Izvor: Politika, 18.Avg.2014, 09:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Priča od osam slova
Kako napisati kratku reportažu o gradu sa 15 miliona ljudi i dva miliona turista svakog dana, u kome ima stotinak znamenitosti koje bi valjalo pomenuti? Teško. Istorije i dokumenata s podacima o vrednim znamenitostima ima u knjigama i na internetu, zato radije pišemo o turskoj kafi i strpljivom čekanju autobusa
Izvol’te kafu, a kad pođete svratite u kuhinju, pokazaću vam kako je kuvam! Morala sam da zamolim da me puste i u onaj deo kafane gde je „nezaposlenima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ulaz zabranjen”, jer da se vratim iz srca Turske (znam da je Ankara glavni grad, ali Stambol na Bosforu je nešto posebno) a da ne naučim da skuvam „originalnu” kafu – to bi bilo neoprostivo.
Evo recepta. U džezvu za jednu šoljicu, onu žutu koju zovemo bosanska, čovek je prvo stavio dve pune kašičice kafe, ravnu kašičicu šećera i nalio šoljicu hladne vode, sve vreme mešajući. Potom je stavio džezvu na plamen i čekao da kafena mešavina proključa, sve vreme vrteći po njoj kašičicom. Čim je počela da se podiže, polovinu kafe je sipao u šoljicu a ostatak pustio da vri i tri puta se podiže do ivice džezve a onda je sve nalio u šoljicu. Puši se, lepo miriše, nemam zamerki. Za one koji piju slađu kafu, napominje Turčin, stavlja više šećera. Ko voli potpuno gorku – dobiće napitak bez trunke šećera, ako se predomisli, ima na stolu kockice, pa neka se posluži.
Istanbulci ne zapostavljaju ni čaj, imam utisak da smo mi veće kafopije od njih jer momci s okruglim poslužavnicima okačenim na trokraki nosač kao tas stalno šetkaju nudeći čašice crnog čaja, posebno u delovima grada gde su ugostitelji napravili svoje carstvo. Svako ko posle dobrog jela poželi da popije kafu iznenadi se kada mu konobar kaže da kafu nemaju i pokaže na komšiju koji utrčava „niotkuda”, pošto kafu i čaj kuvaju u radnjicama ušuškanim među renomiranim restoranima. Podela posla, najpoštenija. Onaj ko kuva čaj i kafu radi isključivo to i njemu se ugostitelji ne mešaju u posao.
Svaki pokušaj da se o Istanbulu napiše „nešto malo” osuđen je na propast, jer to je jednostavno nemoguće. Megapolis sa 15 miliona stanovnika i dva miliona turista koji ga posete svakog dana, pun je izazova: za istoričare, arheologe, gurmane, trgovce, poslovne ljude. Rečju – za radoznale. Posle se to pretvori u ljubav za sva vremena. Bogati koji dolaze iz arapskih zemalja prepoznaju se i po ženama – uglavnom dve ili tri (dozvoljene su najviše četiri), hodaju jedna pored druge, kao najbolje prijateljice, u crnom od glave do pete, a na nogama baletanke, „starke”, provire pri nekom žustrom koraku i farmerke ili helanke. To što imaju tek prorez za oči ne smeta im da pričaju mobilnim telefonom ili kuckaju po tabletu.
Mlađe Istanbulke su moderne, po potrebi stave maramu na glavu kad pođu u džamiju, starije to rade poštujući tradiciju, većina ženskog sveta ide obučena kako procene da im priliči. Ulica Istiklal kadesi, u samom centru najbolje je ogledalo jer je pešačka zona. Počinje od trga Taksim, u koji se uliva osam ulica. Istiklal ne spava, njom od ujutru do ponoći vozi stari tramvaj „Nostalgija” i 24 sata teče reka ljudi. Šta rade na potesu od Taksima do kule Galata, udaljene kilometar i šesto metara? Idu da jedu u nekoj od bočnih ulica, kupuju u radnjama nešto od markirane garderobe, možda tiganj ili noževe, dasku za sečenje luka, kozmetiku... Ili zastanu da pogledaju prodavca sladoleda koji baca kugle ledene poslastice ispod pazuha ili iznad glave, da bi sve završile u kornetu i rukama kupaca.
Svega ima u tim restoranima, turska kuhinja je puna povrća, probranog mesa, salata, ali od cena „uši otpadaju”, bar našim ljudima skromnije platežne moći, a da li će im biti bolje u budućnosti – to možda može da im kaže žena koja gleda u šolju. Važno je popiti kafu, prevrnuti šoljicu na tacnu i tri puta njom napraviti krug iznad glave zainteresovanog, a svaki konobar zna gde sede te vidovite gospođe, koje svoju priču naplate dvesta „evrića”, pa koga neizvesnost ubija, tu može da potroši i vreme i pare. Šarmantni ili, bolje rečeno, vešti turski trgovci nemaju vremena za gubljenje. Njihove radnje su otvorene i 1. januara ujutru, 365 dana u godini, ponosno će reći kupcima u radnji.
