sa pesmom „Pesnikova gitara”, koju je pevao Miki Jevremović. Tada, u to vreme, lepo se živelo i putovalo se u inostranstvo. To je bilo najbolje vreme u bivšoj državi, kada su osnovani Bitef, Bemus, Fest, a što se tiče zabavne muzike, osim „Beogradskog proleća” bio je popularan i „Opatijski festival”, sarajevski „Vaš šlager sezone”, splitski i zagrebački festival. Tu se promovisala popularna, zabavna muzika, festivali su bili mesto gde je i mlad autor i kompozitor i pevač mogao da pokaže svoje talente, a muzika se vrtela na radio-stanicama – kaže Vojkan Borisavljević i dodaje:
– Ovo je i pokušaj da se u poplavi šunda i kiča vratimo kvalitetnoj muzici koju će publika voleti i slušati. Imamo jako mnogo kvalitetnih pevača, ali kriza je kompozicija, već dugo ni u svetu nema dobrih pesama, uglavnom se recikliraju stare pesme i prave novi aranžmani hitova iz šezdesetih i sedamdesetih godina. Zato je ovo pre svega naša želja da motivišemo autore da naprave dobre pesme, a ako ih publika bude pevala i kroz nekoliko godina, onda ćemo u tome i uspeti – kaže naš sagovornik.
-------------------------------------------------------------------
Odiseja „Odiseje”
Zanimljivo je da je stihove za pesmu „Odiseja” pisao čuveni voditelj i spiker Sveta Vuković. Ta pesma je trebalo da bude izvedena na festivalu u Atini u interpretaciji Bobe Stefanovića, ali je prošla jedna Runjićeva kompozicija. I na festivalu u Opatiji, gde se birala naša pesma za Evroviziju, opet se desio maler, Leo Martin je bio na turneji, a „Odiseju” je pevao Dalibor Brun, koji je živeo blizu Opatije, u Rijeci. To ipak nije bilo to, u Evropu je otišao Zdravko Čolić sa melodijom, „Gori vatra” i od 18 učesnika zauzeo 13. mesto.
– Da je pevao Leo Martin mislim da bismo mi prošli i ko zna šta bi se desilo posle, možda bi moj i život Lea Martina izgledali sasvim drugačije – kaže kompozitor koji je za ovog pevača napravio još nekoliko velikih hitova „Kristina”, „Ima vremena”, „Laku noć draga”. Za Zdravka Čolića komponovao je samo jednu pesmu, ali veliki hit „Ljubav je samo reč”, mada svi misle da je to kompozicija Kornelija Kovača, sarađivao je i sa Jasnom Zlokić sa kojom je i pobedio na poslednjem festivalu „Vaš šlager sezone” 1989. godine. Radio je i sa Mikijem Jevremovićem, Đorđem Marjanovićem, sa Indeksima, Radojkom Šverko, najveći hit Dragana Mijalkovskog je Borisavljevića melodija „Idi, dušo moja”.
-------------------------------------------------------------------
Dedini geni
Miodrag Borisavljević, Vojkanov deda, bio je književnik. Zvali su ga, čak i srpski Turgenjev, a najviše je voleo da piše priče iz Apatina, da opisuje šume pored Dunava, prirodu, ljudsku dobrotu... Srpska književna zadruga je objavila njegova sabrana književna dela. Dedini geni uticali su i da naš sagovornik definitivno prelomi i da se između filozofije i muzike opredeli za muziku i umetnost. Studije filozofije su mu pomogle da bolje razume ljude i da bude bolji organizator, pošto često radi sa velikim brojem saradnika.
– Zahvaljujući filozofiji postao sam bolji pedagog, pa čak i psiholog –kaže naš sagovornik koji je dobio ime po stricu Vojislavu koji je poginuo u ratu kada je imao samo 19 godina.
– Moj otac Slobodan radio je jedno vreme i u ličnom obezbeđenju predsednika Tita, bio je i načelnik službe bezbednosti do smene Aleksandra Rankovića na Brionskom plenumu 1966, a posle toga radio je u spoljnoj trgovini, u „Geneksu” i još nekim firmama. Moji roditelji su se rano razveli tako da nisam bio često u kontaktu sa ocem – kaže Borisavljević.
On živi u drugom braku, supruga mu je poznati kostimograf Emilija Kovačević, i sa njom ima ćerku Katarinu, studenta dramaturgije na Akademiji umetnosti kod profesora Siniše Kovačevića. Iz prvog braka ima ćerku Danicu, koja živi u Americi, pijanistkinju po profesiji, sa položenim masterom na Floridi i sina Nemanju, zaposlenog u Zavodu za zaštitu spomenika kulture u Beogradu, ističe ponosno.
Dragoljub Stevanović
objavljeno: 31.03.2014.
.jpg)
