Izvor: Politika, 20.Okt.2012, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Preporučujem vino kao dragoceni lek
Redovni profesor farmakologije i kandidat za akademika priča o svojoj posvećenosti nauci kao umetnosti, tragovima eliksira mladosti, svom poroku, mestu uživanja, ljubavi bez ostatka...
Srpska akademija nauka i umetnosti(SANU) dobiće početkom novembra nove akademike. Jedan od njih bi trebalo da bude dr Ljiljana Gojković-Bukarica, redovni profesor farmakologije na Medicinskom fakultetu u Beogradu i konsultant za terapiju Kliničkog centra „Dragiša Mišović”. Bavi se lekovima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i supstancama koji utiču na funkciju krvnih sudova. Već 17 godina je, u Odboru SANU, saradnik akademika dr Vladimira Kanjuha na njegovom projektu kardiovaskularne patologije.
Istaknuti je član je ekipe profesora Tomislava Kažića koja je, prva na svetu, zahvaljujući njenim supstancama, omogućila sigurnu ugradnju bajpasa, hirurškog zahvata na srcu. I prva je na svetu koja je isto to postigla i sa materijom koja nije lek već prirodna tvorevina izdvojena iz – grožđa crvenog vina i 70 vrsta bobica. To je rezveratrol.
Rođena je 19. marta 1962. u Zemunu. U braku sa Srđanom, stomatologom, ima dvoje dece: Anu (18), studenta medicine, i Andriju (15), učenika zemunske gimnazije.
Uz čiju pomoć se predajete nauci?
Sve što sam učinila postigla sam zahvaljujući roditeljima i, naravno, suprugu. Omogućili su mi i da, uprkos maloj deci, posle doktorata, od 2001. do 2003, budem na specijalizaciji u Nemačkoj kao stipendista Fondacije Humbolt, u Tibinigenu, na Odseku za molekularnu farmakologiju. A i sad sam više uz mikroskope nego uz porodicu. U meni su glad za znanjem prepoznali i Nemci, pa su mi, posle specijalizacije, poklonili jako skupu opremu na kojoj sam, kod njih, radila dve godine. To je jedina oprema te vrste za farmakologiju u Srbiji, ukras je instituta u kome radim u okviru Medicinskog fakulteta u Beogradu.
A kako „obrađujete” vinograde?
Vi se malo šalite, ali za sigurnu ugradnju bajpasa neophodan je rezveratrol koji se dobija iz grožđa crvenog vina. U tom smislu imam tri velika projekta koji nisu iz medicine već su vezana za razvoj crvenih vina bogatih tom supstancom. Uz mene su, na tom projektu, 22 čoveka, sedam univerziteta i pet privatnih vinarija. Ta vina smo davali studentima da bismo ispitali rad njihovog srca. I ta ocena je pozitivna. U Francuskoj se duže živi jer Francuzi rado piju crvena vina. U tom smislu vino preporučujem kao dragoceni lek. Naravno, u tome se ne sme preterivati. Dnevno bi trebalo uzimati samo po jednu čašu. Preko toga taj lek je – otrov.
Da li je vaš posao i umetnost?
To je jako slično. Da biste se stvarno bavili naukom morate potpuno da joj se posvetite i da se uzdignete iznad sujete i materijalnog. Morate, ali potpuno, da budete u duhovnom svetu. Kad se naukom bavite bez ostatka, nemate vremena za bilo šta drugo. Zato su umetnost i nauka, po onome kako im se predajete, veoma slični. Ja svoju nauku doživljavam kao umetnost i ne mogu bez nje. Ona je smisao mog života. Posebno me raduje činjenica da sve što radim popravlja i produžava život ljudi.
Koliko ste daleko od eliksira mladosti?
Zasad smo mu samo na tragu. Prvo: život produžava sopstvena kontrola života. To, pre svega, podrazumeva činjenicu da biste morali da se klonite osoba koje vas izvode iz takta. Drugo: trebalo bi, u svakom smislu, što više da se predajete ljubavi, a to znači da morate duhovno da se postavite iznad materijalnog. Treće: od hrane je najbolje uzimati povrće i voće, posebno bobičavo voće, koje je, tvrde naučnici sa Harvarda, jako značajno. Četvrto: morate često biti u forsiranom pokretu. Kinezi kažu „Zubi ispadaju zato što se ne kreću”...
Da li i seks produžava život?
Mislim da da... U stvari, sigurno da.
Čime se ponosite?
Pre svega decom. I oni me, kao roditelji i suprug, podržavaju u mom kretanju kroz nauku. Takav odnos sa decom mi je jako važan. Bez njega nikad ne bih bila ono što jesam.
Gde uživate?
U očevoj vikendici na Romaniji. Obožavam tu surovu prirodu kojoj se potpuno predajem. Oštri mirisi četinara, brzi bistri potoci i svež planinski vazduh me uzbuđuju i daju mi novu životnu snagu. Tu ostajem po mesec dana i potpuno se regenerišem. A isto takvo uzbuđenje doživljavam kad me pozovu u neke strane laboratorije na zajednički rad. U tim odnosima imam sve uslove za ulazak u svet nauke, svet u kome se, kao uživanju na Romaniji, isto potpuno predajem.
Koji su vaši poroci?
Volim da kuvam. Činim to, kao i svi farmakolozi, jako dobro. E, sad, volim i da jedem. Što nije dobro, pa imam višak kilograma.
Šta je za vas ljubav bez ostatka?
Ljubav između žene i muškarca uglavnom nije dorečena. Najčešće je to rašomonijada u kojoj je teško doći do istine. Zato je ljubav bez ostatka samo odnos između roditelja i dece.
A šta cenite kod ljudi?
Pre svega iskrenost, iskrenost po cenu života. Takvim ljudima mogu sve da oprostim, jer nema bezgrešnih. Cenim kad ljudi poštuju svoje učitelje. Jako volim istrajnost, poštenje i dobrotu, a dinamičnost mi u svim odnosima daje novu snagu i želju da učinim isto.
Da li sanjate i šta?
Dogodi mi se nekad da za ono što godinama tražim u laboratoriji, nađem rešenje u toku sna. Jednom sam tako sanjala neko rešenje i u toku tog sna sam se probudila, skočila i glasno kazala: „Pa to je bigenklamin”. Muž me od tada povremeno zove Bigenklamin. Događa mi se da često sanjam i na javi. U autobusu, na primer. Tada zaboravim gde sam. Zato i ne vozim kola...
Slavko Trošelj
objavljeno: 21.10.2012
