Izvor: Glas javnosti, 07.Sep.2008, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prevalio hiljadu kilometara da bi održao reč
Dato obećanje i data reč su, naravno, za pravog čoveka mnogo važniji od bilo kakvog potpisanog papira, ugovora, pečata... Tako bar misli Branko Bogićević Roko (54), poznati čačanski biciklista-rekreativac koji je jedne večeri, sedeći u jednom čačanskom kafiću sa svojim prijateljem Meletom (60), još poznatijem biciklistom iz Čačka i još nekim prijateljima, dao reč da će otići biciklom do Dubrovnika kako bi na Stradunu popio kafu! Čudno zvuči, ali je bilo baš tako. Otišao Čačanin >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << Roko biciklom do Dubrovnika da na Stradunu popije kaficu.
- Jeste tako bilo! Sedeli smo i onako, reč po reč, počeli smo da evociramo uspomene na biciklističke ture u onoj velikoj Jugoslaviji. Između ostalog, prisetismo se i puta kada smo Mele i ja išli od Čačka do Splita i kada smo u jednoj turi na biciklima prevalili preko 1.200 kilometara. I tako, sećanja su počela da naviru i u jednom trenutku, valjda povučen nekakvom nostalgijom za tim vremenima, predložim svom prijatelju Melu da odemo biciklima do Dubrovnika i da u ime starih vremena popijemo kafu i da se vratimo. Zapravo, ja kafu, a Mele pivo. Vidim, iako je u godinama, bi on krenuo, ali mi na kraju, ipak, reče da ću na put sam jer mu se nešto ne mili da ide „braći“ na pivce. Bilo je već kasno uveče kada sam dao reč da ću biciklom sam otići do Straduna, a već ujutru, u sedam sati, krenuo sam na put. Preko noći sam spakovao sve što mi treba za biciklističku turu od oko 1.000 kilometara, a to je oprema težine od oko 50 kilograma, i krenuo sam put Dubrovnika. Možda sam nešto u žurbi i zaboravio, ali vodu, što je najbitnije za svakog biciklistu, koji kada vozi, dnevno popije oko 20 litara vode, nisam.
OČEVIM STAZAMA
LJubav prema biciklizmu Branko je nasledio od svog oca Milorada, zvanog Mančula, po kojem je današnji moto-klub u Čačku dobio ime. Iver, dakle, ne pada daleko od klade. Putešestvija je voleo Mančula, baš kao što ih voli i njegov sin Roko.
- Moj otac Mančula je u 65. godini, za sedam dana, biciklom stigao od Čačka do Olimpa u Grčkoj, i nazad. Druga očeva velika ljubav bio je motor, kojim je on krstario evropskim drumovima i tu svoju ljubav je, eto, preneo i na mene.
- Bicikl vozim već tri i po decenije i do sada, po mojoj proceni, ako se uzme u obzir da godišnje prevalim oko 10.000 kilometra, u pedalama bicikla imam oko 35.000.000 kilometara. Ili, poređenja radi, to mu dođe da sam bezmalo devet puta obišao zemljinu kuglu. Najduža tura koju sam u cugu vozio bila je od Čačka do Barija u Italiji, pa onda zatvoren krug oko „čizme“ i nazad do Čačka, u ukupnoj dužini od preko 3.000 kilometara. Put do Italije vozio sam uživajući u svakom trenutku, za razliku, recimo, od ture do Budimpešte. U onoj ravnici, nekako sve mi je bilo daleko, sve mi se činilo da, ma koliko zapinjao, nikada nigde neću stići. Pritisla me je bila ravnica, a svuda okolo kuda pogledaš, ili je kukuruz, ili suncokret. Muka sam se namučio dok se nisam „dohvatio“ naših prelepih brda. Eto, kada me čovek čuje da pričam o tim silnim hiljadama kilometara, valjda lakše shvati da moj odlazak u Dubrovnik i nije bio neki preveliki izazov.
Posle svega dva dana od kada je dao obećanje da će otići biciklom do Dubrovnika, Roko je već bio na Stradunu.
- Zanimljivo je bilo na svim graničnim prelazima preko kojih sam prelazio, odnosno, carinicima je bio zanimljiv razlog mog putovanja u Dubrovnik. Uglavnom, svuda su bili vrlo ljubazni uz obaveznu podršku i uz dobronamerno upozorenje da vozim oprezno zbog velike gužve na putevima i nepažnje vozača. Eto, do Dubrovnika sam stigao u rekordnom vremenu i na terasi jednog kafića, mislim da se zove „Torcida“, naručio sam pivo za Mela i kafu za mene. Usput, zamolio sam konobaricu, kojoj sam, kao i carinicima, objasnio razlog mog dolaska u Dubrovnik, što joj je bilo više nego simpatično, da mi se potpiše na dve razglednice - jedna je bila adresirana na Melovo ime, a druga na moje. Kada sam se lepo odmorio i okupao u moru, sa računom za plaćeno pivo i kafu u kafiću na Stradunu, put pod dva točka, pa nazad u Čačak, gde sam stigao dva dana pre onih razglednica koje sam poslao iz Dubrovnika.
Branko Bogićević Roko, očigledno je, uživa u svakom pređenom metru na biciklu i raduje ga, kako tvrdi, da je iz dana u dan sve veći broj biciklista koji se mogu sresti na putevima širom Srbije.
Cacaninu,srecom nisi naleteo na osobu alergicnu na ekavicu .........inace zaapmtio bi Dbk do kraja zivota.zbog ekavice u Dbku se glava gubila od 1991-dan danas.Sta 's bolestan svijet.
Pozdrav od Dubrovcanina iz Canade gde izbjegoh od ustaske kame.
Cudni ste vi Srbi "srbijanski" veoam cudni z anas Srbe s zapadne strane Drine.A ako nas nestane pa vam POkatolice i POturice dodju na Drinu TEK ce te tada upoznati "bracu".Necete tada imati nikada mira na Drini.
