Izvor: Glas javnosti, 03.Dec.2009, 06:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poslednji Švaba u nemačkom selu
Nad zaseokom Bikač kraj Kikinde nadvila se poslednjih godina crna senka - vekovima su u njemu živeli Mađari i Nemci a danas, zaboravljeno od svih, lagano se gasi i propada... Do sela skrajnutog od svih puteva stiže se džadom iz tri kilometra udaljenog Bašaida, a u istorijskim spisima mesto se prvi put pominje 1422. godine, kao posed ugledne ugarske porodice Bikači. Početkom 20. veka u selu je živelo 239 Nemaca i 154 Mađara, a danas je u njemu preostalo sedamdesetak oronulih kuća, sa tek >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << oko dve stotine, mahom vremešnih stanovnika.
Peskara i stari hrast
Leti se od upekle zvezde meštani rashlađuju na obližnjoj peskari. Za ovo kupalište je vezana i lokalna legenda.
- Bikačani su mislili da u peskari živi čudovište. Tokom letnjih meseci, noću, selo bi odjekivalo kada iz peskare počne nešto da buči. Posle se otkrilo da to buči ptica bukavac ili prdavac, kako je još zovu. Na ulazu u selo dominira stoletni hrast. U stara vremena momci bi o granu hrasta okačili ljuljašku i ljuljali devojke. Ukoliko ne bi htele da momcima priznaju da li su već zauzete, oni bi ih visoko ljuljali dok od straha ne zakukaju - priče su kojih se lokalni šereti rado sećaju.
Kuće su raspoređene u dve ulice - glavnu Jovana Popovića i onu, što zbore meštani, „ manje glavnu“ - Petefi Šandora. U jednoj od njih sa starošću i samoćom već godinama se bori Franc Maršal, jedini preostali bikački Švaba. Iako ga sinovi koji žive i rade u Nemačkoj često posećuju, starina od 73 leta priznaje da nema nameru da napusti ognjište.
- Pre skoro dve godine umrla mi je supruga. Samoća čoveka ubija, ali sam namerio da svoje kosti ostavim ovde. Tri godine sam proveo u domaćim logorima u Topoli i Molinu. I moja mati Ana doživela je istu sudbinu, ali je bila zatočena u Rusiji. Iako me je preklinjala da se trajno odselim kod nje u Nemačku, nikada je nisam poslušao. Po izlasku iz logora obreo sam se u Bikaču kod babe i dede. Tu sam se školovao, momčio, oženio i ostario. Ovde su nekada postojale dve osnovne škole. Nemačka je ugašena odmah nakon rata, a pre nekoliko godina zgrada se sama od sebe srušila. Ona druga, mađarska, ne radi još od sedamdesetih godina prošlog veka. U njoj je danas jedina seoska prodavnica - setno priča Maršal, dok zamišljenog pogleda seče po glavnom sokaku, dodajući da se najviše bikačkih Švaba iz sela iselilo još posle Drugog svetskog rata.
I meštanin Milan Tanackov (45) priznaje da u selo putnici namernici retko navraćaju, a još manje mušterije zainteresovane da kupe kuće, koje se u ovom selu prodaju i za 600 evra.
- Dolaze samo oni koji imaju rodbinu, jer u Bikaču, sem gostoljubivih i vrednih ljudi, nema ničega. Ali, ipak se nekako živi. Najviše meštana bavi se poljoprivredom, a oni zaposleni putuju za Kikindu. Mladi nemaju nikakvu perspektivu, a nama odraslima jedina razonoda jeste seoska prodavnica. Tu se viđamo, družimo i uz ladno pivo razgovaramo. Najstarijem Bikačaninu Jožefu Kovaliku je 76. godina, dok su 2009. godine rođene dve bebe-devojčica i dečak-kaže Tanackov.
U toj, ali i ulici Petefi Šandora nedostaje svaka treća kuća. Na mestima gde su nekada bila bogata domaćinstva, danas su humke obrasle u šiblje. Neke su se od starosti srušile, druge su vlasnici porušili i materijal preneli u Bašaid, da bi se tamo iznova skućili. Među onima koji su odlučili da u Bikaču ipak potraže sreću je i pet izbegličkih porodica. Vihor poslednjeg rata, iz Hrvatske je na sever Banata doveo i Popoviće, koji su iz Pakraca stigli pre trinaest godina.
- Muž i ja smo ovde kupili kuću, izrodili decu. Imamo Suzanu (18), Arkadija (12) i Petru, kojoj će uskoro četiri godine. Nije lako živeti na kraju sveta, ali se čovek na sve navikne. U selu sa jedva 200 duša, od kojih je pedesetak dece, rode još sleću, ali je pitanje do kada će - priča LJubinka Popović.
Na kraju trošnog puta glavne ulice, u mrtvom selu sa živim ljudima postavljen je kameni krst. Dalje se ne može. Puca pogled po nepreglednoj ravnici.