Trg Taksim je mesto gde nezadovoljni građani mogu da dođu i protestuju, gde se nalazi impozantan Spomenik nezavisnosti iz 1928, posvećen osnivanju moderne Turske Republike. Tu turisti kupuju za jednu tursku liru – pšenicu da nahrane golubove, s tim što je poželjno da prodavačici vrate plastičnu čašu, da je opet napuni za sledećeg kupca. Mada su golubovi već posle podneva toliko siti da se deca igraju skupljajući zrna po asfaltu. Za jednu liru ogladneli kupe i simit, đevrek zasut susamom ili pola litre vode. Jedna lira – pola dolara. Tri krupna kestena teže 100 grama, ali to je trošak od pet turskih lira, klip kukuruza, pečen – dve lire. Dok se još „muvamo” po trgu, saznajemo da je starinski tramvaj koji odatle polazi 1966. godine prestao da saobraća na redovnoj liniji jer su ga zamenili autobusi, ali da je posle 24 godine vraćen u pešačku zonu i danas preveze po 1.500 putnika dnevno, uz klince koji se kače o njega. Neprestano zvonom najavljuje dolazak i upozorava šetače da se sklone s puta.
Ali svako ko u Istanbulu poželi da negde stigne ne mora da se brine za prevoz. Metro moderan, stanice uređene, tramvaji kao naši beogradski „španci”, autobusi, brod, taksi i posle ponoći minibusevi. Pošto dolazimo iz grada u kome su kontrolori redovna pojava a hiljade ljudi nastoji da se švercuje, pitam vodiča kako se Istanbulci snalaze da ne plate kartu. Pogleda me žena zblanuto, još jednom ponovi moje reči i uzvrati: „Ne razumem o čemu pričate!” Ne shvatam ni ja nju, ali je zamolim da mi pokaže kartu ili povlasticu kojom ona stiže od posla do kuće. Vadi žena plastičnu elektronsku „istanbulkart” i sve vreme uzvraća: „Ali stvarno ne razumem, kako da ne platim kartu? Od malih nogu sam vaspitana da ne mogu da se vozim besplatno, ovde niko ne pomišlja da ne kupi ovu plastičnu kartu za sedam lira koja se posle dopunjava sa 20–30 lira i važi za sve autobuse, tramvaj, metrobus, dolmuš i trajekt preko Bosfora do azijskog dela grada. Vožnja tramvajem je dve lire, autobusom tri, trajektom do azijskog dela dve... Ako uveče zakasnim, da ne bih 30 lira platila taksi, na trgu Taksim sačekam minibus i onda se nas osmoro vozi za sedam lira.” Jeste, ali njena plata je tri hiljade evra, a ni premijer i novoizabrani predsednik ne najavljuju smanjenje plata i penzija. Da li će naš čovek dete od malih nogu učiti da plaća prevoz ili da vidi, ako može, nešto da smuva? A Turcima samo deset miliona turista godišnje ostavi para i para...
Ne znam da li će mi verovati oni koji nikada nisu bili u Istanbulu i videli kako žitelji grada na Bosforu strpljivo čekaju autobus, ukrcavaju se na prednja vrata dok vozač ne kaže da više nema mesta. Oni koji su ostali čekaju sledeće vozilo. I niko ne psuje, ne preti, ne bije se i ne mrzi onog ispred sebe. Fini i ljubazni. A do stanice tramvaja prolazi se rampa u koju se ubacuje žeton, žetona ima u automatu pokraj stanice ili se kupuju na kiosku: dve lire za dva žetona. Dve lire, za lakše računanje, jednako jedan dolar. To je samo ulaz na prostor gde se čeka tramvaj, u kome opet treba otkucati onu crvenu „istanbulkartu”. Onome ko preseda u prvom vozilu automat „validira”, recimo, dve lire, u sledećem jednu i po, a u trećem tramvaju jednu liru. Inače, tramvajem se stiže i u stari deo Istanbula na trg Sultanahmet, gde su džamija Sultanahmet ili Plava džamija, Aja Sofija, palata Topkapi, Kapali čaršija.
Na trgu Sultanahmet nekada je bio ogroman hipodrom, a na njemu prostora za desetine hiljada gledalaca koji su se okupljali povodom raznih igara, ceremonija i smotri. Na tom mestu Konstantinopolj je uz glamuroznu ceremoniju proglašen za prestonicu Rimske imperije. Na internetu ima mnogo detalja o tome, meni je od onoga što sam čula na licu mesta u glavi ostalo toliko, a od hipodroma su ostali – egipatski obelisk ili Teodosijev stub, Konstantinov stub i Zmijski stub, poprilično oštećen i bez glava zmija.
