Izvor: Politika, 26.Nov.2011, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poslove sam „kvarila” zbog emocija
Prvakinja Narodnog pozorišta priča o učešću u „Kosi” sa 16 godina, Miri Trailović, svom poreklu, idolima, slavi, kučkarima, muškarcima, ljubavi...
Nada Blam (60), prvakinja Narodnog pozorišta u Beogradu, član je ekipe koja je nedavno proslavila 20 godina izvođenja „Kir Janje”. Ona u predstavi igra glavnu junakinju – Jucu, a Predrag Ejdus je Kir Janja. TV gledaocima je poznata kao Smiljana u seriji „Selo gori, a baba se češlja”.
S bratom Mišom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << (64), muzičarem, pripada četvrtoj generaciji umetnika sa beogradskog Dorćola: pradeda Maks je bio dvorski svirač, deda Markus učitelj violine na dvoru, a otac Rafael kapelnik Narodnog orkestra Radio Beograda.
Razvedena je. Ima ćerku Saru, kostimografkinju, i od nje unuku Linu.
Ko Vas je uveo u glumu?
Majka Žana, koja je bila glumica po obrazovanju. Igrala je u filmu Radoša Novakovića „Radnička priča”, posle kog se posvetila samo bratu i meni. Svi moji po muškoj liniji su muzičari, a bila sam i ja. Završila sam nižu i višu muzičku školu i trebalo je da školujem glas za solo pevanje na akademiji, ali tajno sam upisala Akademiju za glumu.
Od kada ste na sceni?
U osmoj godini sam u Narodnom pozorištu učestvovala u predstavi „Bez krivice krivi”. Bila je to diplomska predstava Miloša Žutića. Posle rada u amaterizmu, u 16. godini igrala sam u čuvenoj „Kosi”. Prvo sam pevala u „plemenu”, a posle druge godine Akademije imala sam jednu od tri glavne ženske uloge.
Kako se to razvijalo sa „Kosom”?
Kao hipi događaj, „Kosa” je, u početku, bila pred zabranjivanjem. Bila je to i prva predstava u Beogradu u kojoj je na sceni viđeno nago ljudsko telo. Nisam to bila ja. Ali, ono što je propustilo tu celu priču kroz sito cenzure bila je činjenica da se predstava „borila” protiv rata u Vijetnamu. To je, u odbrani „Kose”, bila jedna od činjenica na koju je ukazivala i upravnica Ateljea 212 Mira Trailović. A politici Jugoslavije ta priča je odgovarala.
Kako pamtite Miru Trailović?
Znala sam je kad sam bila mala. Ona i njen suprug Dragoljub Trailović, novinar „Politike”, družili su se s mojim roditeljima. A kad sam odrasla shvatila sam koliko je ona značajna za teatar u Jugoslaviji. Bila je veliki vođa pozorišta kao niko pre i još niko posle nje.
Kako doživljavate pozorište?
Kao ustanovu u kojoj je ostvarena ideja da ne mora da bude podela. Pozorište je, za razliku od crkve, pravi primer za to. Ono ujedinjuje ljude i obrazuje ih, i zato ga obožavam. Sve drugo je sklono promeni.
Kakvi su odnosi iza scene?
Seksualni, u prenosnom smislu. Trudim se da imam dobre odnose sa svima, ali to je nekad teško. Posao je jako napet. Isto je to kao u sportu. Igrači se ponekad potuku iako su dobri prijatelji i saigrači. I mi, kad smo u svađi, igramo u istim predstavama. A to često može da bude i put ka pomirenju.
Majka Vam je Srpkinja, otac Jevrejin, a Vi?
Ja sam, po svemu, stara Dorćolka. Moji su tu od 19. veka, pa i odranije. Čula sam da je nedavno oformljen klub starih Dorćolaca. Trebalo bi i ja da se učlanim u to društvo. Srećom po mene sve ovo su razlozi zbog kojih ne želim da se bavim politikom. A pozivali su me mnogi.
Šta Vas ljuti?
Kad me neko laže tu nemam zadršku, ne mogu da se obuzdam, tada gubim kontrolu. Ne lažem i ne podnosim laž. Po tome sam poznata. I zbog toga ne mogu da se bavim politikom, a ne samo zbog imena i prezimena, odnosno porekla.
Koji glumci su Vam bili primer za ugled?
Doris Dej sam volela zbog divnog glasa i smisla za igru, zanosnu Bet Dejvis zbog upečatljive glume, nenadmašnu Brižit Bardo zbog izgleda i šarma, a Nikol Kidman je moj favorit još od vremena kad sam je, kao novu glumicu, gledala u nekom australijskom filmu. Što se domaćih glumica tiče, moji parametri su bile Mira Stupica i Ljiljana Krstić.
Kako doživljavate slavu?
Neprimetno. To je važno za svaku javnu ličnost. Sve drugo nije zdravo.
Čega ste se odricali?
Nisam prihvatila više lepih filmskih uloga zbog stalnog angažmana u pozorištu. Zbog snimanja, filmski glumci moraju i po nekoliko meseci da budu odsutni, a to nisam mogla. Bila sam i samohrana majka. Ali, istina je i da sam mnogo poslova „pokvarila” zbog emocija. Osoba sam koja sluša svoju intuiciju. Srce me je vuklo i na drugu stranu. I ničega mi nije žao. Kad čovek pređe pedesetu, najvažnije je da se dobro oseća. To mogu reći za sebe. U suprotnom sve je bio promašaj.
Koje događaje pamtite zauvek?
To su najveće ljubavi. Ne pamtim kako smo se rastali već posebno pamtim kako smo se sreli. Ovo mi ostaje kao neki fleš koji čuvam čitav život i koji nosim u starost. To je lepo, jer čovek bez ljubavi ne postoji.
Da li ste bili za kompromis?
Ne, nisam nikad bila za kompromis. Naročito ne u ljubavi. A sad ne znam. Jer, sad oni sa kojima se družim prate moje godine, tako da se trudimo da ne moramo da dođemo u situacije koje traže kompromise, jer kompromis je trgovina. Ja sad ne moram ništa, zato je meni dobro.
Čemu Vas uče muškarci?
Svemu. Ja znam samo ženske stvari. Svemu ostalom me uče muškarci.
Kako podižete raspoloženje?
U poslednjih nekoliko godina to su moj dragi prijatelj, priroda i vikendica uz Dunav, u Beškoj. Sve ostalo mi je dosadno. A za moje raspoloženje posebno je „zadužena” moja unučica Lina i pas koji se zove Š.
-----------------------------------------------------------
Da negde izbegnem bila bih kuvarica
Kakav značaj dajete jelu?
Nažalost veliki. Volim da kuvam, volim da jedem, a to nije dobro za mene. Moram da skinem deset kilograma. Tako mi je rekao doktor. Umetnost glume i umetnost kuvanja su, zaista, moje velike veštine. Da negde izbegnem bila bih kuvarica.
Kako ste doživljavali kučkare?
Kao idiote. Tada nisam znala da ću doći u situaciju u kojoj će neko ko njuška otpatke po ulici da mi uđe u krevet. Mi kučkari smo posebna sekta, kučeća masonerija. Dobro se poznajemo i poštujemo. Kad me nema u parku sa psom, oni se zabrinu.
Slavko Trošelj
objavljeno: 27.11.2011
.jpg)
