Izvor: Politika, 16.Apr.2011, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prijatelje biramo isključivo srcem
Bračni par umetnika priča o odrastanju u nemaštini i sreći, promeni prezimena, planiranju života, ljubavi i svađi, erotici u pogledu, udvaranju kao prvog dana...
Žarko Jokanović, književnik, scenarista, glumac, političar... i njegova supruga, glumica Milica Milša prihvatili su da mi daju dvostruki intervju. „Dvostruki” zato što odgovaraju na ista pitanja, a dogovorili smo se – da se ne dogovaraju oko odgovora.
On je, kao vanbračno dete, odrastao s majkom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Slobodankom i bakom Jelom Đurđić u Užicu, a ona, mažena i pažena, uz oca književnika i akademika Antonija Isakovića, i majku, arhitektu i književnicu Leposavu Milanin, u Beogradu.
Više od dvanaest godina žive zajedno sa njenim sinom Antonijem koji je, kada je bio mali, zapretio majci da će, ako se razvede, ostati da živi sa tatom Žarkom!
Čemu su vas učili roditelji...
Žarko: Živeo sam sa majkom i bakom. Učile su me da budem pošten, pravdoljubiv i svoj, vredan i nesebičan, da dajem – da bih imao, da se bavim sobom, a ne drugima. Bile su hrabre i dostojanstvene u svojoj nemaštini, ali vredne i požrtvovane, humane i dobre. Bile su mi i ostale uzor, jer su od naše porodice pravile malu i srećnu oazu, pružajući mi ljubav, poštovanje i podršku. Učile su me da, ako hoću da prođem kroz selo, ne treba da se osvrćem za lavežom svakog psa. Učile su me da uvek, pre svega i iznad svega, budem čovek.
Milica: Učili su me da sledim svoj put i da sama pronađem sreću u svome životu. Bili su mi podrška u svemu. Oni su me, svojim primerom, učili da su čovekoljublje i humanost najveće ljudske vrline i da je pomoć čoveku u nevolji – neizmerna radost onoga koji pomaže.
... a čemu škola...
Žarko: Imao sam predivnog učitelja, nastavnike i profesore. Svako od njih je ugradio neko dobro u mene i na tome sam im beskrajno zahvalan.
Milica:Pored sticanja znanja, u moje vreme škola je imala i vaspitnu ulogu. Prijateljstvo i solidarnost – bile su vrednosti koje su se nekada u školama pažljivo gajile.
Zašto ste promenili prezime?
Žarko: Kada mi je otac poginuo, imao sam 15 godina. U bolnom saznanju da se naši putevi nikada neće ukrstiti, uzeo sam njegovo prezime, koje do tada, iz nekog svog dečijeg bunta, nisam hteo da koristim.Tome su presudno doprinela njegova braća, koja su tek tada saznala za mene i koji su me prihvatili kao sopstveno dete. Izgubio sam oca, ali sam dobio novootkrivenu, veliku porodicu Jokanović.
Milica: Ja prezime, zapravo, nisam menjala. U ličnoj karti piše Isaković, mada je u venčanom listu dodato i Jokanović. Milša je moj nadimak, od mame dar, koji se vremenom pretvorio u moje „prezime”.
Kako birate prijatelje?
Žarko:Srcem. Znači, bez trunke kalkulacije.
Milica:Isključivo i jedino emocijama.
Šta vam je obeležilo život pre...
Žarko: Verovao sam u bajku da će se pojaviti princeza – lepotica, koja će poljubiti mene, žapca, pretvarajući me u princa.
Milica: Mojsin Antonije, sada maturant Gimnazije „Ruđer Bošković”, koji upravo sprema prijemni ispit za Fakultet za medije i komunikacije – smer digitalne umetnosti i novih medija.
... a šta sad otkad ste zajedno?
Žarko: Bajka se ostvarila, pojavila se princeza lepotica i poljubila me – jedino je izostao efekat pretvaranja žapca u princa. Ali, tu je jedan drugi princ – moj sin Antonije i na njega sam neizmerno ponosan.
Milica:Ja, plus Antonije, plus Žaca, plus tri psa – jednako sreća, ljubav, radost, veselje, spokoj...