Biti u Istanbulu a ne videti džamiju Sultanahmet, nedopustivo je. Bolje reći – nemoguće. Ući unutra znači stati bosim stopalima umornim od šetnje na mekan tepih. Na njoj je šest minareta, kaže legenda zato što se nisu dobro razumeli arhitekta i sultan. Sultan je hteo minarete od zlata a na turskom se taj plemeniti metal zove altin, pa ih je arhitekta napravio šest, što se na turskom kaže alti. Mada su, bez obzira na ovu verziju, mnogi ubeđeni da je sultan hteo nešto svoje, veće od Aja Sofije, koja je odmah tu, pored. Pre ulaska u džamiju posetilac dobija kesu da spakuje obuću i ponese je sa sobom, za one golih nogu i ramena, da bi bili pristojno odeveni u bogomolji, tu su i marame sa čičak-trakom. Tokom molitve turisti ne mogu da ulaze u džamiju. Ulaz u Aja Sofiju, koja je proglašena muzejem, košta deset evra. Kada je sagrađena, trista i neke godine naše ere, bila je najveća hrišćanska građevina, posle je pretvorena u džamiju, uništavana, paljena, stradala je i od zemljotresa. Interesantno je da u njoj nema stepenica, jer je vizantijska carica tražila da je nose do drugog nivoa, pa je to bilo lakše izvesti strmim hodnikom. Na zidovima su ostaci fresaka, uz koje stoje rekonstruisane umanjene verzije tih istih zidnih slika. Ali, većini turista, osim da vide fantastične slikarske dragocenosti na zidu, važno je i da gurnu palac u rupu, pošto prethodno zamisle neku želju i naprave njime pun krug. Ako osete vlagu ispod jagodice ispunjenje je „garantovano”, a pošto se rupa nalazi na „stubu koji plače”, napravljenom od poroznog mermera koji upija podzemnu vodu, postoje šanse da se ostvari i nemoguće.
U fontanu na platou između Aja Sofije i Plave džamije posetioci ne bacaju novčiće, ali se svi slikaju, a neko i prilegne na travu da se odmori. Palata Topkapi je jedan od najposećenijih muzeja u Evropi, sultanov mauzolej, nekadašnji harem... To bi valjalo videti uživo, kao i još mnogo šta. Od opisivanja slaba vajda. Svakako bi valjalo videti i pijacu začina, zvanično Misir čaršiju, građenu oko 1660. godine, posle Grand bazara, najveću pokrivenu tržnicu. Napisala sam videti – sve ratluke, suvo voće, kafu, nargile, orijentalne mirise i milion čajeva, od letnjeg, belog, ljubavnog, crnog turskog, zimskog... a onda ih potražiti u nekoj manjoj radnjici u drugom delu Istanbula, gde su dva puta jeftiniji. Priznaje prodavac s kojim sam pričala da može skupo da proda turistima svoju robu i, dok god ima kupaca, ne pada mu na pamet da ratluk naplaćuje manje od 70 lira po kilogramu. A svi trče u Misir čaršiju, gde je nekada prodavana roba iz Egipta – na turskom Egipat je Misir i odatle ime pijaci.
A tek Kapali čaršija, čitav mali grad s prolazima, kapijama, raskrsnicama, 65 ulica i pet hiljada radnji. U izlozima zlatari na nosačima nalik na oklagije nanizali stotine zlatnih narukvica, krzno... Za to treba poneti dovoljno para i uživati do sedam uveče, kada se zatvara. Dobro, drugi put...
Ludo bi bilo da sam do Istanbula, kao poslednje velike železničke stanice u Evropi, kako to vodiči kažu, stigla iz Pariza 1890. godine čuvenim „Orijent ekspresom”. Ala bi to bila reportaža… četiri dana u vozu, šampanjac iz kristalnih čaša, pa fijakerom do hotela „Pera palas”. U njemu je, za 411 dana, Agata Kristi svojevremeno napisala roman „Ubistvo u ’Orijent ekspresu’”. Železnička stanica Sirkedži izgrađena je 1855, dve godine ranije podignuta je ona u Beogradu i moram priznati da liče po stilu. I danas tu prispevaju vozovi iz istanbulskog predgrađa, kao i oni iz naših krajeva, Beča, Budimpešte i Bukurešta. Lepo izgleda i stanični restoran „Orijent ekspres”, kao i muzej posvećen nekadašnjem neobičnom putovanju i slavnim putnicima koji su dolazili vozom u Istanbul. Vraćam se na početak teksta i shvatam da nisam, a i nemam gde da pišem o trgu Eminion, kuli Galata s koje se Bosfor vidi kao na dlanu, mnogo dobrom jogurtu, ratluku koji se pravi u fabrikama van grada, jagnjećem ćevapu, o rakiji s anisom što pobeli kada se pomeša s vodom... Ništa, to ću da pamtim.
Rajna Popović
objavljeno: 18.08.2014.