Da li planirate život ili – kako padne?
Žarko: Ne planiramo, ali se trudimo da lepo „padne”.
Milica: Balansiramo i trudimo se da mi ne popadamo.
Šta sve podrazumeva ljubav?
Žarko: Ljubav je bezrezervno davanje, začinjeno razumevanjem, poverenjem i podrškom. Lepota ćutanja s onim koga voliš. Uzbuđenje spajanja. Koračanje ka istom cilju. Ljubav je kad u dubokoj starosti ona istinski pomisli i kaže: „Kako si ti meni lep”, a ti istinski poveruješ u to... i umreš od sreće, zaljubljen kao neki dečačić.
Milica:Ljubav je Žarko.
Kako tumačite hrišćanski stav o ljubavi?
Žarko: Ljubi bližnjeg svog više nego samoga sebe. Tako mi je lepše.
Milica: Moraću da se naučim da volim sebe kao što volim svoje bližnje.
Koliko ljubav zavisi od lepote, erotike, vernosti?
Žarko: Ljubav ne zavisi ni od čega. Ona se pojavi niotkud i ako je prava, onda je bezuslovna i svevremena. Onda je sve ostalo samo njena posledica.
Milica: Lepota je u oku posmatrača, erotika je u pogledu, vernost je senka ljubavi...
A da li verujete u ljubav bez tajni?
Žarko:Ne samo da verujem – ja takvu ljubav živim.
Milica:Gde ima tajni – nema ljubavi.
Koja je vaša formula uspeha?
Žarko: Milica. Sve ostalo su prateće pojave i logična posledica te bazične formule.
Milica: Nerazmišljanje o uspehu. Jednostavno, sve što radim – radim najbolje što mogu.
Da li je život i partija šaha?
Žarko: Život treba da bude lepota i radost, koliko god je to u našoj moći. Mi smo majstori da sami sebe urnišemo, da često život pretvaramo u besmislene borbe u kojima „jedemo” jedni druge, ili, pak žrtvujemo sebe ili druge zarad nebitnih stvari.
Milica: Čini mi se da bi život bio lepši uz partiju „čoveče ne ljuti se”.
Koja je dobra, a koja loša osobina partnera?
Žarko: Miličina dobra osobina se zove Milica, a loša osobina Žarko.
Milica: Moj Žarko je satkan samo od dobrih osobina. Za mojih dvanaest godina upornog istraživanja, ne pronađoh nijednu lošu.
Šta je u životu najvrednije?
Žarko: Porodica i prijatelji.
Milica: Zdravlje.
Da li se i svađate?
Žarko: Naravno. Normalni smo ljudi. Ko kaže da se ne svađa – patološki je lažov. S kim, ako ne s njom? Samo, naše svađe se mere sekundima. Ni ona ni ja ne trpimo stanje „posvađanosti”. Mi se uglavnom smejemo.
Milica: O, da! U stvari, kad bolje razmislim, nama svađa dođe kao uvertira za poljubac i zagrljaj.
Šta sve u svađi možete da kažete?
Žarko: Sve. I ona meni i ja njoj. Kome, ako ne jedno drugom?
Milica: Sve, sve, sve... I više od toga...
Koliko se sad udvarate jedno drugom?
Žarko: Kao prvoga dana. Intenzivno, maštovito, učestalo, duhovito, smelo... Naravno, ja se udvaram njoj... To je usud muškarca koji ima prelepu ženu... Stalno mora skretati pažnju na sebe, kako bi sopstvenu nesavršenost bacio u senku svoga šarma.
Milica: Udvara mi se svaki put kad traži da jede, a ja njemu svaki put kad odnekud donesem kući neku novu, napuštenu životinju.
Da li ste vernici?
Žarko: Jesam. Verujem u Boga, onako kako ga ja zamišljam. Verujem u Boga, a ne u popa – kako to kaže jedan lik iz mog romana „Krugovi moći”.
Milica: Verujem u Boga. Prva knjiga koju sam pročitala dva puta i stalno je čitam jeste Biblija.
Slavko Trošelj
objavljeno: 17.04.2011
